Vladavina prava i borba protiv političke korupcije

Vladavina prava u Srbiji normativno je uređena sistemom pravnih normi, na čijem vrhu se nalazi Ustav RS. To je najbolji dokaz koliko je vladavina prava važna za jedno društvo. Osim najvišeg pravnog akta, vladavina prava ugrađena je kao kamen temeljac i u Zakon o policiji

Objavljeno 08.07.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 20 mins

Prethodni deo teksta možete pročitati ovde

Vladavina prava u Srbiji normativno je uređena sistemom pravnih normi, na čijem vrhu se nalazi Ustav RS. To je najbolji dokaz koliko je vladavina prava važna za jedno društvo. Osim najvišeg pravnog akta, vladavina prava ugrađena je kao kamen temeljac i u Zakon o policiji. Takođe na njoj se zasniva i Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije u Srbiji za period od 2013. do 2018. godine.[1]

Ustav (čl.3 st.2) definiše da se vladavina prava ostvaruje na sledeće načine:
          – Slobodnim i neposrednim izborima,
          – Ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava,
          – Podelom vlasti,
          – Nezavisnom sudskom vlašću i
          – Povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.

Prva četiri navedena načina praktično su uslovljena petim. Jer vladavina prava zavisi od vlasti. Da bi se uspostavila, neophodno je da se vlast povinuje Ustavu i zakonu. Tako povinovana vlast proizvodi ostale navedene načine. Peti način je obavezan i dovoljan za uspostavljanje vladavine prava, sve drugo je nemoguće bez njega. I obrnuto, ukoliko on ne postoji, nemoguće je ostvarenje bilo kog oblika i načina vladavine prava. Ona tada jednostavno ne postoji.

Zakon o policiji[2] (čl.2 st.1) kaže da su unutrašnji poslovi oni kojima se „pruža podrška vladavini prava“.

U cilju uspostavljanja savršene vladavine prava država Srbija je donela jedan jako važan strateški dokument. Reč je o Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. godine.[3] Navedena Strategija kaže da su organi vlasti koji su uključeni u prevenciju i borbu protiv korupcije dužni da svoja ovlašćenja vrše u skladu sa šest opštih načela. Ističem značaj načela vladavine prava i načela „nulte tolerancije“ na korupciju. Ako je vlast iskrena, navedena načela ruše ovo istraživanje do temelja i čine ga bezvrednim. To bi bio dokaz stabilne vladavine prava i onemogućene zloupotrebe političke moći. Ukoliko je suprotno, srušena bi bila vladavina prava, zloupotrebljena politička moć prihvaćena a politička korupcija uzdignuta na vrh društvenih vrednosti.

I pre nego što pristupim istraživanju vladavine prava u Srbiji na primeru MUP-a, logički ću razmotriti navedena načela.

Čemu služi načelo „nulte tolerancije” kada je ostvarena vladavina prava? Ukoliko ona nije ostvarena, tek je onda načelo „nulte tolerancije” besmisleno. Ipak, tako dodatolepo zvuči sa aspekta politikanstva, kao zgodna floskula za stranačke lidere kada se nađu pred biračkim telom.

Kada je u pitanju primena bilo koje pravne norme, nema mesta pozivanju ni na kakvu, pa ni na „nultu” toleranciju. Pravna nauka je tu kristalno jasna. Stoga je bespotrebno metaforično izražavanje. Ukoliko bi pak prihvatili takvo načelo, onda bi to značilo da bar neka vrsta tolerancije u primeni zakona postoji, jer su neki objekti krivičnopravne zaštite manje, a neki više važni. Pravo ne poznaje takav odnos jer bi time samo sebe srušilo. Kako već ima puno onih koji na rušenju prava rade, ono bi trebalo da se od toga distancira.

Kada je takvo, po mnogo čemu nakaradno pravno načelo postavljeno, da vidimo šta nam to govori. Da li isticanje načina na koji treba postupati u vezi sa korupcijom znači da je bar neka vrsta tolerancije dozvoljena za prevare, pronevere, saobraćajne ili delikte iz strasti?

