Prethodni deo teksta možete pročitati ovde
Koalicioni partneri bili su saglasni samo u jednom – da žele vlast te su stupili u koaliciju. To je bilo taj dan. Već narednog dana je počelo pokazivanje mišića i borba za prevlast. Poražena vlast teško se privikavala na opozicioni život te im nije bila protivnik.
Preskačem događaje koji su obeležili uvećanje političke moći, jer nisu predmet istraživanja, osim onih koji su u vezi sa MUP-om. Bitka za direktora policije to jeste. Ko tu bitku dobije, taj je dobio MUP, a tada su sva vrata na putu ka svemoći otvorena. Najmoćnija politička opcija nije ni po koju cenu želela da propusti takav resurs vladanja.
Nakon izbora 2012. godine nova vlast nije mogla sve kadrove preko noći da uredi. Jedna od ključnih pozicija sa aspekta moći, direktor policije, iz nekih razloga ostao je u drugom planu te je dobio dodatni grejs period i priliku koja se ne propušta – da se i novoj vlasti pokaže i dokaže.
Da li je direktor policije sa isteklim mandatom sedeo skrštenih ruku radeći, to jest neradeći isto ono što i za vreme bivše vlasti, ili je prionuo na posao onako kako samo on zna da radi ono što treba, i da ne radi ono što ne treba?[1] Da li menjati taktiku koja se godinama dokazuje kao efikasna, bilo je veoma teško pitanje. Trebalo je angažovati mudraca da pomogne u odabiru taktike kojom će stari direktor prići novoj vlasti. U razrešenju te dileme jedno je bilo sigurno – zakon, pravda, poštenje i moral su nepoželjne kategorije. Kome je to još u Srbiji donelo uspeh? Bilo je, nije da nije bilo i ljudi koji su se pouzdali u navedene nepoželjne kategorije, ali ne prođoše dobro. Da je Vuk živ, možda bi se setio još nekog Pante Stamenića iz Jadra iz sela Tršića, a i Mitra Tufekčije iz Rađevine iz sela Mojkovića.[2] Opisujući jedno davno zaboravljeno, ali vrlo efikasno dokazno sredstvo – maziju[3], Vuk je kao primere neuspešne primene pravde naveo dvoje ljudi čija su imena navedena. Mučenici su naivno verovali u pravdu. Bolje bi im bilo da su se poslužili lažima, podmićivanjem, barem intrigama ili spletkarenjem.
Kada je teren dovoljno dobro obrađen, pristupilo se realizaciji, tj. postupku izbora željenog kandidata na još željenije mesto i poziciju moći. Кonkurs je zvanično raspisan krajem 2012. godine u vreme kada je Radna grupa[4] dobijala najveću moguću podršku.[5] Iako su rokovi po konkursu bili precizno određeni, iz nekih razloga nisu poštovani. Time je status kvo dupliran. Prvo, imamo direktora kome je mandat davno istekao, drugo, imamo raspisan konkurs kome je rok istekao i po kome se ne postupa. Tako jedan događaj u MUP-u, jedno kadrovsko rešnje, dospeva u žižu javnosti i postaje farsa. Počinje bitka za direktora policije koju vode dva najbliža i najjača koaliciona partnera, a završava se pobedom treće strane – starog direktora.
Politički ambijent u kome je bitka odigrana karakterističan je po dinamičnom razvoju. Odnos snaga političke moći menjao se preko noći. Na startu je formalna konstelacija političke moći ovako izgledala: Nikolić na prvom mestu, zatim Dačić, opet Dačić, prazno mesto, tek onda Vučić. Predsednik parlamenta nema iole bitnu moć, drugi ni toliko.[6] Jedino je još gospodin Dinkić kao ministar finansija sa svojom strankom Ujedinjeni regioni Srbije (URS) imao malu moć.[7] Međustranačkim koalicionim sporazumom, osim nebitnih resora, bratski su podeljena dva za srpsku političku scenu najznačajna položaja. Direkor BIA pripao je SNS-u, a direktor policije pripao je SPS-u. Možda ćete imati primedbu na reč pripao, negirajući da tako važne državne funkcije mogu bilo kome da pripadaju. Da je sve kako nije, ko god tako misli, bio bi u pravu.
