Kao deo svojih aktivnosti po dolasku na vlast, vladajuća stranka je krajem 2016. godine sebi zacrtala i projekat popločavanja centra Kovačice. Varošica je tako – nekoliko meseci kasnije – dobila pešačku zonu koja se proteže Ulicom Maršala Tita – od zgrade suda, pa pored opštinske zgrade, biblioteke, doma kulture pa sve do semafora i pošte preko puta ulice JNA. Sama pešačka zona je tako smeštena između gorenavedenih zgrada i parka koji se proteže celom ovom trasom.
Inače, pre izgradnje pešačke zone, Ulica Maršala Tita je bila jedna od najprometnijih. Prirodno, jer tu je smešteno mnogo institucija. Bila je zato uvek prohodna za automobile, deo za pešake je bio asfaltiran a tu su bile i dve veće trafike, kao i dva kioska sa brzom hranom. Kada su održavane razne manifestacije, ovaj deo ulice je zatvaran za motorni saobraćaj i bine su postavljane na deo ulice kuda se inače proteže saobraćajnica. Kasnije, kada je za ove svrhe sređeno dvorište Mesne zajednice, velika većina manifestacija je izmeštena tamo i u centru više nisu organizovana dešavanja na otvorenom. Dakle, ova mala banatska varoš je sasvim pristojno funkcionisala i bez pešačke zone. I bila je lepa taman onoliko koliko je u svom siromaštvu to mogla da bude.
Projekat pešačke zone je onomad – od strane novoizabranog opštinskog rukovodstva – predstavljan kao infrastrukturni projekat i kao projekat ulepšavanja centra varoši (sa naglaskom na pospešivanje turističke ponude). Popločavanje je tada – dakle po dolasku nove garniture na vlast – zaista i izgledalo kao velika promena i značajan pomak u razvoju Kovačice. Ali danas, sa otklonom od tri pune godine, možemo reći da se projekat popločavanja ipak pokazao kao promašen – veoma slabo promišljen i sasvim sumnjive opravdanosti. Zašto? Pa, krenimo od početka…
Prvi deo objašnjenja za potrebu popločavanje centra varoši je i tada bio i sada jeste pomalo besmislen. Popločana pešačka zona je daleko do infrastrukturnog projekta. Infrastrukturu jednog naselja čine mnogo veće i bitnije stvari: vodovod, elektroenergetski sistem, kanalizacija, odvoz smeća… Malo ko će reći da pešačke zone imaju taj značaj. Čak suprotno, zatvaranjem ulice za saobraćaj, izmeštanjem saobraćaja u okolne ulice, zatvaranjem ili izmeštanjem parking mesta ispred bitnih ustanova (sud, opština, biblioteka, dom kulture), otežava se svakodnevno funkcionisanje stanovnika varoši, inače populacije koja ubrzano stari. S druge strane, rekonstrukcijom dvorišta Mesne zajednice – koje je odrađeno pre skoro deset godina – detaljno je uređen jedan sasvim funkcionalan prostor za sve vrste velikih manifestacija koje se mogu dešavati na otvorenom – od dočeka Nove godine, preko pozorišnih predstava, muzičkih koncerata, raznih vašara i izložbi, pa sve do takmičenja u kuvanju pasulja ili riblje čorbe. Ali to dvorište je radila ona vlast, a pešačku zonu je radila ova vlast i jasno je bilo gde sve manifestacije treba da se dešavaju ubuduće. I zaista, pokušavano je dosta dugo da se dešavanja presele na pešačku zonu. Jedno vreme se u dvorištu MZ nije dešavalo skoro ništa. Ali, sve veće manifestacije koje su se u minule tri godine odigrale u novootvorenoj pešačkoj zoni su tamo izgurane uz mnogo bespotrebnih problema i dodatnih troškova (iznajmiti binu, toalete, šatore zbog vetrometine, dovesti struju, vodu…) Dakle, kao tobožnji deo infrastrukture, pešačka zona se za ove tri godine pokazala kao ozbiljno trošenje novca građana koje je u suštini lišeno nekog dubljeg smisla.
Mala južnobanatska varošica Kovačica po poslednjem popisu ima 6.259 stanovnika, ali s obzirom na ubrzanu depopulaciju veruje se da će već na sledećem popisu ova brojka biti upadljivo manja. Iako je centar istoimene opštine i sama Opština Kovačica – koju osim Kovačice čini još sedam naselja – ima tek 25.274 stanovnika (opet, po istom tom popisu koji je održan pre devet godina). Po stepenu razvijenosti, Kovačica je 2014. godine spadala u nedovoljno razvijene opštine čiji je stepen razvoja u rasponu od 60 odstodo 80 odsto od republičkog proseka. Danas, skoro šest godina kasnije, sve su prilike da je situacija ili ista ili još nepovoljnija. Ako se stvari sagledaju u nekoj istorijskoj perspektivi može se primetiti da je Kovačica decenijama udaljena od svojih najboljih dana. Najintenzivniji razvoj je doživela davnih sedamdesetih godina 20. veka, da bi na popisu 1991. doživela i maksimum po broju stanovnika – imala je tada čak 7.426 meštana. Od tada je – kao i u skoro svim sredinama u Srbiji – krenulo strmoglavo posrnuće. Pad koji uz određene pauze, usporavanja ili ubrzavanja, traje do dana današnjeg, s neizvesnim ishodom…
Drugi deo objašnjenja ima smisla, pešačkom zonom jeste ulepšan centar varoši. Ali, ostaje pitanje opravdanosti sredstava koja su uložena u odnosu na veličinu, naseljenost i razvijenost varoši. Ako ćemo biti cinični, upitaćemo se, za koga je ovako ulepšavan centar varoši? U koju se to budućnost verovalo? Ko su ljudi koji će tu šetati? U Kovačici već decenijama traje ubrzani proces depopulacije i malo gde je taj proces vidljiv kao što je vidljiv – čak naglašen – upravo u pešačkoj zoni! Kada neki putnik-namernik za vikend dođe u Kovačicu, može mu se desiti da u pešačkoj zoni sretne više pasa lutalica nego ljudi. Naročito vikendom pešačka zona zjapi avetinjskom prazninom – mali broj ljudi tu šeta, klupe za sedenje postoje ali nema drveća koje bi ljudima pružilo hladovinu ili zaštitu od vetra. Zapravo često se pešačka zona naprosto pretrčava – zimi zbog vetrometine, leti zbog nedostatka hladovine. Postavlja se dakle pitanje, da li je vredelo? Je li vredelo da varoš daje ozbiljan novac za estetsko uređenje pešačke zone po kojoj sada nema ko da šeta? Dakle pešačka zona jeste lepa, ali često i nadgrobni spomenici budu veliki i lepi pa svi znamo šta simbolišu i šta znače…
Sve u svemu, tri godine otkako varošica ima svoju pešačku zonu, u Kovačici se zbog nje malo šta promenilo na bolje. Sa druge strane, ono što ne valja je čak naglašeno zahvaljujući postojanju popločane i za saobraćaj zatvorene pešačke zone. Skoro trideset miliona dinara je potrošeno da bi se na brzinu stvorio utisak da se stvari ovde menjaju na bolje. A ne menjaju se, što vidi svako ko prošeta centrom Kovačice. Ako se popločavanjem hteo stvoriti utisak ubrzanog napretka naše varoši, sa željenjem možemo konstatovati da je projekat uspeo samo da brže, jače i bolje naglasi sve glavne aspekte njenog posrnuća i konačne propasti.
