Dobro mesto sam izabrao. Hladovinu ispod jedne jabuke. Naslonio sam se leđima na stablo i raskopčao košulju. Pogled mi je odlutao u daljinu. Oči počeše da se sklapaju. Dremež je prekinuo nejak udarac. Iz krila mi se smešila zrela crvena jabuka. Oh, kako je lepa, rumena, prosto mami da je zagrizeš. Već sam je prineo ustima, pripremio sekutiće, očnjake i kutnjake za griz, u mislima osetio slast, kad se setih Adama. Ne, ni slučajno, zar želiš da ponoviš Adamovu grešku, pomislio sam, bolje je da jabuku odnesem nekoj reduši, pa neka od nje napravi lenju pitu. Obožavam lenju pitu od jabuka. Al si glup, prolete mi kroz glavu, otkud može od samo jedne jabuke da se napravi pita. Međutim, na moje čuđenje, kao da joj je neko naredio, jabuka je počela da raste u šaci. Već ima dve kile, bog te mazo.
„Prestani da rasteš!”, poskočio sam i uzviknuo začuđen razvojem događaja. I poslušala me je, prestala je da raste. Šta je ovo, zapitao sam se? Nisam umeo sebi da objasnim. Zamišljen sam stajao sa jabukom od dve kile u ruci. Nešto je zagolicalo moju radoznalost.
„’Ajde rasti još malo”, izgovorio sam na glas. Poslušala me je. „Stani, stani, stani…” prestala je da raste.
Neko mi izgleda ispunjava želje, sine mi u glavi. Ko to može da bude? Ma baš me briga. Ko si da si. Juče sam iz bureta istočio poslednju litru rakije, trebao bih da ispečem bar dva kazana dobre jabukovače. Nisam čestito dovršio misao, kad sa krošnje počnu da padaju jabuke. Kao kiša. Padale su, odskakale, kotrljale se po zelenoj travi, zatrpale me do pojasa.
„Biće dosta, hvala ti, a sad mi kaži ko si”.
„Ja sam čarobna jabuka”, zatreperi lišćem moja dobročiniteljka, „ko podamnom usni ispunjavam mu želje”.
„Aaa, tako”, izustih, a u meni se shodno ljudskoj prirodi pojavi želja da do kraja iskoristim postojeću situaciju. „A jel mogu da poželim još nešto?”
„Pa, može”.
„Ja bih da ponovo budem mlad”, izgovorio sam u trenu.
„E, to ne može. Mogu da ispunim samo želje koje imaju veze sa jabukama”.
Malo sam se zamislio, a onda lukavo prozborih:
„Grudi devojačke su kao jabuke. Jedre, čvrste, sočne, slasne. Ja bih da se ponovo sladim njima…”
„Sram te bilo. Matori jarac. To si ti”.
Odjednom se smračilo. Nebo se načomrdilo. Silan vetar je dunuo, pokidao svo lišće iznad moje glave i u trenu utihnuo. Od onih silnih jabuka ostala mi je samo jedna u ruci. Pomirljivo sam je obrisao o rukav košulje. Malo je za lenju pitu pomislio sam, i prineo je ustima. Kroz rupicu na crvenoj kori izvirio je crv. Kao da mi se smejao.
„Bar nije prskana”, rekao sam, okrenuo drugu stranu i zagrizao.