Na adresu dopisnika sajta Pančevo Si Ti iz Kovina stigla je poštanska pošiljka. U njoj knjiga dr Dušana Kolarskog, sa objavom njegove doktorske disertacije o cirkadijalnom satu, koju je odbranio na univerzitetu u Groningenu, u Holandiji, pod mentorstvom hemičara Bena Feringe, nobelovca. Između njenih korica 250 strana na engleskom jeziku priča o doprinosu nauci Dušana Kolarskog. Ispred teksta, rukom ispisana poruka: Hvala Vam na godinama podrške, godinama u kojima ste postali nerazdvojni deo moje svakodnevice i svojim tekstovima me neretko inspirisali da nastavim dalje! Zasigurno deo ove knjige pripada i Vama. U potpisu Dušan dr Kolarski.
Za primaoca poruke, uprkos saznanju da je pošiljalac „nezasiti naučni um”, ali i da je duša od čoveka, bio je ovo emotivni šok. Ali, slikovito rečeno, najviši talas tog šoka, te pene uzbuđenja krio se u zaleđini knjige. U poglavlju Zahvalnica, ispisanom na srpskom, dr Dušan Kolarski otkriva za koga je kucao njegov emocionalni sat, dok je diljem zemljinog šara „kupovao” znanje, da bi deo te naučničke trke, kojoj nema kraja, pečatirao u Holandiji. Prošlost je najlakše zaboraviti, pred stalnom borbom za boljom budućnosti. Ali, kad se ovaj junak naše svakodnevice u retka vremena tišine, osvrne na prošlost iz nje izviri šuma ljudi koji su, kako kaže, prošli njegovim životom. Među njima prepoznaje ljude, „uspravne i snažne poput visokih stabala”. To su oni koji su ga učili istinskim vrednostima. Njima hvala „na onom delu sebe koji su rečima, savetima i trudom ugradili u mene”, ispisuje hemiju zahvalnosti i ljubavi Dušan Kolarski.
Pa, ko su ti ljudi pred kojima „kleči” ovaj, širom naučnih meridijana, prepoznati Kovinac? Učitelj Bole koga naziva svojim akademskim ocem.Pedagog koji je, Dušana, i druge đake OŠ „Jovan Jovanović Zmaj”, naučio kulturi, dostojanstvu i poštovanju i tako od njih stvorio ličnosti. „Profesore Božinovski, hvala na prvim hemijskim koracima, kao i prepoznavanju moje ljubavi prema hemiji…”, samo je jedna od rečenica zahvalnosti ovom pedagogu. „Ne postoje reči sa kojima bih mogao dovoljno da se zahvalim nesebičnoj pomoći u najtežim vremenima u Srbiji, kao i beskrajnom strpljenju da mi odgonetnete smisao najvažnijeg hemijskog broja – mola”, zapisao je dr Kolarski u znak poštovanja prema Snežani Stojmenović, profesorki kovinske gimnazije. Obraća se biranim rečima i profesorki Mrdaković i zapisuje „Četiri godine mog naučnog rada pripadaju Vama.”
Kraja Zahvalnici, u kojoj su ispisana imena i profesora Todorovića, profesora Saičića i drugih koji su oblikovali naučničku figuru Dušana Kolarskog kao da nema. U njoj su naučni radnici Dejan i Filip, profesor Miljanić, Nina i Buba iz glasovite Petnice, srpske laboratorije iz koje su izašli mnogi priznati umovi, profesorka Maja Gruden, čijem se naučnom entuzijazmu Dušan do zemlje poklanja. Profesor Šolaja kome duguje „više od reči”…Veliki deo zahvalnosti pripada i Dušanovim prijateljima čija podrška nikad nije izostajala uprkos kilometrima razdvojenosti i nekada mesecima njegove povučenosti u naučničku tišinu. Na toj listi prepoznaće se: Peca, Joca, Vladica, Žile, Jovana, Ivana, Miloš i Jasna, Vida, Branka, baka Nada, Boda, Vesna, čika Mile, Nedo i Stefo. Družeći se sa njima, Dušanu je svaki povratak u Srbiju bio lepši.
„Posebne reči zahvalnost pripadaju osobama koje su ukalupile moju ličnost i pokazale joj pravi put. Put kojim se ređe ide. Dragi roditelji ne postoji knjiga u koju bi stale sve reči zahvalnosti za magiju uz koju ste me uzgajali…” piše doktor hemijskih nauka Dušan Kolarski, beskrajno zahvalan roditeljima Veri i Peci. Majci koju je, kao dečačić, „isterao” iz kuhinje „dva sa dva” pretvorivši je u hemijsku mađionicu. Odakle je krenuo njegov šampionski pohod na naučne rezultate i visoke akademske titule. „Mama, mogu slobodno reći da su prave vrednosti koje nosim u sebi potekle baš od tebe… Tata, sećaš li se mog prvog pada i rasečenog kolena u parku kada si me podigao i rekao da ne treba plakati za takve povrede… ili onog noćnog trčanja u Srpskoj ulici kad sam povremeno počeo odustajati. Na moje ‘ne mogu vše’, dobacivao si ‘Možeš ti to, ne postoji ne mogu…’”
I trči svoju naučničku trku Dušan Kolarski i dalje. Nema stajanja. U nauci nema tačke i kraja. Prostori za njeno osvajanje su neograničeni. Tog trkača, vrednog svekolike podrške, prepoznao je profesor Vasilije Vasa Dolovački, znameniti srpski slikar ovekovečivši ga u portretu. Zapamtite taj lik sa slike. To je dr Dušan Kolarski, tvorac formule za osvajanje naučnog svemira. Veliki Dušan iz malog Kovina.
