Patke u zadnjem dvorištu, bašta koja gleda na srpsku i rumunsku pravoslavnu crkvu, kao i na dolinu brega u kojoj su bile zemunice, prvi su prizori koje će svakom posetiocu pokazati Đorđe Stajić, vlasnik gazdinstva u Dolovu. Nakon što pokaže okućnicu, ovaj sedamdesetpetogodišnjak staće ispred stare porodične kuće od naboja i sa ponosom reći: „Dobro došli u kuću mojih predaka!”
– Pre desetak godina, Đorđa Stajića posetio je vizantolog Zoran Vapa i nagovorio ga da ovaj porodični dragulj pokaže svakom radoznalcu koji želi da sazna kako se nekada živelo u ovom banatskom selu. Od tada, ovaj Dolovac prima putnike namernike i besedi priču o prošlosti svoje porodice. Na samom početku, kaže da ovo nije etno kuća iako je puna starih stvari. Danas svako može da sazida kuću, preuredi je u etno stilu i donese stare stvari koje usput nađe. Ovo je kuća u kojoj se živelo trista godina i ništa nije doneto iz nekog drugog domaćinstva, već su sve stvari pripadale mojim precima – kaže poslednji muški potomak ove porodice.
Kuća Stajića sagrađena je početkom 18. veka.
– U to vreme, kuće su se gradile od naboja, tako što su se iscela nabijale, pa su se sekli prozori i vrata – objašnjava Đorđe.
Na samom ulasku u kuću, pogled vodi ka drvenim vratima. Kada se otvore, vreme stane.
– Ovo je srce kuće, odavde je sve počelo. Tu se kuvalo, pralo, rađalo. Porodični talisman je tepsija koja se koristila samo jednom godišnje, za pečenje česnice. Pored avana, nalaze se i dve posude koje su služile za topljenje olova i pravljenje dramlija – kaže naš domaćin.
U dnevnoj sobi, koja je ujedno bila i trpezarija, nalazi se furuna koja je sazidana 1800. godine. Tu je krevet od drveta ariš, star 200 godina, i veoma dobro očuvan. Njegov par, kako tvrdi gospodin Stajić, u podjednako je dobrom stanju i nalazi se na tavanu. Pored kreveta, nalazi se drvena kolevka koja je toliko stara, da više ne može ni da se zaljulja. Na trpezarijskom stolu, nalazi se jedan metalni tanjir i ručno oslikani tanjiri, kao i escajg od slonovače, alpaka i srebra.
– Iz ovog metalnog tanjira sam jeo kada sam bio mali – pokazuje naš sagovornik i dodaje: A ovaj escajg smo krili, prvo od Nemaca, pa onda i od oslobodioca.
Tu je još i orman pun Žolnaj tanjira iz 1831. godine, kao i mnoštvo knjiga i poneko porodično pismo. Centralno mesto na zidu zauzimaju dve fotografije. Na jednoj je Đorđeva prabaka Sofija, a na drugoj su Đorđevi baka Zorka i deda Vasa na dan svog venčanja.
– Moja prabaku Sofiju je bila veoma sposobna i na svojim plećima je iznela porodicu. Rodila je devetoro dece, a preživeli su jedna ćerka i trojica sinova. Svi su bili veoma uspešni i školovani za to vreme. Jedan sin se školovao u Beču, Budimpešti i Pragu za lekara i stomatologa, drugi sin je završio Trgovačku akademiju u Zrenjaninu, a treći, moj deda, bavio se poljoprivredom. Svi su govorili po nekoliko jezika, a prabaka je dukatima plaćala školovanje budućeg lekara. Njena ćerka je završila školu za domaćice, a porodica u kojoj se udala je njenim dolaskom dobila i sto lanaca zemlje – priča ovaj Dolovac o nekadašnjem imućstvu svoje porodice koje ne čudi ako se u obzir uzme činjenica da je Sofijin suprug bio stražar na dvoru Franje Josipa.
– U to vreme nije mogao bilo ko da bude stražar na dvoru austrijskog cara. To je mogao da bude neko ko je iz birane porodice, neko ko je Srbin iz Banata ili sa Korduna, neko ko nije govori ni jedan drugi jezik osim srpskog, razumeo komande na nemačkom i nije smeo da provede na dvoru više od tri meseca u kontinuitetu – tvrdi gospodin Stajić i sa ponosom dodaje da je njegov pradeda čak stražario i na odru ubijenog sina Franje Josipa, Rudolfa Habsburga.
