Putevima moderne Rusije

Naša sugrađanka Milica Čiča boravila je sredinom septembra u ruskom gradu Soči. Za čitaoce sajta Pančevo Si Ti, Milica otkriva svoje impresije o ovom gradu na Crnom moru.

Milica Čiča
Objavljeno 01.10.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Nakon deset godina, želela sam da ponovo letim Aeroflotom. Prethodni let bio je za pamćenje. Stjuard, sredovečni brkica, prosuo je kafu na moju studentsku jaknu, a potom masnom krpicom pokušao da obriše. Naravno, refundacija novca za hemijsko čišćenje nije bila moguća, pa smo se u narednih šest nedelja jurili oko odštete. U međuvremenu, kompanija je doživela procvat, pa, osim novih aviona, pružaju i profesionalnu uslugu, a za najmlađe i bojice i bojanka za zabavu. Sudeći po letu, boravak obećava.

Posle dva i po sata leta, stižem na međunarodni aerodrom Šeremetjevo. Kroz ovaj aerodrom prođe trideset i pet miliona putnika godišnje. U isto vreme, kada je i moj avion sleteo, stižu i avioni iz Azije. Svi čekaju na ulazak u Rusiju, tri šaltera rade, red, hm… kao tokom letnje feragoste na Bubanj potoku. Sveukupno, čekamo u redu tri sata. Putnici su u obavezi da dođu na aerodrom četiri sata pre samog leta. Sad mi je jasno i zbog čega. Kontrola je stroža, pa je pametnije što manje stvari poneti u ručnom prtljagu. Viza? Ne treba mi, došla sam na nedelju dana. Što li me je to službenica i pitala… okrećem se i kapiram. Avion je bio pun naših ljudi koji su krenuli u Rusiju trbuhom za kruhom.

Babuške za dobrodošlicu na aerodromu Šeremetjevo

Posle još jednog leta od dva i po sata, dolazim u Soči, olimpijski grad i najpoznatije rusko letovalište na Crnom moru. Moderni hoteli, visokog standarda, ali i mnoštvo sanatorijuma. Naši stariji sugrađani setiće se da smo ih i mi svojevremeno imali. Oni služe za odmor i rehabilitaciju radno sposobnog stanovništva, a plaćeni su od doprinosa koji se uplaćuju zajedno sa zaradom. Druga opcija je klasičan aranžman po znatno povoljnijim cenama nego u hotelu. Sanatorijumi su na svakom koraku, veoma očuvani i održavani.

Ovo je ekološka godina u Rusiji. Kampanja je pokrenuta na nivou cele federacije, pod pokroviteljstvom predsednika Putina, i vrlo je agresivna u pozitivnom smislu. Čak se i u avionu, tokom samog leta, putnici upoznaju sa celom akcijom. Iznenađena sam, ekološka svest je značajno napredovala. Upotreba nerazgradivih stvari, poput kesa, skupo se naplaćuje. Vau, pa samo u Srbiji još kesa ima na svakom koraku, i to naravno, besplatno.

Iako postoji gradski i međumesni prevoz, prostorna raspodela Sočija je takva da ukoliko nemate auto ili bar dobre cipele za pešačenje, imate ogroman problem. Međutim, Uber savršeno funkcioniše. Nakon Istanbula, mislila sam da ne postoji veća avantura u saobraćaju. Ali nakon dva sata vožnje po serpentinama, koliko je trebalo do krajnje destinacije, bila sam zelena. Dobro je, preživela sam i stigla u Burevesnik. Burevesnik je pansionat moskovskog Lomonosova. Stari komunistički kompleks, pedantan i savršeno uređen.

U prigradskim i gradskim naseljima mesta Soči, smeštaj je u ponudi na sve strane, od hotela sa bezbroj zvezdica do soba i apartmana za iznajmljivanje. Iako je septembar, još uvek je sezona i sve je puno. Plaže u Sočiju su veoma različite, nešto između obale u albanskom mestu Saranda i Sutomoru. Crno more samo po sebi ne liči baš preterano na more, nema tu boju kao Jadran, a ni salinitet, ali je čisto, prozirno i veoma toplo. Savršeno za celodnevno kupanje.

