Nema tišine i nema predaje!

Beograđanin Nebojša Krivokuća otkrio je za sajt „Pančevo si ti” na koje sve načine muzika može biti inspiracija, kako izgleda aktuelna radijska scena i kakav je udeo pop kulture u oglašavanju

Jovana Svirac
Objavljeno 17.09.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Često nismo svesni koliko neka reč, gest, pesma ili knjiga mogu da utiču na nas i ljude u našem okruženju, svejedno da li ih poznajemo ili ne. U takvom susretu energijâ, zahvaljujući tim tračcima lepote, menja se naša perspektiva. A nekada neki putokaz bude pravo odredište, kao u slučaju Nebojše Krivokuće i njegovog ulaska u svet pop kulture.

Ljubav prema muzici otkrio je slušajući album „The Muppet Show” koji je dobio na poklon za peti rođendan, sa posvetom da uvek sluša dobru muziku. Ta rođendanska želja doprinela je da postane odličan poznavalac domaće i inostrane muzičke scene, da se mladalački okuša u sviranju, ali i da sebi otvori vrata radijskog sveta, kao autor, voditelj i muzički urednik (Pingvin, Indeks). On je pisac, bloger, radio-antena koja radoznale vodi na uzbudljiva putovanja svojim „Noćurkom”.

Ono što čovek voli ima moć da ga oblikuje, te ako krene ozbiljno da sluša muziku, da promišlja o tome šta autori propovedaju, bilo da je reč o politici, filozofiji, stavovima prema ljubavi, s vremenom to neminovno postane deo njega. Kako Nebojša kaže, veliki uticaj na formiranje njegovog ukusa imao je Dejvid Bouvi:

– On mi je bio kao hipertekst. Ko zna kada bih otkrio Džeka Keruaka – za njega sam saznao čitajući Bouvijevu biografiju – kao i Vorhola, „Velvete”, „Paklenu pomorandžu”, Orvela, Ina… Imao sam jedanaest godina. Muzika je tad počela da me oblikuje, postala mi je putokaz, probudila radoznalost, inspirisala me da otkrivam nove stvari. Kako sada slušam sve, od „Einstürzende Neubauten” do Baha, što je veoma muzički različito, s vremenom sam naučio da kodiram muziku i cenim one koji daju sve od sebe; razlikujem ih od onih što rade sa pedeset posto snage ili kalkulišu. Tako se nauči bitna lekcija – da je u životu najvažniji stav, tj. energija koju ulažemo u to čime se bavimo. Naučimo da sve što radimo – radimo najbolje što znamo, ako nam je stalo da nam veruju i da nas poštuju. Neke bendove koje iskreno volim čine loši muzičari; neki ne znaju da pevaju ili nisu baš najspretnije poete, ali količina energije i truda koje čujem iza tog zvuka ubede me da veruju u to što rade.

Nebojša Krivokuća – foto: Aleksandra Prhal

Prva stanica na kojoj je Krivokuća radio bio je Radio Pingvin, ranih devedesetih, u vreme raspada Jugoslavije, kada je „turbo-folk već bio galopirajuća pojava, a Knez Mihailova prepuna kaseta sa četničkim pesmama”. Bila je to prva (privatna) stanica u potpunosti različite konstrukcije sa dva noseća stuba – na programu nije bilo „narodnjaka” i vesti iz politike, što ne znači da nije bilo iskazivanja stava. Za bezmalo godinu dana, Pingvin je postao najslušaniji u Beogradu, a reklame su bile toliko dobre da je publika zvala redakciju i tražila da ih ponovo emituju. Podsećajući se tog vremena, Krivokuća se osvrnuo i na aktuelnu radijsku scenu i programsku ponudu.

– Sa jedne strane, radiju je trenutno super, tako tvrde istraživanja o slušanosti. To što postoji na FM skali u Srbiji mesečno prati četiri i po miliona ljudi. Neke emisije imaju bolji rejting od TV programa u jutarnjim satima. Dakle, iz ugla biznisa – sve je odlično. Sa druge strane, sve što izlazi iz zvučnika potpuno je identično. To peglanje programa je kod nas počelo pre petnaestak godina, a krajnji rezultat su sprave koje broje sekunde priče i nameću koju bi od stotinu pedeset pesama trebalo pustiti, ponovo. Kada preletim FM skalu, shvatim da su Radio Beograd 1 i 2 postali male oaze slobode; nekadašnji dinosaurusi su sada jedini izvor kvalitetnog sadržaja. Devedeset procenata stanica zvuči isto: „Dragi slušaoci, temperatura je…” ili „Gužva je u saobraćaju, ali uživajte uz naš program, lep je dan!”. Uporniji voditelj će saznati koliko je beba rođeno, možda će reći šta će se te večeri dešavati u gradu, poželeti nam opet dobro raspoloženje i pustiće jednu od sto pedeset pesama! Zastrašujuće. Svakog dana serviraju isto jelo, bljutavo, a gde su putokazi, golicanje mašte, iskakanje iz šablona?! Zovi Mjehura da ti pokaže! – rekao je Nebojša Krivokuća.

