Sinoć mi je glas stigao od njegove Ane, Penelope. „Umro je Nikola. Moj bariton. Na noć kad je hrišćanski časovnik zaokruživao dan posvećen Arhangelu Mihailu. To me čini spokojnom, jer se preselio međ anđele”. Nikola Mirkov, moj kolega, prijatelj, drug iz mitološkog sazvežđa najboljih među najboljima iz generacije studenata Ekonomskog fakulteta upisanih ’65. godine dvadesetog veka.
A tek je minulo mesec dana od kad smo ga Žica, Paja i ja videli na belegiškom visu iznad Dunava. Njegovom Olimpu. U božanstvenom enterijeru, prepunom knjiga i slika. I malom kapelom posvećenom rano preminulom sinu Ognjenu. Čilio je iz njega onaj prepoznatljivi radiofonični glas. Muški. Bariton. Kopnele oči po kojima sam prepoznavao i njegovu majku Ljubinu koja je skroman porodični obrok delila sa nama koji smo došli da učimo zajedno sa Nikolom. Bio je teško bolestan.
Nidža je u vreme „studentovanja” bio prepun ambicioznih snoviđenja. Sa pravom. Bio je um za velika dostignuća. Sećam se kako mu je Nikola Vučo, profesor Ekonomske istorije, posle njegovih briljantnih odgovora na ispitu, ponudio da bude asistent. A tamo negde devedesetih godina prošlog veka dobio sam poruku od redakcije ljubljanskog Dela čiji sam dopisnik bio, da proverim kod „tog i tog” podatke o nekoj čuvenoj davnoj slici nekog srpskog slikara, zaboravio sam kog. Nisam poslušao. Okrenuo sam Nikolu, sujetno radostan da on, koji je važio za sveznadara likovne umetnosti i istorije slikarstva neće znati odgovor. Sve je znao. Do poslednjeg slova. Tad je i postao saradnik u glasovitom Subotnjem prilogu Dela, posvećenom kulturi i umetnosti. Meni je značila ta prihvaćena preporuka, a njemu takođe. Bilo je to vreme, kad se posle „lutanja kao Odisej” vratio u zemlju. Prinuđen da je napusti zbog brutalnog progona Miloševićeve vlasti.
Taj podatak spomenut je u In memoriamu Radiotelevizije Srbije, medija u kojima je ostavio glasovit trag kao novinar, urednik i direktor. U vreme tromesečnih martovskih demonstracija protiv Miloševića, Nikola, Slobodan Vučetić, Jovan Despotović i ja, nalazili smo se na istom mestu na beogradskom Trgu republike. Mnogi su prilazili Nikoli da mu pruže ruku, iako je bio persona non grata za režim. Njegov glas umnog i obrazovanog javnog delatnika dostojnog da bude srpski Anre Malro, koga se ne bi postidela ni jedna građanska vlada, daleko se čuo. Mnogo dalje nego piskavi glasovi režimskih propagandista koji su pisali pamflete protiv njega.
Nismo se slagali uvek u odnosu na društvena događanja. Dostojanstveno smo prihvatali te razlike. Ali njegov glas sam „uramio” duboko u svest i srce. Moj drug, moj sveznadar, vlasnik „Aleksandrijske bibliteke”, ličnog Luvra, nije zaboravljao iz kog gnezda je poleteo u orbitu pravih srpskih rodoljuba. Nije zaboravio kad je kao dečak odlazio u podrum ispod stana da zaiti vodu za jutarnje umivanje da bi čista obraza otišao u školu. Zato je i prezreo ponude da bude vlasnik „zlatne kartice” i stana od 120 kvadrata u vreme kad je direktorovao u institucijama od javnog značaja.
Zapamtite, glas Nikole Mirkova je bio uzvičnik za sve koji su prepoznavali prave ljude. Nikola će biti sahranjen u petak, 22. septembra u prisustvu najbližih članova porodice.
