Magija i lepota violinskog zanata

Za čitaoce sajta Pančevo Si Ti, Aleksandra Radonić govori o izradi violina u Kremoni, magiji tog istorijskog grada i gostovanju na italijanskoj nacionalnoj televiziji.

Adrijana Vamoš
Objavljeno 08.10.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

– Zvuk violine me je očarao još u detinjstvu. Sećam se kako sam bila omađijana dok sam gledala ruske bajke i dok je u pozadini išao Čajkovski. Roditelji su mi pre nekoliko godina ispričali da sam, kao četvorogodišnjakinja, volela da gledam neki crtani film u kojem su mali miševi svirali violine, a kada bi prestali to da čine, ja bih počela da plačem. Teško mi je to da opišem, ali čini mi se da je moja veza s violinom oduvek imala „onostrani” karakter – ovako počinje priču o sebi Aleksandra Radonić, rođena Pančevka i graditeljka violina.

Aleksandra u svojoj radionici u srcu Kremone

Ona već osam godina živi u Kremoni, rodnom gradu Antonija Stradivarija i Đuzepea Gvarnerija, poznatih graditelja violina. U ovom gradu, na severu Italije, nalazi se i Muzej violine, a danas u njemu živi i 300 graditelja ovog žičanog instrumenta. Ipak, Aleksandru u ovaj grad nije odvela violina, već fotografija.

– Krajem gimnazijskih dana počela sam ozbiljnije da se bavim fotografijom i to je privuklo pažnju mnogih galerista širom sveta. Tako su moji radovi bili izloženi u Saatchi gallery, jednoj od najprestižnijih londonskih galerija, a imala sam i izložbu fotografija na Art Fair-u u Bazelu. To se sve dogodilo spontano i bez mog preteranog zalaganja. Onda su moje radove videli galeristi iz Italije i pozvali me da tamo izlažem svoje radove, a Kremona je bila na spisku planiranih gradova – kaže ova multitalentovana umetnica.

Nakon prve posete ovog lombardijskog grada, Aleksandru su preplavile emocije iz detinjstva i ljubav prema violini je prevladala. To je bio dovoljan razlog da se preseli u Italiju.

– Kako bih naučila ovaj zanat, bilo je potrebno da svakodnevno budem prisutna u krugovima u kojima se to proučava. I dan danas je to neophodno jer je pravljenje violina veština koja se uči čitavog života. U Kremoni se svakodnevno održavaju koncerti i skupovi posvećeni baš ovom žičanom instrumentnu i to je ono što me i dalje zadržava tu. Moja radionica se nalazi u istorijskom jezgru grada i svakodnevno me posećuju ljudi iz čitavog grada. To ponekad zna da bude i naporno jer ipak ometa moj rad, pa često onda radim noću, kada se zavesa spusti na izlog – priča Radonićeva.

Rad na novoj violini

Aleksandrin rad na novoj violini počinje izborom javorovog drveta koji se koristi za izradu glave, vrata i leđa ovog žičanog instrumenta. Kako kaže, uvek bira specifičan javor, onaj koji se teško pronalazi, jer baš takav tip drveta ima jedinstvene šare, a one violini daju poseban šmek.

– Na izradi violine može se raditi od nekoliko meseci do nekoliko godina. Od svoji radova, izdvojila bih svoju prvi violinu na kojoj sam radila četiri godine. Ta violina je upila četiri godine mog života u Italiji i zna sve moje tajne. Obožavam da gledam reakciju violinista kada je sviraju jer svi osete nešto posebno. Drvo je uvek živo, čak i kada je obrađeno, i ono upija naše emocije, vibracije i energiju – tvrdi Aleksandra i dodaje:

– Nije mi lako da se odvojim od violine koju napravim jer to radim iz čiste ljubavi i unutrašnje potrebe.

Ipak, Aleksandrine violine nalaze se u čitavom svetu, a osim violinista, naručuju ih i kolekcionari. Veliku zahvalnost za znanje koje joj je preneo duguje svom učitelju violinskog zanata, Valeriju Feronu.

– Fotografišem i snimam Valerijev rad i to objavljujem na instagramu i drugim socijalnim mrežama. Čelnim ljudima instagrama se to svidelo i objavili su na svojoj stranici jedan moj video. Taj snimak je pogledalo pet miliona ljudi, pa se za celu priču zainteresovala i italijanska državna televizija, RAI. Tako smo Valerio i ja gostovali na RAI-u, pričajući o svom zanatu, a nakon toga je usledilo još veće iznenađenje, ali i priznanje. Dobili smo nagradu koja nosi naziv Italijanski Oskar – Teletopi za najbolji video u brend kategoriji – s uzbuđenjem priča Aleksandra.

Aleksandrino gostovanje na italijanskoj državnoj televiziji

Kada ne radi, vozom putuje po Italiji.

– Koliko god da volim Kremonu, to je mali grad i život u njemu često zna da bude tesan. Zbog toga često posećujem prijatelje u Rimu i Veneciji. Društvo u putu mi pravi Miloš Crnjanski. Po deseti put čitam „Kod Hiperborejaca” i „Ljubav u Toskani”, ali uvek otkrijem nešto novo. Crnjanski zna šta znači živeti van svoje domovine – sa setom će Aleksandra.

Na pitanje da li joj nešto nedostaje u Italiji, odmah odgovara: Naš Banat. Često sanjam mesta na koje sam odlazila u prošlosti. Banat je čista poezija i moja najveća inspiracija.

Tvrdi da Italiju voli, između ostalog, i zato što je podseća na njenu prošlost. Iako je zadovoljna svojim životom i zemlji violine, špageta i lepote, Aleksandra kaže da u budućnosti sebe vidi kao svetsku putnicu.

– Volela bih da posetim Sibir. Jedan poznati ruski violinista me je pozvao da otkrijem njegovu domovinu, a mene je zaista lako nagovoriti na putovanja – uz osmeh će Aleksandra.

Redakcija sajta Pančevo Si Ti želi lepoj Aleksandri da još izvesno vreme pravi violine, fotografiše i korača ulicama grada čiji su stanovnici ostavili neibrisiv trag u istoriji muzike i čovečanstva.

Ostavi komentar

  • (not be published)