Nakon desetak godina rada u medijima, pronašao je kreativni izazov u advertajzingu, tačnije u komunikacijama. Bio je zaposlen u različitim agencijama („McCann Erickson”, „New Moment”, „Pristop”), a trenutno je kreativni direktor „Communis DDB”-a. Premda nije školovani komunikolog, završio je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, a dobro poznavanje pop kulture omogućilo mu je bolju komunikaciju s ljudima kroz konkretne modele.

– Oglasne kampanje zavise od trenutka,od tema koje su aktuelne i zanimljive. Zato tragam ne bih li pronašao alate, grafičke trendove, hitove, nove filmove, a onda ih uklapam u celine i kreiram kontekst… Ukoliko želim da tokom spota neko pusti suzu ili proguta knedlu, ako mi je stalo da publika razume i prihvati to što oglašavamo – bez obzira na to da li je reč o vodi ili sakupljanju novca za decu na Onkološkom odeljenju u Nišu – tražim najadekvatniji način da to postignem. Nekad posegnemo za klasičnom muzikom, nekad pravimo omaž „Zaposlenoj devojci” Majkla Nikolsa ili sarađujemo sa ljudima za koje znamo da će glasom, melodijom ili režijom dati nov kvalitet našoj kampanji. Volim da kolege inspirišem pesmama, scenama iz filmova… – objasnio je Nebojša uz osmeh.

Autor „39 pesama” na Sajmu knjiga u Beogradu – foto: Aleksandra Prhal

Pored muzike, za Krivokuću pokretačku snagu ima i pisanje, bilo da je reč o pričama, dramama, novinarskim tekstovima ili onome što kreira za svoj blog „Prešlicavanje”(videti ovde). Upravo taj blog, a sada mu je desetogodišnjica, iznedrio je i „39 pesama” (Booka, 2013), knjigu koja oživljava duh osamdesetih i devedesetih i podseća čitaoca na vreme oskudne tehnologije (stereo-kasetofone, audio-kasete), zaboravljene muzičke prodavnice i magazine, koncerte, pa i neke umetnike. Ljubav prema zvuku, ali i kako sam autor kaže – „sve je tu: otkrića, trenuci, sreća”. On misli da tišina nije prirodno stanje stvari i dodaje:

– Priče/pevanje/muzika su ono što civilizaciju drži na okupu. Juval Noe Harari tvrdi da su priče doprinele da budemo bolje organizovani od ostalih bića. One nam daju smisao. Verujem da u ovakvom okruženju, gde je manje-više sve isto, vredi dizati buku – podsećati na ono o čemu se ne priča, puštati muziku koja se retko sluša. Vredi se sećati Sube, Sandrara, Darela… Da se poslužim jednom Borhesovom pesmom – neka trinaestoro ljudi od toga nešto uhvati i neka nastave to da prenose dalje, u nekom trenutku će te ideje ponovo procvetati. To tako ide. Pošto imam uslove i zato što volim to da radim, rešio sam da glumim mali radio iz podruma. A tu je i blog. To su mediji uz pomoć kojih stavljam na mrežu izgubljene, neprimećene ili zaboravljene sadržaje. Sada uživam u rezultatima jer vidim da to čime se bavim i drugima nešto znači – povezuju te sadržaje na nov način i nose ih dalje. Suština održanja civilizacije jeste kontinuitet – prenosimo znanje, ako treba prekucavamo knjige na blog, čitamo u mikrofon… Borimo se protiv zla svim sredstvima koja su nam na raspolaganju.

Poput antene, Nebojša ima misiju da kvalitetne i zanimljive priloge emituje najbolje što ume kako bi dopro do znatiželjnika ovde ili na drugom kraju planete, jer prednosti internet radija su neprocenjive. Ukoliko njegov podkast „Prešlicavanje” (videti ovde) inspiriše još nekoliko ljudi da kupe mikrofon, uključe ga u laptop i krenu da emituju sami neke programe, to je sve što mu je važno. Tako se stvara kritična masa koja će, kako uvek bude na kraju, za pet godina postati mejnstrim. Do tada, kaže, energija nam je zbir ličnih entuzijazama. Ako tog goriva ponestane, nestaćemo i mi. Zato tišina nije opcija.

Ostavi komentar

  • (not be published)