Izabrao sam najbolju sezonu za povratak u ovaj region koji se karakteriše dugim i izuzetno hladnim zimama. Stigao sam u proleće 2005. godine, krajem aprila. Uz pomoć prijatelja našao sam stan blizu reke. To je omogućilo lak i brz prilaz stazi za šetnju pored interesantne Crvene reke koja je tekla od juga prema severu. Svakodnevno sam koristio mogućnost koja mi se pružila da unapredim zdravo življenje i kontakt sa prirodom, u isto vreme uživajući u tišini i zelenilu. Moj novi posao je trebalo da započne 1. maja, tako da sam imao nekoliko dana na raspolaganju da se organizujem i ponovo orijentišem na život u Fargu. Kada sam ga napustio 1996. godine, to je bio tipičan manji grad na srednjem zapadu. Devet godina kasnije Fargo se transformisao u moderno, multikulturno središte. Državni univerzitet Severne Dakote preselio je neke od svojih programa u renovirane zgrade u centru grada, što je ubrizgalo neophodnu mladalačku energiju i vitalnost u region koji sam zapamtio kao polunapuštenu zonu. Mnogi stari objekti su sanirani i prenamenjeni. Restorani su nicali na sve strane. Gradska renesansa koju je Providens doživeo deset godina ranije se sada odvijala pred mojim očima u Fargu. Naravno, bio sam prijatno iznenađen ovim dobro isplaniranim promenama.
Dani orijentacije
O počecima rada u Meritker sam svojevremeno napisao ove reči u dnevniku: „Završio sam dva dana orijentacije. Prvi dan su bile opšte informacije o korporativnoj kulturi Meritker (misija, vizija, vrednosti, uspeh), papirologija za zapošljavanje, osnovne informacije, itd. Saznao sam da je Meritker najveća zdrastvena organizacija u regionu sa 6.500 zaposlenih – ovde ih zovu saradnici – to mi se svidelo. Popodne sam se fotografisao radi izdavanja bolničke lične karte, a zatim sam obavio i sve druge ’zabavne stvari’ vezane za medicinsku dokumentaciju, kao i ostale dosadne, iako važne informacije neophodne za svakodnevno poslovno delovanje.
Juče sam se upoznao sa kompjuterskim sistemom i svim njegovim programima koje ću da koristim u radu. Usledila je najdosadnija prezentacija vezana za naplatu usluga i ispravno kodiranje. Činilo se da će da traje ’odavde do večnosti’. Dobra stvar je da je sistem poslovanja odlično organizovan, što će mi olakšati rad. Čak imaju i šifranta koji nadgleda dokumentaciju u svrhu dodeljivanja odgovarajućeg koda za pruženu uslugu. Imao sam ručak sa višim rukovodiocem organizacije i glavnim administratorom psihijatriskog odeljenja, a zatim sam otišao u obilazak biblioteke i obaveznu edukacija sa testom (biološke ili hemijske opasnosti, bezbednost od požara, politika seksualnog uznemiravanja, itd). Položio sam i sada sam skoro tu, spreman da počnem sa radom.
Imam dve kancelarije; jednu gde ću raditi sa pacijentima a drugu za akademski rad (predavanja i sve drugo). Ta kancelarija me podseća na moj prvi boravak u Fargu kada sam bio specijalizant, a kasnije i član fakulteta. U nju sam već doneo knjige i postepeno se uselio. Volim nostalgična sećanja na dane provedene ovde, na humaniji život i zadovoljavajuće međuljudske odnose. Ovde su ljudi veoma pošteni, vredni, ljubazni i imaju vremena za vas. I ima dovoljno prostora za sve. To mi je psihološki važno jer sam u Providensu počeo da doživljavam klaustrofobična osećanja”.
Dani rada
Moja primarna radna lokacija bila je u zgradi Dakota klinike, u južnom delu grada. Meritker nije bila vlasnik te zgrade, već je iznajmila prostor za psihijatrijske usluge na šestom spratu. Jedna od većih promena za mene je bila korišćenje elektronske medicinske dokumentacije. U privatnoj praksi kao i u Batleru koristio sam rukom pisane zapise, tako da je ovo bila dobrodošla novina i efikasan način da u svakom trenutku imam pristup potrebnim medicinskim nalazima. Nisam više bio u panici o izgubljenim ili nedostupnim medicinskim kartonima, što se ponekad dešavalo u mom predhodnom poslu.
