Ispraćaj

Objavljeno 20.11.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Došao je najzad i taj dan koji neki iščekuju sa zebnjom, a drugi pak, sa olakšanjem. A kada sam počinjao da radim, često sam se pitao: „Ma daj čoveče, ko će to da dočeka, znaš li ti kada je ta dvehiljade i ne znam koja?”. A eto, Bogu hvala, dočekalo se. Neki moji dobri drugovi i mnogi ispisnici, nažalost nisu. Ne samo penziju, već ni ovo životno doba.

Sećam se vremena kada su u mirovinu odlazile neke mnogo starije kolege, pa sve mlađe, dok sada i ja nisam došao na red. Toga dana bi im sindikat organizovao svečani ispraćaj na kome je slavljeniku uručivan prigodan poklon koji će ga podsećati na zaposlene u njegovom sekretarijatu i vreme provedeno u Opštini. To je obično bio ručni sat sa posvetom, umetnička slika, a sa dolaskom modernih vremena, malo bolji mobilni, tablet ili lap-top. Ja sam kolegi koga sam nasledio na mestu sekretara mesne zajednice, poklonio drvenu stolicu za ljuljanje sa naslonom za glavu u duborezu i tada mi se taj poklon činio sasvim logičnim. Mogao je u njoj da sedi, čita novine, ljulja se i knjava. Pa šta drugo da radi čovek od šezdeset godina i još u penziji? A kada su nekada pitali jednog dosta starijeg kolegu šta bi želeo da mu poklone za ispraćaj, on je ladno rekao: „Peglu i usisivač”. Iako su ga dugo ubeđivali da to nije prikladno i da ne pravi svadbu, već ispraćaj u penziju, on je ostao uporan, rekavši čak, da će da doplati koliko bude potrebno. Na kraju su pristali i izašli mu u susret, mada je bilo malo neobično kada mu je predsednik sindikata na svečanosti, kao poklon koji će ga podsećati na kolege i vreme provedeno na radnom mestu uručio – peglu. Čovek je samo bio praktičan. Sat je već imao, nije bio neki ljubitelj umetnosti, a tehnika koju je kupio još dok se kućio, već se odavno pohabala i počela da riknjava. Sada je znao da kao penzioner, sigurno neće moći više nikada da je obnovi. U dugo pripremanom govoru, slavljenik bi se glasom koji je podrhtavao od treme, zahvalio svima što su došli da ga isprate i rekao da više neće često da dolazi u Opštinu „da ne smeta”, ali ako im ikada zatreba njegova pomoć i dugogodišnje iskustvo, uvek mogu da ga pozovu. „Idi bre ćale”, mislio sam tada. „Pa znaš li ti kakve sve frajere više ne okrenu iz bivše firme kada odu u penziju? Lekare specijaliste, univerzitetske profesore, naučnike, a tebe će baš da cimaju, običnog opštinskog ćatu”. Ove proslave su znale da potraju, gosti su bili polupijani i veseli, a jedino je slavljenik posle nekoliko popijenih „nameštaja”, odsutno zurio iz separea kafane „Sloga” kroz slojeve gustog dima, negde u daljinu, čak tamo prema šanku u susednoj sali. Posle toga su ga viđali kako je zaista retko, „da ne smeta”, svraćao u Opštinu. I pošto bi ga prvo legitimisao i pitao „kuda će”, neki žutokljunac iz security agencije na ulazu, odlazio bi u svoj nekadašnji ofis u kome je na mestu sa koga je otišao u penziju, sada sedela devojka sa pirsingom na nosu i istetoviranim hijeroglifima na podlaktici, a koja bi posle njegovog odlaska i pokušaja da bude duhovit, prevrćući očima, rekla koleginici za susednim stolom: „Jebote, koji smarač”. S godinama koje su se nizale i sa sve više novozaposlenih partijskih aktivista, već mu je trebalo da pronađe neku vezu kako bi završio nešto oko poreza na imovinu, legalizacije davno podignute garaže ili dobijanja uverenja kod matičara, bez plaćanja opštinske takse. Srećom, još uvek bi se tu našao neko ko je bio pripravnik u vreme dok je on šefovao gore na osmom, u finansijama. A kada mu jednoga dana zalepe sliku na ulaznim vratima, retko će se ko i setiti da je ceo svoj radni vek proveo u Opštini koja je u međuvremenu postala Gradska uprava, u ovom, nekada modernom, a sada oronulom zdanju na Trgu Borisa Kidriča, koji je u međuvremenu postao Trg kralja Petra prvog.

