Članovi Sportskog kluba „Sportiko” i trener Ivan Milivojević petnaest godina doprinose negovanju sporta u Pančevu, posebno sportova na vodi, a svoju misiju vide u promovisanju ovakvih aktivnosti kao nezaobilaznih u razvitku najmlađe populacije
Da u životu nisu bitne samo nagrade, medalje i pehari, već da bavljenje sportom ima neko više i dublje značenje, o tome svedoči postojanje Sportskog kluba „Sportiko” Pančevo. Ovih dana članovi te jedinstvene sportske organizacije, koja neguje toleranciju i različitost i čija vrata su otvorena za svu decu, obeležili su petnaest godina kontinuiranog rada.
Sportski klub „Sportiko” jedan je od retkih koji je posvećen deci sa poteškoćama u razvoju, deci koja ravnopravno vežbaju sa svojim vršnjacima, razvijaju motorne funkcije i druže se, što im obezbeđuje bolju integraciju u društvo. Pored sportova na vodi, kajaka, kanua, jedrenja na dasci, raftinga, mališani na ovom mestu mogu da uživaju i u nekim drugim sportskim aktivnostima, kao što je stoni tenis, planinarenje, skijanje, plivanje.
Klub za sve generacije
Upravo je stoni tenis isprva najproduktivniji u radu sa decom koja imaju poteškoća u razvoju, a potom ih profesor fizičkog vaspitanja Ivan Milivojević osposobljava i uključuje u plivanje, veslanje ili neke druge sportove.
– Baza nam je u ŠOSO „Mara Mandić”, te tokom jeseni i zime pripremamo decu, razvijamo im psihomotorne sposobnosti, a leti smo ovde na Tamišu. Kao jedna mala porodica, pokrivamo širok dijapazon dece, a polako se širimo i na rekreaciju, pa čak i na treće doba – želja nam je da uključimo u našu priču i najstariju populaciju. Sreća je što imamo nešto opreme – odnedavno posedujemo i jednu dasku za veslanje, koja je deci mnogo zanimljiva, ali da bismo mogli lakše da radimo i da se širimo, neophodno je da kupimo kvalitetnu opremu. Zato su zasad naše aktivnosti skromnije. Odnedavno smo počeli da uključujemo u rad i decu sa autizmom, što je malo veći izazov. Uglavnom se voze u indijanskim kanuima. Još nismo ušli u neki sistem, da se zna tačno kada imaju termine za treninge, već ih zovem sporadično, jedno po jedno dete – rekao je trener „Sportika” Ivan Milivojević.
Iako ova sportska organizacija radi u skromnim uslovima, broji oko 80 članova: tridesetak dece sa poteškoćama u razvoju, tridesetak redovne dece i petnaestak rekreativaca. Premda Milivojević i njegovi sportisti ne govore mnogo o problemima, njih ima. Tiču se najpre dotrajale sportske opreme i njenog manjka (šta je, realno, jedna daska za veslanje na ceo klub), a onda i samog prostora u kome leti borave, u Crvenom magacinu. Oni jesu fokusirani na ostvarivanje različitih zamisli, na napredak – na ono što mogu u ovom trenutku da poboljšaju, ali isto tako ne odustaju ni od većih projekata, poput obezbeđivanja sopstvenog klupskog prostora negde na Tamišu.
– Ako budemo imali sreće da Grad malo više prepozna naše potrebe i da nas finansijski podrži, ići će nabolje. Nijedan klub, a pogotovo ne ovakav poput našeg, ne može da funkcioniše sa jednim trenerom. Bar dva-tri čoveka moraju biti plaćena, neka to budu i skromni honorari. To je preduslov da se više i kvalitetnije radi, da ljudi odvoje svoje vreme i posvete se deci. Mi svako ulaganje gradu višestruko vraćamo jer obavljamo veliki posao – okupljamo decu, vaspitavamo ih, obrazujemo i, ono što je najvažnije, razvijamo im motoričke sposobnosti. Imamo sasvim drugačije prioritete i tu se sigurno razlikujemo od mnogih klubova. Nije nam bitan rezultat na takmičenjima, već da deca nauče da veslaju, da se bave drugim sportovima, da završavaju školu – kazao je Milivojević.
Istina je da takmičenja u ovom klubu nisu prioritet, ali za proteklih petnaest godina naravno da ih je bilo. Među decom sa poteškoćama u razvoju do sada ima nekoliko reprezentativaca. „Sportiko” je učestvovao na Specijalnoj olimpijadi u atletici i ostvario zapažen uspeh, a 2004. godine je njegov tim bio vicešampion u fudbalu, i to je već dvanaest reprezentativaca. Što se tiče kajaka, ovaj pančevački sportski klub ponosi se i sa dvanaest reprezentativaca i većim brojem državnih prvaka.
Više od sporta
Klub je posedovao i poseduje ozbiljne potencijale, sa tim se mogu složiti svi stariji članovi „Sportika”, pa i Vojin Cvetić, koji se prisetio samih početaka i rekreativne škole plivanja na bazenu. Ali nije samo talenat i želja za bavljenje sportom ono što ih čvrsto povezuje. Mateja Golubović, koji od četrnaeste godine trenira u „Sportiku”, član je ovog kluba bezmalo deset godina. On i Cvetić smatraju da je njihova organizacija opstala zahvaljujući jednom porodičnom odnosu, sistemu koji kao mlađi nisu razumevali, ali su, poput današnjih klinaca, u njemu uživali.
– Godinama ovde nešto gradimo i sada nam je lepše. Većina nas iz stare ekipe može da kaže da je na pravom putu – ima visoko školovanih ljudi, biće i doktora nauka. Više smo od obične sportske grupe. U gradu postoji tri kajakaška kluba, te je normalno da ima i takmičarskog duha. Ivan je uvek pokušavao da ugasi tu vatru, da je smanji, kako bismo negovali prijateljske odnose. Mislim da je ono što nas najviše održava upravo razvijanje i negovanje prijateljskih odnosa. Gaji se neki drugi sistem vrednosti, poštuju se neka normalna etička načela i kodeksi ponašanja. Mislim da je glavna ljubav i da nas je ona vodila i prema sportu, i prema prijateljima, i prema našem treneru. Od njega smo naučili da nikad ne treba odustajati. Verujem da će klub jednog dana izgledati onako kako ga je on zamislio, naravno, uz našu podršku. Što smo stariji, to smo i ozbiljniji, pa na sve načine i pokušavamo da mu pomognemo – istakao je Golubović.
Andrej Filipov pak veruje da su svi oni uspeli sebe da formiraju kao kvalitetne ličnosti i da je njihova prednost baš u tome što su se odmalena bavili sportom:
– Naučili smo životne lekcije koje se ne mogu naučiti nigde drugde. Ovih petnaest godina predstavlja kvalitetan period života, koji je bio propraćen i smehom, i suzama, i naporima, ali i igrom. Bili smo i ostali jedna dobra družina.
Iako je kajak više individualni sport, najstariji članovi „Sportika” tvrde da timski rad mora da postoji – da li u dvosedu ili četvercu, ili u odnosu trenera i sportiste. Pojedinci moraju da postanu jedno kako bi postigli apsolutnu snagu ili sinergiju. Ako postoji bilo kakav nedostatak u slagalici, ako neki delić nedostaje, tu onda nema uspeha. U poštovanju, poverenju, neprestanom radu i prilagođavanju svakakvim uslovima je tajna njihovog uspeha, bez obzira na medalje i pehare. Oni, sa svojim trenerom magistrom Ivanom Milivojevićem, imaju čime da se podiče.