Naravno da niko ne može niti treba da utiče na retoriku stranačkih lidera, ali je jako opasno kada se ona prelije u legislativu. Time je primena pravnih normi kontaminirana nekom vrstom protekcionizma. Svejedno je da li je reč o preporukama za strožu, ili blažu primenu. Zakon jasno kaže:

Nema potrebe da na norme koje sam propisao dodajete bilo šta drugo, dovoljno je da ih poštujete i po njima dosledno postupite, ni manje, ali ni više od njih.

* * *

Vladavina prava nemoguća je u autokratskim političkim porecima. Može da se ostvari samo u demokratskom političkom poretku. Ideal dobre vladavine je vladavina prava. Njena druga krajnost je autokratija.U nekoj meri moguća jei vladavina neformalnih centara moći.Kako bi u praksi izgledali neki od navedenih modela vladavine?

U teorijskom idealu vladavine prava ne postoji najmoćnija ličnost; vlast je podeljena na zakonodavnu, sudsku i izvršnu; mediji su nezavisni, a javnost je vrhovni sudija. Izabrana lica odgovorno postupaju u granicama svojih ovlašćenja. Svesno brane opšti interes i prihvataju štetu koju pričinjava njihovom ličnom. Odbijaju svaku komunikaciju sa licima koja nemaju integritet. Policijski službenici i zamenici javnih tužilaca, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima ispunjavaju svoje radne obaveze. Bez trunke podozrenja vrše provere u predmetima u kojima postoji sumnja da su nezakonito postupala lica na najvišim funkcijama, uključujući aktuelne ministre, premijera pa i samog predsednika. Članstvo u vladajućim političkim strankama zahteva veći rad i ne donosi nikakvu koristveć naprotiv, nosi veću odgovornost i predmet je stalnih provera. I tu je kraj sna. Šta od navedenog prepoznajete u Srbiji danas?

Tamo gde ne vlada pravo, sve je suprotno.

* * *

Kako bismo najkraće opisali Srbiju danas? Koji bi problem identifikovali kao najveći. Da li bismo je opisali kao pravnu ili zarobljenu, tj. kriminalizovanu državu; demokratsku ili autokratsku? Postoji li u Srbiji politički pluralizam, sloboda mišljenja, štampe i okupljanja? Da li se na javnoj sceni govori, pre svega, kulturno, ili dominiraju govor mržnje, omalovažavanje i vređanje svih onih koji misle drugačije, pa čak i naroda? Da li je nasilje, verbalno i fizičko, postalo pravilo, ili je izolovani incident? Da li su javne finansije, javne ili tajne?Da li je pravosuđe nezavisno, a vlast podeljena? Jednom rečju: da li u Srbiji postoji vladavina prava?

Vladavina prava u Srbiji više ne postoji.[4] Na ključno pitanje ovog istraživanja to je 8. 5. 2020. godine izjavila Vida Petrović Škero, predsednica udruženja Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) i nekadašnja predsednica Vrhovnog suda. Diplomatski odmereno,identično su se izjasnili Sem Fabrici[5] ambasador EU u Srbiji i Vladimir Bilčik[6], izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. Njihova je poruka kratka: Nova vlada da se fokusira na vladavinu prava.Sudeći po navedenoj izjavi, zaključuje se da vlada to ne zna pa je treba uputiti. Međutim, pravo pitanje je:Da li međunarodna zajednica zaista ne vidi stvarno stanje vladavine prava u Srbiji ili je to oprostila?

