Pančevo at night (2)

U doba samoupravnog socijalizma koji je favorizovao društvenu svojinu, ugostiteljstvom u gradu se bavila isključivo URO „Slobodaˮ, dok su privatnici mogli ovu delatnost da obavljaju samo van Pančeva. Zato su tih godina bile popularne kafane „Lalaˮ na bavaništanskom, „Stari ribarˮ na jabučkom i „Oračˮ na starčevačkom putu, u koje smo odlazili kada bi gradski restorani i lokali relativno rano bili zatvoreni i u njima ostajali do duboko u noć. Taksisti su čekali na parkingu pored „Slobodeˮ, ali se nama (studentima) nije ispatilo da platimo prevoz, jer bi nam ostalo manje love za piće i eventualno klopu. Zato bi se pred fajront malo promuvali po sali, gledajući da se kod nekog ogrebemo za vožnju.

U ovim drumskim birtijama nije bilo žive muzike, već se ona uglavnom slušala sa ploča iz džuboksa. I upravo zato je ponekad dolazilo do nesporazuma kada bi neko više puta uplatio jednu pesmu, koja se nije svidela drugim gostima. Jednom je kod „Oračaˮ došlo do opšte tuče jer je jedan momak 10 puta ukucao Balaševićev „U razdeljak te ljubimˮ, što je iziritiralo neke pijane dripce, koji su samo tražili povod za kavgu.

A nije samo bio problem otići, već i kako se, iz ovih mehana, vratiti nazad u Pančevo. E, koliko smo samo puta u praskozorje išli pored druma ka gradu, a pijane noge nisu slušale, dok su hodale utrinom, jer nikakve druge staze nisu postojale. Zato je za sve bio praznik kada bi moj kompanjon Bojs kombijem noću svratio do „Laleˮ i u povratku, „pola kafaneˮ povezao kući. On je imao svoj rok bend Mensana i ovim vozilom je sa momcima, opremom i instrumentima išao na svirke i igranke. Na prozorima sa obe strane zelenog IMV kombija, bio je ispisan naziv grupe, što je tada bilo vrlo neobično i originalno. Da bi prevezli što više zainteresovanih do grada, putnici su morali da se, kao sardine, sabiju u zadnjem, teretnom delu. Jednom smo povezli i momka koji je dugo robijao na Golom otoku, pa nas zato nije iznenadilo kada smo nazad iz pomrčine, čuli njegov duboki glas: „Jebote, majstore, ovde ti je k’o u ’marici’ˮ.

Kod „Laleˮ je bio odličan roštilj, mada smo mi tamo najčešće poručivali samo lepinje sa kajmakom, a kada je bilo love, u njih se stavljala i pljeska. Ja sam voleo da idem u „Oračˮ, zato što je njegov vlasnik, čika Pera Višnjić, bio veliki partizanovac od koga si uvek mogao da čuješ najnovije klupske pikanterije, a ponekad je znao i da poruči turu nama „grobarimaˮ. Kod „Starog Ribaraˮ specijalitet je bila riblja čorba i rečna riba, najčešće šaran, som, kečiga i štuka na žaru, koja se potom, obilato zalivala banatskim rizlingom, ružicom, šprajcom ili pivom. Tu bi se ponekad zatekao i neki harmonikaš, pa je sa njim cela kafana pevala do svitanja. Ko je želeo celonoćni provod s mnogo alkohola, muzikom i pesmom narodnjačke bande i dekoltirane, prsate pevaljke, morao je da ode u Bavanište kod „Drage Kosovcaˮ ili u „Tri laficeˮ. Najokorelije gradske noćobdije išle su još dalje, u čardu „Plavi Dunavˮ ispod kovinskog mosta u kojoj su svirali Cigani, a gosti se sami služili alaskom ribljom čorbom i plaćali – koliko je ko hteo.

Otvaranjem hotela „Tamišˮ, na izmaku 1978. godine, značajno je poboljšana ponuda noćnog života u gradu. U  tamošnjoj kafani su gostovali Toma Zdravković, Miroslav Ilić, Cigani Ivanovići, Slavko Banjac i druge zvezde narodne muzike, a svake večeri je goste zabavljao, tada mladi, perspektivni pevač Radoslav Rodić Roki. U suterenu hotela otvorena je kuglana i čuvena videoteka koju je vodio Daba, a koja je uveče počinjala sa radom tek od (tada naverovatna) 22 časa.