Na Korzo sam dolazio kroz slabo osvetljenu, kaldrmisanu Njegoševu ulicu. Blaga jeza me je podilazila uvek kada bih prolazio pored turobne i mračne građevine kraj čijih metalnih vrata je na staklenoj tabli, strogo po PS-u, pisalo: „Ustanova za izdržavanje kazne zatvora ZATVOR”. Ali nelagoda bi uskoro nestala, čim bih u daljini začuo veseli žagor sa Korzoa i muziku iz letnje bašte hotela „Sloboda”. Sa druge strane ulice su se nazirale siluete koje su ulazile u kafanu „Kod pacova”. Zvanični naziv joj je bio „Dedinje”, po vojnoj ustanovi u čijem je bila vlasništvu, ali su je svi zvali po šefu sale, poznatom ugostitelju Miletu Pacovu. Ova kafana je imala veliku letnju baštu u kojoj su se šezdesetih godina redovno održavale igranke. Iako se arhitektonski uklapala u celinu i ambijent starog dela grada, srušena je početkom osamdesetih, ustupivši mesto dvospratnici „Panprojekta”, u čijem prizemlju se sada nalazi kafe „Bjanko”. Iz tmine su se lagano pomaljala svetla kafane „Kod Nedeljka”, na uglu Njegoševe i Korzoa, čija se bašta nalazila odmah uz glavnu promenadu. Srećnici koji bi našli slobodno mesto u njoj, imali su te večeri, dobar pregled dešavanja na Korzou. I ovu kafanu su svi su zvali po dugogodišnjem poslovođi Nedeljku, a malo je ko znao po pravom nazivu – „Korzo“.
Odatle se šetalo trotoarom pored kancelarije fudbalskog podsaveza čiji je prozor bio izlepljen najnovijim rezultatima u lokalnim „beton” ligama, „Krznarine” radnje koja je u izlogu uvek, pa i u sred leta, imala na lutkama izložene skupocene bunde i kožne jakne, prodavnice čarapa „Udarnik” (u lokalu koji je ponuđen za izdavanje) i trgovine za prodaju električnih aparata „Radiocentar”. U nekadašnjoj „Radovoj” knjižari sada je kafe „Brasileiro”, u haustoru se nalazio čuveni „Foto Radanov”, a u susednoj zgradi, Dom kulture u čijim izlozima je na panoima bio istaknut filmski i pozorišnim repertoar za tekući i naredni mesec. Sa te strane, Korzo se završavao ili ako hoćete počinjao, takođe kafanom, za ono vreme provokativnog imena, „Srbija”. Ona nije imala baštu, a gosti se tu nisu mnogo zadržavali, već bi samo s nogu popili malu kriglu pančevačkog svetlog ili nešto kraće: vinjak, Badelov konjak, štok ili vekiju. Dešavalo se međutim, da se tu ponekad zašankerišemo do fajronta, kasnije stigavši na već prazno šetalište. U drugom delu pregrađenog prostora u kome je bila „Srbija”, nalazio se mlečni restoran „Mali ekspres” u koji se ulazilo sa samog ugla Korzoa i Ulice JNA, danas Vojvode Putnika. Ovde se uz vruć burek, paštete, pogačice, sirnice i mekike, služilo kiselo mleko u okruglim, grnčarskim činijicama, a najbolji jogurt na svetu se iz manjerki, sipao kutlačom u čaše. Sa suprotne strane, „štrafta” je polazila od Frizerske zadruge na ćošku, pa pored Muzičke škole i kuće Parčetićevih, do spratne zgrade direkcije SOUR-a PIK „Tamiš”, na uglu sa Trgom Borisa Kidriča, danas Trgom kralja Petra prvog. U kući porodice Parčetić, u kojoj je sada kafe „Trešnjica”, živela je legendarna doktorka Kira iz Dečijeg dispanzera koji se nalazio, u tada Omladinskoj ulici, preko od ulaza na gradski stadion. Siguran sam da nije bilo ni jednog među hiljadama šetača na Korzou koga nije bar jednom, kada je bio dete, lečila od upale srednjeg uha i grla, malih boginja ili zauški.
Iako je, tih sedamdesetih, Korzo izgledao haotično, sa mnogo mladeži, vreve i gužve, on je ustvari, kao u Balaševićevoj pesmi „imao svoj red i neki svoj uhodani sled”. Svako društvo je imalo svoje drvo, izlog, haustor, ajnfort ili mesto pored šetališta, gde se okupljalo. Znalo se gde stoje srednjoškolci: gimnazijalci, elektro, hemijski i mašinski tehničari ili ŠUP-ovci, kako smo zvali zanatlije iz Škole učenika u privredi. Svoje baze su imali ragbisti, košarkaši, veslači, karatisti i drugi sportisti, mladi radnici, omladinski rukovodioci, motoristi, rok muzičari, bitange, džabalebaroši, ekipe sa Tesle, Koteža, iz Zelengore, Američkih zgrada, sa Strele, iz gornjeg i donjeg kraja. „Kod Nedeljka” su se okupljali fudbaleri, nameštali rezultati, kupovale sudije i prodavali igrači. Ispred knjižare i Doma kulture najviše je bilo intelektualaca, studenata i umetnika: slikara, glumaca iz Ateljea, članova gradskog hora, pesnika, folkloraša. Na ta zborna mesta, dugo me je podsećala poruka izgrebana na zidu Frizerske zadruge: „Čekam vas u ’Slobodi’”. Ispod se potpisao neki Aca, kome je očito dosadilo da čeka svoje pajtose sa Misisipija (naš naziv za naselje Misa) koji su te večeri, kasnili na njihovo uobičajeno sastajalište, ispred Zadruge. A kada je došao iz sarajevske „Bosne” da igra za naš „Dinamo”, Žare košarkaš je, sa svoja 2,08, bio najviša tačka i orjentir na Korzou. Tada se zakazivao sudar sa curama ili ortacima kao: „Ej, vidimo se kod Žareta, sutra u pola devet”.