Nadležni državni organi o stanju vladavine prava u Srbiji retko se izjašnjavaju. To svakako nešto znači.Vlast verovatno ne može lako da se izjasni o onome što joj smeta, a javno ne sme da joj smeta. Težak se zadatak pred nju postavlja jer vladavinu prava mora efikasno da eliminiše, ali to mora da bude zakonito!?Iako se trudi, teško joj je da reši taj logički nerešiv zadatak. Da se ne bi mnogo mučila, najbolje bi joj bilo da vladavinu prava proglasi za tajnu!? Tako bi je obuzdala pravnim instrumentom, i svima zapušila usta, posebno onima koji se za nju zalažu. Efikasnost takvog rešenja ogleda se u sledećem: Ko bi god zaustio da o vladavini prava štogod kaže, narušio bi zakonom proklamovanu tajnost, a time počinio krivično delo. Ne bi se znalo šta je za vladavinu prava gore, to da ne postoji, ili da bude proglašena za tajnu; ali bi sve bilo po zakonu. Kad pomislite da od toga ne može gore, verujte da može. Vladavina prava se može zakonom i zabraniti, ili bar odlukom sa zakonskom snagom privremeno staviti van snage.

* * *

O tiraniji i vlasti, odavno je sve bitno rečeno. Tu je ljudsko iskustvo ogromno i nedelatno, zato što je, po svemu sudeći, vlast večna, a s njom i tiranija kao njena imanentna mogućnost.[7]
Dobrica Ćosić

Trebalo bi da vlada pravo, ali vidimo da smo daleko od toga. Ako ono ne vlada, neko svakako vlada, i reklo bi se da to vrlo efikasno čini. Logično je i metodološki ispravno postaviti sledeće pitanje: ko vlada Srbijom?

Nekada je vladala radnička klasa i u njeno ime Komunistička partija, tada je sve bilo kristalno jasno; a danas? Vlada li pravo, građani, politička elita, tajkuni, strani faktor, ili neformalni centri moći? Rasprave se o tome vode počevši od pijačno-uličnih, preko medijskih sve do akademskih. Ko je god pomislio da nije bitno ko Srbijom vlada, nego kako vlada; upao je u zamku. Dobra vladavina je samo ona koja je na pravu zasnovana, bez ikakvih kalkulacija, bez zaklanjanja iza lažnog patriotizma, bez pozivanja na viši interes.

U svakoj uređenoj državi, pa i u Srbiji, trebalo bi vlast da vlada, ali sa našom državom ni to nije izvesno. Da bi se vladalo, vlast nije dovoljna, neophodna je i moć. Dešavalo se da onaj ko ima vlast nema i moć. Shodno tome i obrnuto, tj. da onaj ko ima moć iako formalno nije na vlasti, preuzme njenu funkciju. To čini neformalno i protivustavno, ali efikasno.

Vlast je vezana za formalni položaj, tj. za funkciju. Moć je neformalna, mogu je imati mase, grupe, ali je pre svega vezana za ličnost koja sa sobom nosi stečenu moć i ispoljava je bez obzira na kojoj poziciji društvene hijerarhije ili vlasti se nalazi. Mnogo je takvih primera na svim nivoima vlasti.

Devedesetih godina jedan od predsednika Srbije bio je i Zoran Lilić. Iako je formalno bio na vrhu piramide vlasti, imao je nesrazmerno malu moć, samo protokolarnu. Moć je kao nedeljiva pripadala neprikosnovenom vladaru tog doba Slobodanu Miloševiću, nezavisno od toga na kojoj se funkciji nalazio. Nakon petog oktobra na mestu predsednika Srbije ostao jeMilan Milutinović kao kadar poraženog režima. U skladu sa tim, njegova moć gotovo da i nije postojala. Poseban primer zabeležen je nakon izbora, maja 2012. godine. Tada najveću moć nemaju ni predsednik Republike, ni predsednik Vlade, ni predsednik Narodne skupštine, već prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane, Aleksandar Vučić. Zanimljiv za analizu je primer na gradskom nivou vlasti u Beogradu gde aktuelni gradonačelnik ima mnogo manju moć od svog zamenika. Sličnih primera ima i u drugim gradovima. Tako vidimo da primat vladanja pripada pojedinačnoj političkoj moći.