Bio sam samouveren i željan da se dokažem u tom novom okruženju. Navikao sam da lečim veliki broj pacijenata, tako da sam sa lakoćom prihvatao nove pacijente bez ikakvog ograničenja. Nekoliko medicinskih sestara je odgovarala na telefonske pozive, što je za mene značilo da nisam provodio dodatna dva sata na javljanje pacijentima, pozivanju apoteka, bolnica, osiguravajućih društava, itd. Klinika u Fargu bila je prepuna odličnih profesionalaca koji su pružali najbolju moguću negu. Dočekali su me raširenih ruku i brzo sam stekao njihovo poštovanje jer su prepoznali moju posvećenost radu i sveobuhvatnom pristupu lečenju po biopsihosocijalnom modelu. Jedna od glavnih kritika tadašnjih psihijatara bila je da su previše fokusirani na takozvani medicinski model u kojem je prepisivanje lekova dominiralo. Oni su ili nipodaštavali važnost psihičkih i socijalnih faktora ili su im propisivali nevažnu ulogu u etiologiji mentalnih poremećaja. Ja sam se razlikovao od mnogih. Na primer, bio sam jedini psihijatar koji je dolazio na sastanke grupe posvećene etičkim temama u našem radu, koji se interesovao za metode poboljšanja terapeutskog odnosa, savremene trendove u psihoterapiji, itd.
Prihvatio sam dužnost nadgledanja tri specijalizanta. Bila je to velika odgovornost, ali nisam osećao opterećenje. Naprotiv, rado sam delio znanje i iskustvo iz kliničke psihijatrije sa tim mladim ljudima. Direktor programa za specijalizaciju iz psihijatrije, dr Dejvid Abot, dodelio mi je da organizujem i predajem nekoliko kurseva za specijalizante. To su bili: osnovna i viša psihofarmakoterapija, deskriptivna psihopatologija, konsultacije o pacijentima, i psihijatrijska neuronauka. Pored toga, dva puta godišnje sam putovao u Grand Forks, grad na severu od Farga koji je bio sedište medicinskog fakulteta, da držim predavanja o poremećajima raspoloženja studentima druge godine medicine. Osim gore nabrojanih edukativnih obaveza želeo sam da pomognem medicinskim sestrama sa kojima sam radio da ažuriraju znanje iz farmakoterapije. Zbog zauzetosti svih nas to podučavanje se događalo tokom pauze za ručak. Kao što se iz ovog prikaza vidi, za kratko vreme sam postao veoma zauzet.
Program za regulisanje težine
Jedan od razloga zašto sam došao u Fargo bio je učešće u programu za regulisanje težine. Psiholog Keli Kadlek bila je direktorka tog programa. Nas dvoje smo otišli u Boston da bismo prisustvovali konferenciji o gojaznosti, koju je organizovao Harvard univerzitet. Pored toga, prošao sam obuku savetnika za zdravi način života, koji je izuzetno važan u regulisanju težine. Imao sam dobro osnovno znanje o farmakoterapiji gojaznosti, faktorima rizika koji se odnose na mentalne bolesti i povećanje telesne težine, kao i o psihotropnim lekovima sa potencijalom za povećanje telesne težine. Ubrzo po dolasku u Fargo sam održao predavanje pod nazivom „Depresija i gojaznost: slučajnost ili ne?”, kao i mnoga druga iz ove oblasti. Nekoliko puta nedeljno išao sam na konferencije razmatranja slučajeva organizovanim na Institutu za poremećaje ishrane. Čak sam počeo da lečim pacijente na toj lokaciji, što nije bilo predviđeno. Konačno, dr Mičel, direktor Instituta, zamolio me je da podnesem predlog o mom učešću u programu za regulisanje težine kako bi obezbedio finansiranje moje pozicije. To sam i uradio, ali finansijska sredstva nisu bila obezbeđena. Na kraju, moj entuzijazam da nastavim u ovom pravcu je splasnuo, a prioriteti su promenjeni. Postao sam apsorbovan u kliničke obaveze ambulante i akademski program za specijalizante.
„Doktor ljubav”
Nekako u to vreme sam se profesionalno zainteresovao za oblast romantičke ljubavi. Moj prvi javni nastup o ovoj interesantnoj temi se odigrao tokom godišnje konferencije ogranizovane od Meritkera. Govorio sam o romantičnoj ljubavi sa evolucione i neurobiološke perspektive i to pred velikom i raznolikom publikom. Bio sam dobro pripremljen i uživao sam u materijalu koji je bio nov, zanimljiv i nije bio primarno fokusiran na mentalne poremećaje. Moje predavanje je dobro primljeno. Ubrzo nakon toga su me pozvali da tu temu prezentujem i na drugim konferencijama. U narednih nekoliko godina proširio sam interes u ovoj oblasti tako da sam uključio i teoriju vezanosti kod odraslih koja se lepo nadovezivala na predhodni materijal. Na poslu su, što u šali što u zbilji, počeli da me zovu „Doktor ljubav” zbog mog jedinstvenog interesovanja i znanja. Mnogi moji pacijenti su imali teškoća u intimnim odnosima. Objašnjenje o tri stadijuma ljubavi karakerisanim različitim neurobiološkim procesima, potkrepljeno primerima iz stvarnog života je bio dobrodošao okvir za korisnu primenu mog znanja. Ta edukacija je pomagala pacijentima da razumeju snagu uticaja i raznolikost emocija koje su povezane sa ljubavnim odnosima.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.