Glavno šetalište, koje smo zvali mali krug, prostiralo se sredinom ulice duž kolovoza od, šetnjom uglačanih, kocki. Ovde su, mahom devojke, u manjim ili većim grupama, uporno kružile trudeći se da budu viđene, dok su ih sa strane, iz špalira, momci kibicovali. Neki od njih su samo dobacivali, a oni odvažniji su im prilazili i pitali, da li mogu zajedno da „obrnu koji krug”. Na ovom mestu su se prvi put sreli, a zatim stidljivo sklonili u stranu nečiji pogledi, dodirnule promrzle ruke u prohladnoj oktobarskoj večeri, započele mnoge ljubavne priče parova koji su danas duboko zagazili u sedmu i osmu životnu deceniju. Korzo je bio nemi svedok prvih mladalačkih ljubavi, ali i bolnih raskida, mirenja, suza, sreće i tuge. Tu se sve odmah čulo i videlo: ko je koga muvao ili ostavio, ko je bio u vezi, a ko solista u gradu. Pod vedrim nebom se družilo, gluvarilo, provodadžisalo, koketiralo i pokazivalo novo perje, tek doneto iz Trsta ili nekog beogradskog komisiona.
Korzoom se šetalo uveče, od ranog proleća, pa sve do prvih novembarskih mrazeva. Na njemu se nije predugo ostajalo. Oko pola deset, raja bi počela da se razilazi, a u deset je već bio „zaključan”. Mlađi omladinci bi odlazili kućama dok su stariji išli, u tada najpopularniji, restoran „Park” na trgu, u koji je izlazio „ceo grad”. Po njegovom zatvaranju, prelazili smo u prelepu baštu hotela „Sloboda”, utonulu u zelenilo gradskog parka, u kojoj su narodnjaci falširali i posle ponoći.
A sa Korzoa je polazio manje „elitni”, veliki krug, koji je išao desno Ulicom JNA, Sokačetom, pa pored „Slobode” i parka, do druge strane Korzoa. Ovde su, oslonjeni na zidove, ulaze i izloge berbernice, mesare, bioskopa, „Trubača”, prodavnica tekstila „Solid” i „Ugled”, poslastičarnice, komisiona, „Astre” i hotela, uglavnom stajali frajeri sa periferije i, do polaska zadnjeg busa, momci iz okolnih sela. Kod „Pelivana” se pila najbolja boza i jeo najlepši sladoled u gradu, u komisionu su se kupovale svinger i carrera farmerke, a u susednoj „Astri”, madras cipele sumnjivog kvaliteta. Ispred ajnforta kina „Vojvodina” „dežurali“ su semenkari, a desno, kod biletarnice, tapkaroši su valjali karte za večernju projekciju od osam. U podrumu, ispod „Trubača”, nalazio se ekskluzivni „Snek bar”, a odmah uz „Slobodu”, birtija čiji su gosti bili najveći gradski lokeri, na čelu sa čuvenim Pićulom. Tu su najčešće drhtavom rukom ispijali svoju poslednju brlju, a ova rupa se zvala, o ironije, bife „Zdravljak”. I kao da se neko sprdao dajući nazive ovim bircuzima jer se jedan, sa sličnom klijentelom, u Ulici JNA kod buske, zvao „Sport”.
Ovu ulicu smo svi zvali jednostavno – Korzo. Niko nije ni obraćao pažnju na table sa njenim zvaničnim nazivom na kojima je pisalo: Ulica Narodnog fronta. Neverovatno. Ulica koja je odisala mladošću, ljubavlju i lepotom, zvala se po nečemu što podseća na rat. I kao da je bilo nekakve zle slutnje u njenom nazivu, mnogo godina kasnije, desiće se nešto nepojmljivo za ono vreme mira, privida bratstva i jedinstva. Neki od momaka sa Korzoa iz sedamdesetih, zaista će i otići na front početkom devedesetih, a poneki se sa njega neće ni vratiti. Danas se ova ulica zove Vojvode Mišića, po najvećem vojskovođi u našoj istoriji. Zbog toga mislim da njegovo ime ne treba da nosi jedan ovako mali sokak, makar i u strogom centru bio, već neki bulevar, ukoliko tako nešto i postoji u ovoj varoši. A naziv Korzo i sve što je on predstavljao, ostao je samo u romantičnim sećanjima nekih odlazećih generacija, u svim urbanim sredinama nekadašnje Juge.
Sa otvaranjem prvih kafića u Pančevu, početkom osamdesetih, na Korzou je sve manje bilo šetača i stajača, dok na kraju nije skroz opusteo. Svi su se polako preselili, viseći ispred „Kule”, „Monstruma”, „Cancare”, „Kupea” i „Ježa”, potpuno blokirajući, u večernjim časovima, saobraćaj u Lenjinovoj i Lole Ribara koje se više tako ne zovu, Braće Jovanovića i susednim ulicama.
Danas na Korzou ima nekoliko kafića u čijim modernim baštama sede neki drugi mladi, koje ne poznajem. Nepoznata su mi i pića koja naručuju. Kokteli, espreso, nes, kratki, produženi, sa penom, bez pene, sa mlekom, bez mleka. U „Srbiji” je prodavnica, u „Parku” je banka, „Nedeljko” se adaptira, a hotel „Sloboda” prodaje. Posle privatizacije, stoji zamandaljen i urušen, kao spomenik nekih davno prošlih vremena.
