Koliko dugo sija olimpijsko srebro?

Na Vatrogasnoj olimpijadi, koja je održana u julu ove godine u mestu Martini u Švajcarskoj, ženska juniorska ekipa Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Glogonj” osvojila je srebrnu medalju. Sada kada događaj polako zauzima značajno mesto u njihovom sećanju, kada je sve došlo na svoje, one govore o tome kako je bilo

Marinela Boljancu
Objavljeno 31.08.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Meseci treniranja, odricanja i zalaganja je ono što je bilo potrebno da deset devojčica izađe na teren i ostvari svoj san. Uspeh koji su ostvarile je, prema nezvaničnim podacima, najbolji uspeh u proteklih 15 godina koji je reprezentacija Srbije postigla na ovoj Olimpijadi. Utisci su bili isprepletani, emocije pomešane, a slika pred očima nestvarna. Sada kada događaj polako zauzima značajno mesto u njihovom sećanju, kada je sve došlo na svoje, one govore o tome kako im je bilo:

– Bilo je prelepo. Najveći utisak na mene je ostavila moja ekipa. Toliko toga smo prošle zajedno i na kraju uspele. Čudno mi je što sada nisam stalno sa njima, navikla sam na njihovo prisustvo, bile smo po ceo dan zajedno i sada osećam kao da mi nedostaje deo mene. Ta energija koju smo imale tamo, to je bilo super! – rekla je članica ekipe Jana Jaćimovski, a svoje utiske na njene, nadovezala je Anđela Đorđević:

– Ja sam bila rezerva u ekipi i meni se najviše dopao internacionalni tim. Upoznala sam se sa mnogo rezervnih članova ostalih ekipa. Izabere se 10 rezervi iz različitih ekipa i oformi se tim. Trčali smo štafetu i prelazili poligon, cilj je bio da se postigne što bolji rezultat i da svi učestvuju.

Ravnodušna nije ostala ni Mila Milosavljević:

– Meni je bilo baš lepo! Društvo je bilo super i upoznale smo mnogo drugara iz ostalih zemalja. Bile su organizovane „Igre bez granica” nakon samog takmičenja. Imale smo ceo dan na raspolaganju da se zabavimo i uživamo u raznim igrama sa članovima ostalih ekipa.

Organizatori takmičenja bili su na visini zadatka i sve je proteklo u najboljem redu. Domaćini su se potrudili da svim učesnicima pruže nezaboravno iskustvo i da svako dete odatle ponese osmeh i lepe uspomene.

– Organizacija je bila skroz korektna, sve je bilo na vreme, nikad se nije kasnilo ni sa čim. Oprema je bila i više nego dobra, a sudije veoma ljubazne. Ne postoji reč kojom bih opisala to tamo, jer kod nas to ne postoji. Naša takmičenja jesu dobra, ali ovde su sudije mahom ljute, namrštene, naravno, ima i divnih sudija, ali ih je malo. Tamo su svi pokušavali da priđu deci, da razgovaraju sa njima ne bi li ih opustili, a to je opet deo organizacije – primetila je Aleksandra Ivanović, trener ekipe i dodala: – To je značajno uticalo na samopouzdanje devojaka, pomoglo im je da se oslobode treme i da na teren ulaze sa osmehom i bez straha.

Prijateljski nastrojena je bila i lokalna ekipa sa kojom su delile teren na pripremama:

– Kada smo imali pripremne treninge, uvek smo radile sa devojčicama iz Švajcarske i međusobno smo se podržavale. Na kraju treninga bismo se zagrlile i pozdravile i to nam je zaista mnogo značilo. Nismo jedni druge posmatrali kao konkurenciju već kao prijatelje – izjavila je Jana.

Očigledno je da podrška u Martiniju nije izostala, ali čini se da su Glogonjci bili „tiši” nego što se od njih očekivalo.

– Imale smo podršku naših porodica, prijatelja i još nekolicine ljudi koji su prijatelji njihovih roditelja ili njihovi rođaci. U principu, podrške koju sam ja očekivala nije bilo, a ja nisam neko ko ima velika očekivanja. Mislila sam da će sam ispraćaj biti lepši. Bilo je stotinak poruka poput „Mi verujemo u vas!”, a kada smo se vratili pitali su šta smo uradili i šta smo mi uopšte tamo radile. Svi su kao čuli da mi idemo na Olimpijadu, ali se niko dodatno nije zainteresovao za to. Pratili su uživo prenose na društvenim mrežama, ali se niko nije zapitao koliko truda je uloženo da bi se dotle došlo i koliko su se devojke odricale. Bilo je priča da preterujemo, da previše treniramo, kako su one male i da to prosto ne može tako, nisu nas podržavali u tome, ponekad čak i njihovi bližnji. Ne znam da li ljudi inače imaju podršku za tako velike stvari, ali ja sam očekivala da ćemo je mi imati – rekla je Aleksandra, a zatim je opisala kako su ljudi reagovali na njihovo postignuće na Olimpijadi:

– Trajalo je dva dana. Bila je to jedna veoma pozitivna reakcija koja je trajala dva dana. Ne znam da li mi to nismo dovoljno ispromovisali, da li ljudi nemaju vremena da razmišljaju o tuđem uspehu ili u čemu je već problem. Pozitivno je bilo svakako, mada je bilo i negativnih komentara poput „Što ste išli tamo kad niste uzeli zlato?”, tako da bih taj odlazak i dolazak izbrisala, a ostavila samo ono što se dogodilo tamo, jer ja sa njih deset tamo, to je ostavilo najlepši utisak.

Doček srebrnih devojaka su organizovali roditelji uz pomoć članova DVD-a i dali sve od sebe da taj događaj bude što svečaniji. Članice ekipe su se složile da nisu očekivale nikakav poseban doček i da su zaista bile prijatno iznenađene i preplavljene emocijama. Mali broj ljudi ih je dočekao, ali kažu da nije važan broj, već ponos i sreća koju su prisutni iskazali.

Po povratku sa Olimpijade, nakon kratkog predaha, ekipa je nastavila sa treninzima. Uslovi su ostali nepromenjeni, ista loša i dotrajala oprema, isti neadekvatan prostor, ali ista volja i posvećenost s kojom one pristupaju tome što rade.

– Nastavile smo da treniramo sa istom opremom, ali dobro, navikle smo mi na našu opremu, tako da nam to ne predstavlja problem – zaključila je Jana.

Ponosne na sebe, ove devojke nastavljaju svojim putem. Sačuvale su i ponele sa sobom samo lepe trenutke i uspomene. Predstoje im mnoga takmičenja, od kojih je prvi na redu Zrenjaninski kup. Teže za olimpijsku medalju, kreću u nove pobede.

Ljudi oko nas postižu velike uspehe, ali nismo uvek spremni da ih u tome podržimo. Ostaje pitanje, šta to dovoljno jako sija da može da ukloni mrak u tuđim očima, jer srebrna medelja na Olimpijadi to očigledno nije.

Ostavi komentar

  • (not be published)