Međutim, sve funkcije, od najvažnijih do najmanje bitnih položaja, moraju biti podeljene kao ratni plen. Stoga, vodiće se bitka za osvajanje funkcije direktora policije. Pitanje direktora BIA brzo je rešeno. Pitanje direktora policije iz nekog razloga ostavljeno je po strani sve do kraja 2012. i tek je u 2013. rešeno. Ceo taj slučaj bio je mnogo zanimljiviji nego što to na prvi pogled izgleda.
U sledećem nastavku, 16. avgusta: Bitka koalicionih partnera za mesto direktora policije se nastavlja
[1] Kao jednu od manipulativnih sposobnosti direktora navodimo štrajk Radne grupe MUP-a za 24 sporne privatizacije koji je izmislio. Detaljno je opisan u knjizi Oči u oči sa političkom korupcijom.
[2] Vuk, Život i običaji naroda srpskoga, Štamparija L. Sommer, Beč, 1867. str. 275.
[3] „Za one kojima je to nepoznati pojam, ukratko o njoj. Mazija (žezlo ili kotao) predstavlja iracionalni način utvrđivanja krivice ili nevinosti optužene osobe. Zasnovana je na uverenju da će neka viša sila – Božji sud presuditi i svima pokazati da li je neko kriv ili nevin. Sastoji se u podvrgavanju tela izuzetno bolnim radnjama koje ga teško povređuju. Verovalo se da Bog neće dozvoliti da nevina osoba strada i pati, te će učiniti čudo. Ako je osumnjičeni nevin, sačuvaće ga od bola i povreda. Jednako je tada, kao i sada, jasno bilo da će vrela voda i usijano gvožđe opeći golu ruku svakog, svejedno da li je kriv ili nevin. Baš ta brutalna efikasnost maziju je preporučivala za dokazno sredstvo jer je cilj istražitelja bio da svaku optužbu dokažu. Bez obzira na to koliko je danas neshvatljiva, mazija je bila zakonsko dokazno sredstvo u krivičnom postupku srednjeg veka. Sadrži je i Dušanov zakonik. Preneto iz već navedene knjige Oči u oči sa političkom korupcijom u podnaslovu: „Mazija po drugi put među Srbima” (str. 225. citirane knjige).
[4] Reč je o tzv. Radnoj grupi MUP-a za 24 sporne privatizacije koja je kao ispunjenje predizbornog obećanja postupala u periodu od 2012. do 2014.godine. Javnosti su predstavljeni „nikada viđeni rezultati u novijoj srpskoj istoriji”, ali je stvarnost bila mnogo drugačije. Sve o tome detaljno je opisano u knjizi Oči u oči sa političkom korupcijom.
[5] U takvim oklonostima smatrao sam da mogu da konkurišem na javni konkurs za direktora policije i da je to moje demokratsko i profesionalno pravo te da zbog toga neću imati ni najmanju neprijatnost. Naprotiv, da će moja biografija izazvati respekt onoliko koliko ona to zavređuje. Ujedno, to je bila lepa prilika da se uverim koliko se poštuje bar formalna procedura.
[6] Neformalni centri moći egzistiraju sa skrivenih pozicija čekajući svoju priliku.
[7] Narastajućoj političkoj moći, nakon što je sa puta svemoći, sklonila koalicionog partnera u bici za direktora policije, zasmetala je i ta mala moć gospodina Dinkića te je u leto 2013. godine izbačen iz vlasti. To je formalizovano rekonstrukcijom Vlade kojom je URS izgubio svoja dva ministarska mesta. Sve to podržano je medijskim napadima na gospodina Dinkića za zloupotrebe u vezi sa Poštanskom štedionicom. I taj predmet obrađivala je Radna grupa. Epilog je jedan vrlo zanimljiv kompromis: gospodin Dinkić je prestao da se bavi politikom, njegova stranka je prestala da postoji, a članstvo je kolektivno prešlo u vladajuću stranku. Sa druge strane, on nije uhapšen, već je tužilaštvu dostavljen izveštaj. Ono je nekoliko godina vodili krivični postupak protiv gospodina Dinkića, ali bez ikakvih rezultata.
Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.
Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.
Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.
