Kako je Eta, jedna od „neverovatnih dvadeset hiljada”, videla srpskog Dalaj Lamu

Dan posle. Nedelja, 10. mart: Radio Pančevo javlja da je Aleksandra Vučića, Velikog vođu, prilikom posete Podunavskom okrugu, u kampanji „Budućnost Srbije”, na centralnom mitingu u Smederevu, dočekalo „neverovatnih dvadeset hiljada ljudi.”

Slobodan Dukić
Objavljeno 10.03.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Dan pre. Subota, 9. mart, 9 i 15. Autobuska stanica u Kovinu: Peroni nikad puniji. Na stajalištima autobusi. Na njima oznake: Kovin 1, Kovin 2, Kovin 3, Kovin 4, Kovin 5, Kovin 6, Kovin 7… Pristižu putnici. Hodočasnici za Smederevo. Zaposleni u opštinskoj administraciji. U „Komunalcu”, Domu zdravlja, bolnici… Šefovi, šalterski radnici, obični radnici, kuriri, spremačice. Članice i članovi Srpske napredne stranke. Svi brojem i imenom i prezimenom upisani u spiskove naprednjačkih kapoa.

Okupljanje posmatra žena ispred obližnje piljarske radnje. Kaže kako „nesretnici moraju, hteli li ne, da pokvare sebi subotu.” Ona ne mora, nema posla, baš kao ni njen sin, ali ima slobodu izbora. Prolazi bračni par. Oboje zaposleni u Domu zdravlja. On kaže da mu nije do odlaska u komšijsko Smederevo. „Šta ću, ako ne dođem izgubiću posao”. Širi ruke kao da hoće da kaže „Sila boga ne moli”. Da li je ovo dan kad su zaposleni zavideli nezaposlenima i penzionerima. Najslabijima u lancu socijalne bede.

Gde se ide ljudi, pitamo prvu grupu okupljenih. Čekaju da ih prozovu i dobiju „štiklu” na ime i prezime. „U Niš”, odgovara jedan. „Znaš ti dobro gde idemo. Ti si novinar…” Čula je to autobuska stjuardesa, sa spiskom u rukama. Daje diskretan znak za uzbunu. Ššš, ššš… Šapuće na uvo jednom hodočasniku i prevrće očima. Pokazuje na uljeza. Novinara. Proziva: Pera Perić? Ovde Mika Mikić? Ovde. A drugi Mikić što je u paketu sa tobom. Nema ga. Pronađi ga… Na peronu i stručna saradnica iz Opštine. Pitam je. „Ideš i ti…? „ A, ja ne. Ja idem u penziju.”

Pripreme za transformaciju Kovinaca u Smederevce pod komandom Branka Malovića

Ispred jednog od autobusa, prozivaju me zaposleni u kovinskom „Rudniku”: „Novinar, jesi doneo raikiju?” Već su veseli, već su cugnuli i pomalo nacvrcani. Čeka ih eksplozija pijanstva od ljubavi prema AV, kad ih sateraju u ogradu. Malo dalje poznanik. Bivši član Dinkićeve stranke, sad je naprednjak. Namiguje. Kao da hoće da kaže „Hebi ga, šta da radim. U njih je i nož i pogača.” Sačuvao rukovodeće mesto kad je pretrčao od Dinkića do Vučića. Sad je u istoj stranci sa čovekom, nekadašnjim osionim, malim diktatorom, bivšim predsednikom kovinske opštine protiv koga se zdušno borio. I ovaj je strugnuo sa stolice šefa lokalnih socijalista i zacvileo da ga prime SNS-ovci. Prvo su se gadili. Ali… Sad predsedava Nadzornim odborom komunalnog preduzeća. Hebi ga. Vremena su takva, jednom uštva, uvek uštva, šapuće mi patuljak na ramenima. Moje drugo ja.

Idem u susret Zoranu Bradanjiju, predsedniku Skupštine opštine. Zdravimo se. Pitamo ga za procenu brojnog stanja. Odgovara da on ne bi o tome. Nije tu predsednica opštine. Pa šta? Vi ste građanima najvažniji. Prvi među jednakima. Među odbornicima…. Obećava odgovor kasnije. Može i odgovor na pitanje ko plaća autobuske karte tur-retur. Da li odlazak na poklonjenje samozaljubivom AV spada u radnu obavezu. Kakve su kazne za neposlušne? Građani imaju pravo da znaju.

Evo i Dragoslava Jeremića, direktora „Kovinskog komunalca”. Nije zadovoljan tekstom „Komunalac pukao 25 hiljada evra zbog nezakonitog otkaza”. Objašnjava da u razgovoru sa njim, nismo preneli sve što je rekao. Preporučujem mu da sve to napiše i pošalje Uredništvu sajta Pančevo Si Ti. Ne bi on da se javno eksponira. Dodaje kako „Komunalac” odlično posluje sa njim na čelu. „Ma niste vi direktor. Direktor je Predrag Stojšin. To znaju i vrapci na kovinskim krovovima. Kad god smo bili u vašoj kancelariji, umesto vas odgovarao je Stojšin”, kažemo mu. Dogovorili smo se za ponovni susret. Očekujemo da nam objasni ko je platio Oliveri Brašanac 25.000 evra zbog nezakonitog otkaza. Pitanje je bajato, ali javnost čeka odgovor.

Eta (ni)je videla Vučića

U konvoju tridesetak autobusa i minibusa što su iz južnog Banata prašili preko Smederevskog mosta i Etelka Eta Silađi iz dubovačkog zaseoka Šumarak. Jedna od „neverovatnih dvadeset hiljada građana” koji su dočekali srpskog Dalaj Lamu. Zatičemo je kod kuće posle povratka iz Smedereva. Zadovoljna je. Videla je Vučića. Mahala mu papirnatom zastavom. U Pančevu ga nije videla. Eti se, eto, želja ispunila.

Laslo Bagaj i Etelka Silađi

Siromašna, ali vredna baš kao i njen brat Laslo. Služe vikendaše i meštane za male pare. Oboje su članovi Srpske napredne stranke. „Otkud to?” pitamo. Odgovara da su došli neki ljudi i upisali ih. Ništa čudno. Svaka stranka pred lokalne izbore protrči kroz selo. Stranački emisari dele deci bombone, starijima majice, hemijske olovke, džidže-bidže… Utefterišu žakeriju u rubriku sigurni glasovi i podele članske karte. Eta dobija i stranačku pomoć. Malo ulja, brašna… konzerve… Svaka dva-tri meseca. U paketu nekad nešto i bajato. Pomešano sa svežim. Paketi su različite težine. Nekad dvadeset kila brašna. Nekad manje. Eta se ne žali.

One Comment to: Kako je Eta, jedna od „neverovatnih dvadeset hiljada”, videla srpskog Dalaj Lamu

Ostavi komentar

  • (not be published)