Dragi moj prijatelju,
Počelo je proleće i naš grad je ponovo živnuo. Drveće me je iznenadilo svojom zelenom bojom tako brzo, sad mi se čini kao da zime nikad nije ni bilo. Osim alergije na polen koja me s vremena na vreme iritira, ništa me drugo ne muči. Osim možda, moje poletnosti koja je izgleda ovog proleća izostala i od mene odustala.
Od mog poslednjeg pisma prošlo je mnogo vremena, i da, znam – nisi zadovoljan putem kojim idem.
Danas sam u kafanicu došao kasnije no inače, ali svakako sam moj termin bega od svakodnevice pomerio na večernje sate jer bih jutra obično prespavao. Eh, sad, da l’ prespavao ili se zapravo obeznanio od umora i glavobolje prouzrokovane određenim otrovom. I posle bih jedva smogao snage da ustanem za časove koje sam držao popodnevnoj smeni.
Večeras me je dočekala graja i vesela prepirka među stanovnicima naše male kafane. Doista, počeo sam ih doživljavati kao neku drugu dimenziju, alternativni svet u koji bih svratio tik da na časak potražim sklonište od stvarnosti.
Iako je kafanica bila mala i neki bi čak rekli neugledna, ja sam je doživljavao na drugačiji način. Dakako, nikotin i katran koji su se slivali niz zidove, gusti oblaci dima i vonj alkohola nisu ukazivali na prefinjenost, ali nešto se u meni probudilo i ovo mesto više nije bila moja usputna stanica kako beše na početku. Neka malecna iskra se javila i povela ka ovom mestu.
Na pamet mi pade koliko si mi često govorio da sam rođeni pesimista i da je moj nasleđeni nihilizam nemačkih filozofa u velikoj meri prisutan u mojoj krvi – stoga te i nikad nije čudila moja pasivnost u pogledu na život. Međutim, ne bih se potpuno složio sa tobom jer – koliko god često da sam bio nezadovoljan svetom oko sebe, uvek sam uspevao da nađem lepotu u malim i jednostavnim stvarima. Moja jedina greška je možda što sam verovao da je prava sreća u „velikim” stvarima.
Kako bilo, ovo je svakako dobar uvod za diskusiju u čije sam se praćenje uključio gotovo istovremeno otkako sam ušao na vrata kafane:
Brka: „Pravo da ti kažem, ja nešto i ne verujem. Kako je moguće da čovek od krvi i mesa umre pa vaskrsne?”
Joksim: „Bog je svemoguć, te i mrtvog čoveka može živim učiniti ponovo”.
Brka: „Sve i da jeste to tačno, meni taj život posle smrti nekako sablasno i dosadno zvuči. Dosta mi je ovog jednog kog imam”.
Nasmejao sam se kada sam čuo Brkin odgovor, ali malo i zamislio. Kako čoveku može biti dovoljan jedan život? Nikad se nisam preterano uneo u razmišljanje o tome šta me čeka kad jednog dana dočekam svoj kraj, ako me išta i čeka. Sa onim sa čim sam ja kuburio je jedino bilo naći smisao u ovom besmislu.
Joksim: „Ne plaši li te onda smrt kao nevernika?”
Brka: „Ne plaši me ako ništa za mene posle toga i ne postoji”.
Kao dete koje je odraslo u strogoj katoličkoj porodici, samo pitanje vere nikad nije bilo dozvoljeno dovesti u pitanje. Tako sam je ja i prihvatio – kao što mi je rečeno – a bilo kakvo izražavanje sumnje u istu nije mi padalo na pamet iz straha od kazne.
Smrt je uvek bila predstavljena kao najgora moguća kazna koja može da me stigne – te se nisam usuđivao protivrečiti joj. To je pak bilo dok nisam zagazio u adolescenciju i zaista shvatio sopstvenu smrtnost i da joj ne mogu pobeći, a time me je i prva egzistencijalna kriza zadesila. I ono što mi je uvek bilo nejasno je – zašto sam već unapred osuđen na kaznu bez mogućnosti da se branim sa slobode?
Joksim se u nekom trenutku svog monologa okrenuo ka meni i pitao me:
– Prijatelju, a kojoj se crkvi ti moliš? Ili si grešnik kao i ovaj ovde?
Voleo bih da sam imao jednostavan odgovor na to pitanje. Ali, nikad nisam. Nakon dolaska u neke zrele godine, skepticizam je počeo da prevladava, a ja sam svoje prve sumnje u verovanje više sile počeo izražavati. To me je nekad dovodilo u potpuni očaj pa čak i nihilizam. Osećao sam jaku grižu savesti – kao da se okrećem protiv nekog autoriteta koji me je ceo život vodio ili pak da sam neki zabludeli sin koji počinje da se nadmeće sa ocem i prkosi mu.
Ali, da li je ijedna vera iskrena ako nije prošla period iskušenja? Da li je ijedna vera zaista odana ako je čovek nikad nije ispitao?
Mislim da je moje nametnuto verovanje bilo u direktnoj korelaciji sa mojim užasom od smrti sa kojim su me hranili od malena. Da sa strahom od Boga javljao se strah od smrti i obratno.