– Ne želim da zvučim pretenciozno, ali ovde su doseljavane porodice koje su bile birane, u smislu da su bile sposobne da rade i rađaju. Moji preci su sa Kosova prešli u okolinu Vranja. Kada su se doselili u grad na jugu Srbije, promenjeno im je prezime. Do tada smo se prezivali Krstajić jer smo nosili krst na litiji. Kako se to promenilo dolaskom u Vranje, skinuli su nam taj „krst” sa prezimena i postali smo Stajić – govori Đorđe o poreklu svog prezimena i pokazuje tri šustikle koje su primer kosovskog veza, a potiču iz 1600. godine i smatraju se jednim od porodičnih talismana.
U spavaćoj sobi nalazi se orman pun odeće i posteljine koja je ručno tkana i vezena. Đorđe zna da njegova prabaka Sofija nije tkala, ali jesu njegove čukunbake i njihove prethodnice. S obzirom na to da se u ono vreme tkalo noću, uz sveću, naš sagovornik smatra da su njegove čukunbake bile prave umetnice.
Tik uz orman nalazi se ikona Svetog Stefana, porodične slave Stajića.
– Ovu ikonu kupio je moj deda na ulici u Odesi, gde je boravio dok se borio na ruskom frontu. Osim što vas svetac prati pogledom bez obzira na ugao posmatranja, stiče se i utisak da se cipele sveca pomeraju. To je zato što ikona ima optičku varku koje oko ne može da vidi. Naime, na cipelama su štrafte koje su dobijene lepljenjem dlačica u obliku riblje kosti – kaže naš domaćin i tvrdi da se ikone, sa takozvanim svecem koji hoda, mogu videti još samo u Pećkoj Patrijaršiji, Vladičanskom dvoru u Vršcu, Luvru i Sankt Peterburgu.
To nije jedina ikona koju ova porodica poseduje. Pravoslavlje i vera u boga igraju važnu ulogu u porodici Stajić, ali naš sagovornik, osim u svevišnjeg, veruje i u sudbinu.
– Moja supruga je Rumunka što ne čudi s obzirom na to da su Rumuni doseljavani u ove krajeve dve, tri godine nakon Srba. Kada sam rešio da zaprosim svoju Korneliju, pozvao me je moj deda Vasa i rekao: „Danas ideš da tražiš ruku svoje buduće žene, a ne miraz.” U tom trenutku nisam znao zašto mi je on to kazao. Godinu dana nakon moje ženidbe, deka me je, sav presrećan zagrlio i rekao: „Znaš, ja sam bio zaljubljen u Kornelijinu baku, ali se nismo uzeli jer je moj otac tražio miraz.” Njegove reči nam je kasnije potvrdila i Kornelijina baka, ali ono zbog čega se uvek naježim je činjenica da je mojoj supruzi, nakon smrti njene bake, pripao deo zemlje. To je kao neki zakasneli miraz za neostvarenu ljubav – sa setom kaže naš sagovornik pokazujući orman na kojem visi njegovo venčano odelo, odelo njegovog deke i Kornelijine bake.
Pored stare kuće od naboja nalaze se vinski podrumi. Preko puta ove autentične kuće, nalazi se kuća u kojoj Stajići danas žive. To je tipična švapska kuća, izduženog pravougaonog oblika i sa visokim plafonima, sazidana početkom dvadesetog veka. I ona obiluje nameštajem koji može biti muzejski eksponat, ali se, zahvaljujući Đorđevom optimističnom duhu i veseloj naravi, posetilac uopšte ne oseća kao u muzeju. To je mesto gde će svakog gosta naš sagovornik poslužiti sladoledom koji je sam napravio i odsvirati nekoliko poznatih melodija na usnoj harmonici.
Ko bude želeo da ostane kod Stajića duže od nekoliko sati, moći će da prenoći i odmori se u apartmanu koji je u sklopu domaćinstva. Tužno je da, prema rečima našeg sagovornika, Turistička organizacija Pančeva do sada nije pokazala preterano interesovanje da porodičnu kuću Stajića u Dolovu uvrsti u svoju turističku ponudu. Ipak, ta nepravda je delimično ispravljena odlukom Vlade Republike Srbije od 23. maja ove godine kojom je celo domaćinstvo stavljeno pod zaštitu kao spomenik kulture. Za Đorđa Stajića koji rado priča priče o prošlosti svoje porodice, ta odluka jeste važna, ali nije presudna u njegovoj rešenosti da poštovanjem i ljubavlju prema precima otrgne svoje potomke od zaborava.
Tekst je objavljen u okviru projekta „Sa ukusima zavičaja pred Evropu”, koji partnerski realizuju udruženja „Šumadinka” iz Kragujevca, „Omnibus” iz Pančeva i RTV Šabac iz Šapca, na sajtovima www.glassumadije.rs, www.pancevo.city i www.sabac.tv.
Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