Plaža u Sočiju

Olimpijski park u Sočiju je spektakularan. Ceo olimpijski kompleks izgleda kao da igre samo što nisu počele, sportisti samo što nisu istrčali na teren. Sportski tereni se redovno održavaju. Sledeće godine će u okviru ovog kompleksa biti održano i Svetsko prvenstvo u fudbalu. Impresivno je ne samo kako uspevaju da održe ovaj komplek živim već i kako mu menjaju namenu prema potrebama. Olimpijski stadion Fišt je idealan primer za to. Mesto gde su otvorene zimske olimpijske igre sada se pretvara u fudbalski stadion za predstojeće prvenstvo. U okviru kompleksa nalazi se i muzej posvećen Nikoli Tesli. Rusi generalno mnogo znaju o njemu i veoma ga cene.

Ispred muzeja posvećenog Nikoli Tesli

U samom gradu, stranaca nema, mogu se videti samo Rusi i svi koji se tako osećaju. Na pomen Srbije, osmehuju se, prijateljski. Tokom prethodne posete morala sam uglavnom da spominjem Jugoslaviju kako bi znali odakle sam. Prija, moram priznati. Napokon neko sa prijateljskim stavom.

Stil ishrane ostao je isti. Za doručak kaša, kaša, kaša i samo kaša. U svim oblicima i agregatnim stanjima. Gluten, glikemijski indeks… Koga je briga za to. Rusi su generalno vitak narod. Ne jedu količinski mnogo, a i nisu neki gurmani. Hranu doživljavaju kao neophodnu za preživljavanje. Međutim, u svakoj samoposluzi, možete kupiti kefir i to onaj pravi, kavkaski. Dimljeni ruski sirevi su odlični. Kosička je moj omiljeni sir. Palačinke sa crvenim kavijarom, njam, njam. I definitivno, ukoliko ste u Sočiju morate probati hinkali, ruske raviole sa mesom, u restoranu „Bele noći”. Naoružajte se strpljenjem jer red je dugačak, a rezervacija nema. I ne zaboravite, bez obzira na to što restoran radi do ponoći, henkali se spremaju samo do deset sati. I za kraj, ruske čokolade. Pored sasvim solidnog ukusa, dizajn je nešto što privlači. Ima nešto elegantno, otmeno, carsko u njima.

Kosička, ruski sir u obliku pletenice, i carske čokolade

Na pomen Krima, Rusi se smeju. Ništa sporno. Mnogi od njih letuju tamo, cene su pristojne, more je toplo, atmosfera je prijateljska, osećaju se baš kao kod kuće. Malo je drugačija situacija sa Ukrajinom. Ne izbegavaju da o tome pričaju, ali se oseti neka vrsta nelagode pri pomenu spornih tema.

Na svega nekoliko kilometara od Sočija, nalazi se još jedna sporna teritorija, Abhazija. Granice skoro i da nema. Obala je lepša, peskovitija, nije toliko razvijena što je čini privlačnijom. Gruzijsko vino je odlično, pitko i može se nabaviti po pristojnoj ceni. Uz njega ide soljanka, vruća začinjena čorba, i hačapuri, jelo najsličnije pici. Atmosfera na obali ove teritorije, koju su Rusi priznali kao nezavisnu državu, prava je morska.

Oduvek me je fascinirao stil oblačenja u Rusiji. Cipele idu uz sve i u svakoj prilici, od plaže do sporta. Ne znam ni kako bi se taj model nazvao, jednostavno ruske cipele za svaku priliku. Apsolutno neuništive. Krokodilke i kačkavaljke skoro svi nose kada negde idu.

Ruska politika zastupa taj stav da cene knjiga ne smeju biti previsoke jer literatura mora biti dostupna svima. U ovoj prostranoj zemlji čita se uvek i svugde, u metrou, na stanici, aerodromu, u bilo kom trenutku dužem od nekoliko minuta. Čak i dok voze. Kako su gužve u saobraćaju velike, a vozi se sporo, elektronske knjige su zakon, samo listaju. Osim čitanja, Rusi smatraju da je za obrazovanje mladih, pored teorije, važna i praksa. Zbog toga njihov obrazovni sitem funkcioniše po principu tri dana teorije i predavanja, dva dana prakse, terena i konkretnog rada.

Iako je Moskva moderna evropska prestonica, a Sankt Peterburg sigurno jedan od najlepših gradova na svetu, Rusija je više od toga. Bajkal, kazanjski kolači, kavkaski sirevi, olimpijski kompleks u Sočiju, knjižare koje rade non-stop i nude besplatan čaj i kutak za čitanje, samo su neki od razloga zašto bi trebalo krenuti put ove zemlje. O Putinu ćemo neki drugi put.

Ostavi komentar

  • (not be published)