Pre nekoliko godina požalila mi se ispisnica Ksenija iz opštinske Informatike da se tamo odjednom promenila generacija, da su sada sve klinci oko nje i da tačno vidi kako im smeta, jer ne mogu da se opuste, da se zezaju i pričaju svoje priče. Kaže kako joj se čini da je svi gledaju ispod oka i sigurno misle: „Ajde bre ženo, idi već jednom u tu tvoju penziju”. „Ma otišla bih sutra, samo što ovi stalno pomeraju granicu za odlazak”, reče sirota Ksenči. Ja nikada nisam imao problem u komunikaciji sa mladima. To je valjda zato što je Vanja još uvek sa nama, pa sam i dalje „u fazonu”. Dobro se služim slengom, malo manje dobro modernim tehnologijama, znam šta se i gde šopinguje, šta se dešava i priča, koja su top mesta u gradu, pa čak i o čemu pišu i pričaju nekakve blogerke i influinserke na instagramu i jutjubu. Zato me verovatno do penzije niko nije „čikao”, niko mi se obraćao sa vi, svi su me doživljavali kao ortaka, da ne kažem vršnjaka. A da to nismo bili, odmah se videlo kada bi iza mene na jutjubu iskakali Kridensi, Cepelini, Dip parpl, Klepton, Hendriks, Tajm, Korni i Ju grupa, a iza njih Leksington, Tropiko i OK bend, Ceca, Dženan, Rasta, Karleuša i Sandra Afrika, koju sam doduše i ja voleo ponekad, samo malo da pogledam. Jedino bi se našli zajedno na Balaševiću. Ipak je on čovek, muzičar i pesnik za sva vremena i sve generacije. A najviše smo se razlikovali po tome što sam iza njih stalno nešto gasio, isključivao, zatvarao i štedeo, naročito kancelarijski materijal i papir, na šta su oni gledali sa podsmehom. Izgleda da je u meni duboko ukorenjen sindrom siromaštva moje generacije i onog prvog skicen bloka broj 2, u koji smo polako i pažljivo masnim, drvenim ili vodenim bojicama crtali „Jedan dan na izletu” ili „Jesen u Narodnoj bašti”, da ne bismo pogrešili i morali da iscepamo dragoceni list. A još opreznije smo penkalom pisali mala i velika ćirilična slova, plašeći se da nam ne kane mastilo i umrlja domaću svesku iz srpskog na debele i tanke linije, koju je moja mati uvila u belu mesarsku hartiju i na prednjoj strani svojim lepim rukopisom napisala: Aleksić Radovan I/3.

Mi iz mesnih zajednica jesmo radnici Gradske uprave, ali smo uvek bili dislocirani, zbog čega nikada nismo, što bi rekla moja spremaljka, „bili njini”. Zato da nije bilo tih mojih omladinaca iz mesne zajednice, mene ne bi imao ko da isprati u penziju. A upriličili su mi su mi malo netipičan, na njihov, mladalački način, penzionerski ispraćaj za pamćenje. Karaoke, stendap, živa svirka, puna sala, ketering, parti do zore sa koga sam otišao među prvima, oko trojke. Poklonili su mi ručni casio sat sa posvetom, neki brendirani kaiš i vaučer za šoping u „Ledžendu”, koji mi je Vanja odmah uhapsila. U govoru sam zahvalio što su došli u ovolikom broju da me isprate i rekao da neću više često da ih smaram, ali ako im ikada zatreba moja pomoć… I dok su svi oko mene đuskali, zezali se i pevali nadvikujući se sa muzikom, ja sam posle nekoliko, uz mezetluk popijenih domaćih prepečenica, dugo i odsutno gledao kroz guste slojeve beličastog dima, prema sveže okrečenom čeonom zidu na kome je nekada, kada sam počinjao da radim, stajala Titova slika ispod velike, jarko crvenim slovima ispisane parole „Živelo bratstvo i jedinstvo”.

Čuo sam da je te večeri jedan mladi, visokopozicionirani gradski funkcioner, komentarišući moj odlazak u penziju, rekao: „E, to je baš šteta”. Bio sam ubeđen da je time mislio na moje višedecenijsko iskustvo, poznavanje ljudi i problematike naselja, ali sam izgleda precenio svoj značaj za lokalnu zajednicu. „Jedan manje za miting”, našalio se ovaj junoša, ali je zasigurno, bio debelo u pravu. Mada sam u govoru kurtoazno obećao da na mene mogu i dalje da računaju, to se samo odnosilo na uvođenje u posao nove koleginice i ni na šta više. Jer odlazak u penziju je ujedno i prelazak u neke druge sfere interesovanja i življenja.

Sve u svemu, bilo je baš lepo raditi i družiti se sa mladima. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što smo razgovor, uz prvu jutarnju kafu, uvek započinjali nekim zezanjem, a ne razmenom dijagnoza, što je sada normalno, kada se čujem sa nekim od svojih vršnjaka.

One Comment to: Ispraćaj

  1. STATUS QUO - England, 1967

    24 novembra, 2022

    Pod raznim imenima grupa postoji od 1962., mada kao zvaničnu godinu članovi grupe uzimaju 1967. Pod imenom Status Quo grupa nastupa od 1970. S 28 objavljenih studijskih albuma i 60 hit pesama, u Velikoj Britaniji grupa uživa status najuspešnije.
    Down the Dustpipe, live 1970
    https://www.youtube.com/watch?v=ZUOAtDU5yFY

    Whatever You Want (Official Video Remastered), 1979
    https://www.youtube.com/watch?v=_wI3tbBk1PA

    Srećna okolnost po nas ovde je da grupa u kontinuitetu nastupa od 1975. U jednom od svojih sećanja Radovan je naveo podatak da je s Bojsom prisustvovao prvom koncertu njima omiljene grupe. Kao mlađi ja sam ih slušao u Pinkiju par godine kasnije.
    https://jugosvirke.wordpress.com/2008/12/24/status-quo-live-in-belgrade-1977-odlicna-grup-na-turneji-po-ovom-delu-sveta/

    Po godinama penzioneri matori i dalje praše
    Proposin’ Medley (Live at Wacken 2017) from Down Down & Dirty At Wacken

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)