Onaj ko u Srbiji ima političku moć, ne propušta priliku da Srbijom vlada. Bez obzira na kom nivou vlasti se nalazi, njegov uticaj je neprikosnoven.

* * *

Fenomeni društvenih nauka međusobom su povezani tako da čine jedinstvenu celinu koju nazivamo društvo. Za potrebe ovog istraživanja uočena je i izdvojena veza vladavine prava i političke korupcije. Za njih je rezervisano samo jedno mesto u društvu. Tamo gde caruje politička korupcija, za vladavinu prava nema mesta i obrnuto. Koji će od ta dva društvena fenomena biti dominantniji određuje sudbinu celog društva, jer oba imaju gotovo presudan uticaj na društvo u celini i na svakog njenog pojedinca.

Pod uticajem vladavine prava društvo se razvija, a svaki njegov pojedinac napreduje. Pod uticajem političke korupcije društvo nazaduje. Onoliko koliko društvo osiromaši, toliko se pojedinci bogate. Na sve to ogromna većina građana nezainteresovano gleda čekajući da joj se ispostavi ceh koji će na kraju platiti.

Imaju li ta dva fenomena neku vezu?

Neku? Ne neku, nego direktnu.

Onaj koji je od ta dva fenomena jači, srazmerno snazi koju ima, potire drugi.

Vlast i vladavina prava trebalo bi da su usklađeni, sa ciljem da građani bolje žive. Da bi bolje živeli, pre toga treba da žive pravedno. Ali cilj usklađivanja predmetnih fenomena može biti i suprotan – da se vladavina prava zloupotrebi i stavi u funkciju vlasti pri čemu se ni najmanje ne vodi računa o građanima i njihovim interesima. Kako im bude. Nekima, koji u uslovima vladavine prava ništa ne bi postigli, pružiće se prilika da lično profitiraju, što oni neće propustiti. Taj mračni scenario proizvodi jednu ekstremno funkcionalnu pojavu – političku korupciju. Ona je u najtešnjoj vezi sa vladavinom prava.

* * *

Kada je politička korupcija u pitanju, u Srbiji se ništa promenilo nije, osim stranaka na vlasti.

          – Da li je i ovaj put tako?
          – Pa, nije.
          – Znači nešto se ipak promenilo?
          – Ovaj se put politička korupcija usavršila!

U sledećem nastavku, 12 jula: Tri karike lanca vladavine prava


[1] Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. godine, „Službeni glasnik RS“, br. 57/2013.

[2] Zakon o policiji „Službeni glasnik RS“, br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018.

[3] Prva Nacionalna strategiji za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji doneta je 2006. godine. Ovde je navedena poslednja. Lako se uočava da joj je rok istekao pre tri godine. Tako da je Srbija od 2018. bez navedene strategije. To je dokaz koliko je taj dokument u realnim uslovima relevantan. Jednostavno rečeno nikome nije ni od kakve praktične važnosti.

[4]https://www.danas.rs/drustvo/vladavina-prava/petrovic-skero-vladavina-prava-u-srbiji-vise-ne-postoji/

[5]http://europa.rs/vladavina-prava-ne-zbog-eu-vec-zbog-dobrobiti-svih-gradjana/ 1. 12. 2020.

[6]https://www.danas.rs/drustvo/vladavina-prava/bilcik-nova-vlada-da-se-fokusira-na-vladavinu-prava/?fbclid=IwAR3iZqa73kleGN78UOzdHVqyPGu9kdcVs0k8_-Qe8V2-thE5s9JLx1_qiZg7.8.2020.

[7] Reč Dobrice Ćosića na pariskom forumu „Literatura bez granica“, 21. novembra 1987. u Parizu, prema: Ćosić Dobrica, Stvarno i moguće, Filip Višnjić, Beograd, 2001. str. 207


Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.

Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.

Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.

Ostavi komentar

  • (not be published)