Mislio sam da ako osporim smrt, biće mi lakše da život učinim smislenim. Ili još gore, u određenim trenucima depresije ubeđivao sam sebe da život nije ni vredan življenja te da će mi biti lakše otići sa ovog sveta ako nema ničeg što me čini srećnim i vezuje za ovde. Nažalost, to me je teralo samo još u veći nihilizam, očaj pa i strah – jer neproživljen život je ono što me je činilo mizernim, iako sam ja sebe ubeđivao da mi je to shvatanje neophodno.
Onda u nekim dvadesetima, nakon perioda nihilizma, nastupio je jedan kratak dašak ere hedonizma u mom životu – a to je značilo opijanje distrakcijama. Ženama, pićem i lakom zabavom. Ne kažem da je odvraćanje pažnje uvek loše – ali na kraju dana se uvek moraš vratiti sebi i dočeka te sve ono od čega si bežao.
Mogu reći da su me tek tridesete malo jače prodrmale nakon što je jedan dan u zbornicu ušetao kolega Šarić i samo se srušio na pod. Nije bilo nikakve naznake da mu je loše – samo se ugasio, tu pred nama.
Shvatio sam tada koliko je onda sve ovo apsurdno. Ta škola, taj alkohol kom sam se predao, ljudi oko mene, geografija, ovi na vlasti ili oni koji pokušavaju da se iste dokopaju – kad shvatim da smo tako sićušne čestice. Koliko je univerzum jedno veliko i hladno mesto koje i ne mari toliko za pojedinca.
Znam, ti bi sad rekao, čitao sam previše Kamija. I dok ti pišem ovo, uistinu mi u glavi odzvanja prvi pasus Stranca: „Majka mi je danas umrla. A možda i juče, ne znam. Primio sam telegram iz doma staraca: ’Majka umrla. Sahrana sutra. S osobitim poštovanjem’. Međutim, to ništa ne znači. Možda je to bilo i juče”.
Apsurdizam je došao na scenu.
Ponekad osećam da me je Kami bacio na kolena svojim apsurdističko-smelim delom i pismenim dočaravanjem otuđenosti glavnog lika. A onda me je Marčelo Mastrojani dotukao svojom glumačkom izvedbom u istoimenom filmu i vizuelnim prikazom osobe koja smisao života jedino nalazi u sopstvenoj smrti.
Koja li je cena otuđenosti modernog života koji individualizovan čovek u ovom dobu plaća? Potpuni nihilizam? Ili klovnovsko-apsurdni pogled na svet?
Nemam ništa protiv ni jednog ni drugog, poštujem i nihilizam i apsurdizam. Mislim da su me oba dovela do odgovora i još bolje, pitanja, do kojih na drugi način ne bih mogao da dođem. Ali, kao što ti jednom reče – ne volim ih jer su demotivišući i najgore od svega – za mene nepraktični. Složio bih se sa tobom u tome. A u svojim četrdesetima, sve više uviđam da je najbolji lek protiv straha od smrti jednostavno – zahvalnost.
Ako bismo smrt prihvatili kao slobodu, a ne kaznu, dočekali je kao prijatelja, ali ne romantizovati, da li je strah zaista neophodan? Suočiti se sa njim, razmišljati o sopstvenom kraju, razložiti ga i prihvatiti. I, citiraću Irvina Jaloma, „odbaciti užasavajuća, detinja iskrivljena shvatanja o smrti”. Jer, ona samo to i jesu. Ne poricati, jer poricanje nas uvek skupo košta – već biti je svestan svakog trenutka, a onda i taj trenutak maksimalno iskoristiti.
Negde sam pročitao citat jednog samuraja koji je živeo pre mnogo, mnogo godina: Poštuj sve bogove, ali ne očekuj ništa od njih. Nešto slično sam i odgovorio Joksimu taj dan u kafani.
Jer – ima li boljeg pogleda od tog – poštovati tuđa uverenja, verovati u ljubav, vrlinu i ono što je dobro u ljudima; biti skroman, nasmejan i tih – a u momentima teških patnji i velikih iskušenja biti svetionik sebi i drugima, pokazati jačinu ljudskog duha. Negovati maštu, biti dete što se duže može i ne očekivati nagradu koja nas možda čeka ili ne. Ima li nečeg uzvišenijeg od toga biti dobar zarad dobra, a ne zbog straha ili odlikovanja zagrobnog života?
– Ah, ti si jedan od tih – nit tamo, nit vamo; nit smrde, nit mirišu. Takvi su najgori! – dao je Joksim svoj zaključak na moj odgovor.
Nasmejao sam se tiho u sebi dok sam polako pakovao svoje stvari, dovršavao piće i plaćao ceh. Neko blago zadovoljstvo počelo je da struji mojim telom i mir me je zaposeo – kako dugo vremena nije. I nije bilo zbog alkohola, jer večeras sam pio samo mineralnu vodu. I u tom trenutku došao sam do savršenog zaključka: mogao bih prošetati kejom, veče je tako divno.
Do sledećeg čitanja,
Srdačan pozdrav,
D. P.
