Pančevački pučista u Andori

„Mladi Atlas“ naziv je prve knjige poezije kojom je Stefan Stanojević osvojio simpatije pančevačke čitalačke publike. O književnicima koji su mu promenili život, o svojim prvim literarnim koracima i o daljim planovima, razgovarao je sa našim saradnikom Bogdanom Čalićem

Bogdan Čalić
Objavljeno 12.05.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Stefan Stanojević je počeo da piše poeziju kao srednjoškolac, a nastavlja njom da se bavi i kao student treće godine Filološkog fakulteta u Beogradu. Lokalnoj publici postaje poznat po svojim samostalnim književnim večerima, kao i po nekadašnjem novinarskom radu u nedeljniku „Pančevac” i internet portalu konkretno.co.rs. Nedavno se predstavio i širem književnom miljeu svojim prvencem pod nazivom „Mladi Atlas”. Svoje nezadovoljstvo i revolt protiv akademski uštogljene i neiskrene pisane reči izražava zajedno sa nekolicinom mladih pisaca kroz književni pokret „Puč u Andori”.

Na samom početku razgovora, Stefan kaže da je tokom srednje škole bio primoran da čita dela koja mu nisu bila zanimljiva. Zbog toga je odlučio da sam istražuje svet književnosti i tako je otkrio pisce koji su na njega ostavili snažan utisak.

– Prvo sam čitao Fantea, pa Bukovskog. Kada sam naišao na njih, ja sam bio u procesu traženja sebe. Kroz pisanu reč, pomogli su mi da dođem do onog što ja zaista jesam. Zanimao me je život Henrija Kinanskog i Artura Bandinija, kao i situacije kroz koje su prošli. Povezivao sam se sa delovima njihovih biografija i jednostavno su me kupili.

Svoje prve korake u pisanju pravi kroz rep muziku. Opčinjen pisanom rečju, stvara poeziju koja se ne oslanja na podršku ritma. Uvidevši da ustaljenim temama ne može da se oslobodi svog unutrašnjeg nemira, počinje da piše načinom na koji su to činili ljudi zbog kojih je prvobitno zavoleo književnost.

Foto: Milica Duždević

– Vrlo brzo sam shvatio da je za mene pisanje, baš kao i čitanje, jednostavno oslobađanje od svega. Mene nije inspirisalo da pišem o opštim temama i to u rimi. Zbog toga sam odlučio da pišem o ličnim temama i to slobodnim stilom.

Svoje stvaralaštvo najpre je predstavio na svom blogu, a potom je odlučio da sam organizuje književne večeri na kojima bi bio jedini govornik.

– Grupna čitanja, na kojima se predstavlja više autora, mi se uopšte nisu dopala jer nijedan pojedinac nije uspeo da dođe do izražaja. Zbog toga sam spontano krenuo da organizujem samostalna čitanja. U početku sam dosta improvizovao, ali posle nekoliko takvih nastupa, sve je prešlo u rutinu. To se publici dopalo, pa sam time i nastavio da se bavim.

Ubrzo nakon samostalnih književnih večeri, predstavlja se široj publici kroz pančevačke „Rukopise”. Iako poštuje tradiciju tog časopisa, ne smatra to velikim uspehom.

– Sve „Rukopise” sam iščitao, od prvog do poslednjeg objavljenog. Velika je stvar što postoji jedan takav zbornik koji ove godine slavi jubilej od 40 godina. Ipak, u poslednjih nekoliko godina u tamo se retko šta kvalitetno moglo naći, a bilo je i teško sarađivati sa njihovim urednicama. Meni se njihov izbor poezije ne dopada jer se ne vidi ono što bi trebalo da se vidi. Ta iskrenost u stilu, to je stil koji zamara i koji ne govori mnogo toga. Ljudi su umorni od akademske, a opterećeni nakaradnom poezijom. Pesnik treba kroz svoje stihove da kaže nesto o sebi i o vremenu u kojem živi, a autori, čiji su radovi objavljeni u „Rukopisima”, ne govore ništa.

Stefan ima sličan stav i kada je u pitanju Udruženje književnika Srbije. Ipak, na tom mestu je upoznao nekog ko će mu postati jedan od najbližih saradnika i sa kim će napraviti „Književni zemljotres”.

– Došao sam, ni sam ne znam zašto, po drugi put u Udruženje književnika Srbije, iako sam već pri prvoj poseti shvatio da je to jedno odavno sahranjeno mesto. U toku je bilo jedno od grupnih čitanja kada je ušao lik urastao u bradu, raširenih usta i seo pored mene. Svi ti ljudi, koji su učestvovali na tom događaju, čitali su i pisali kao da imaju motku u dupetu, a zapravo su bili moji vršnjaci. Onda je krenuo da čita svoju prozu taj momak koji je seo pored mene, Milan Mažibrada, i to je bila najbolja proza koju sam u životu čuo, a da je napisana od strane nekog mojih godina. Sa Milanom sam počeo da organizujem književne večeri koje smo nazvali „Književni zemljotresi”. Na jednom takvo okupljanju, pojavili su se i Damjan Unčević i Miloš Milenković. Tada smo se sva četvorica upoznali i osnovali književni pokret „Puč u Andori”.

Ovaj pokret je nastao spontano i iskreno, a baš tako se može okarakterisati i njegov dalji rad. „Pučisti” se zalažu za negovanje i pisanje autohtone književnosti, bez ideologije i neiskrenosti.

– Pokret koji smo osnovali suprotstavlja se drugim pokretima pisaca i pesnika koji se bave svim ostalim umesto da iskreno pišu. Sam naziv je baziran na autoironiji gde se nešto tako veliko i važno, kao što je puč, dešava u sredini koja je malena i nevažna, poput Andore. Unutar grupe, članovi se uzajamno podržavaju, ali mi tu podršku ne uskraćujemo ni drugim piscima koji uvažavaju principe na kojima je „Puč u Andori” zasnovan.

S leva na desno: Milan Mažibrada, Damjan Unčević, Stefan Stanojević, Miloš Milenković

Stefan je nedavno objavio svoju prvu knjigu pesama pod nazivom „Mladi Atlas”. Kroz ovu zbirku prikazan je put pesnika, od stavljanja sveta na njegova pleća do momenta kada ova zbirka izlazi i kada on, simbolično, i barem na trenutak, sklanja svet sa svojih ramena. Za svoj prvenac, Stefan je dobio samo pohvale, ali on ne smatra da je taj uspeh samo njegov.

– Ovo je uspeh svih mojih ljudi, moje porodice i prijatelja. Svi oni su imali udela u stvaranju mene kao ličnosti i pesnika, ako sebe mogu tako da nazovem. Zato sam i osetio potrebu da na poleđini knjige napišem njihova imena.

U narednom periodu, ovaj talentovani pesnik planira da promoviše svoju knjigu širom zemlje. Za kraj razgovora, za sve naše čitaoce ima samo jednu poruku:

– Kolikogod vam se nekada činilo da je sve protiv vas, probajte da promenite ugao gledanja. Uvek će postojati prijatelji i porodica koji će vas podržati u vašim namerama. Svako treba da istraje u onome što je zamislio jer će se jedino tako osećati živim. Nije bitno stvarati umetnost ni govoriti kako si umetnik. Danas je bitno biti živ. Pre svega treba stvarati život, pa sve ostalo.

Ostavi komentar

  • (not be published)