Magija fotografije

Nikola Petkov
Objavljeno 14.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Neka mesta u nama u određenim okolnostima izazovu čudna osećanja. To se može desiti zahvaljujući osobama sa kojima smo se tamo zatekli, zatim zbog trenutka u kome se to dešava, specifičnih detalja, atmosfere ili jednostavno ta mesta imaju svoju „magiju” kojom nas opčine. Pokušavamo tamo da se vratimo tražeći ono što smo nekada videli i osetili, ali toga tamo više nema i verovatno nikad više i neće biti. Ako smo svoju impresiju zabeležili na fotografiji učinili smo veliku stvar za sebe i ljude koji znaju da cene takav gest – sačuvali smo to od zaborava.

Dešavalo mi se da više puta pokušavam da uslikam nešto kao što sam ranije učinio i nikada ne bude isto. Trenutak u kome je nastala ta fotografija neponovljiv je pa i slika. Neke teme se nametnu same po sebi kao: skidanje crkvenog sata ili krova na crkvi što se dešava jednom u sto godina. Trenutak u kome je nastala noćna fotografija crkve ili kraj duge u njivi neće se više nikada ponoviti kao ni svetlo nad žitom dok onaj mali oblak plovi iznad. Stara „Vodica” ne postoji više, a treba da prođe bar 150 godina da nova bude tako interesantna. Stari dudovi u Bavaništu posečeni su odavno. Betonski silosi u Zeljdošu, deo crepajačkog atara prema Kačarevu, i mermerne stepenice pored njih, poslednji ostaci salaša nekada moćne porodice Ilijević, još odolevaju. Zapadna vrata na porti crepajačke crkve nikada više nisam video tako kao pre tridesetak godina na toj fotografiji. Tada nije bilo fotošopa i digitalnih aparata, a crkvena vrata sam fotografisao, sada već zaboravljenim ruskim „Ljubiteljom” dvookim fotoaparatom i crno-belim filmom formata 6×6.

Možda i sama nesavršenost analogne fotografije u sadejstvu sa sećanjima na neke proživljene momente čine tu magiju. Više nije problem načiniti tehnički korektnu fotografiju, moderni uređaji za snimanje sve sami rade, „vaše je samo da pritisnete okidač”. Samo, nije baš tako. Izbor motiva, trenutka, svetla i atmosfere… to ne može svako i ne može se baš uvek, a nekad se desi potpuno neočekivano i slučajno bilo kome, ne samo profesionalcima.

Posle jake letnje kiše jurio sam fotografiju ogromne duge slikajući po ulici i dvorištu da bih na kraju seo u auto nošen idejom da bi fotografija duge u ataru nad njivama bila atraktivnija i krenuo po raskvašenim putevima ne razmišljajući o tome da bih mogao da ostanem tamo zaglavljen u banatskom blatu. Duga je bledela pred mojim očima pa sam u poslednjem momentu odabrao mesto, stao u blato do članaka i uslikao kraj duge pred njeno nestajanje. To je možda onaj kraj koji krije ćup sa blagom, kako legenda kaže. Stari foto aparat sa lošim objektivom dao je fotografiju slabe rezolucije ali sa atmosferom koju verovatno ne bi dao neki drugi sa boljom optikom. Ili je to ta magija doživljenog, gacanja po blatu da bih nešto uslikao i zabeležio trenutak pa onda kući, uz kafu zadovoljno posmatrao efekte tog napora.

Ipak, teško je drugom posmatraču preneti sve doživljeno pa je možda ta „magija” prisutna na fotografijama samo kada ih posmatra onaj koji ih je snimio. Zato mislim da bi svaka fotomonografija ili bilo koja druga knjiga koja sadrži autorske fotografije, karikature i druge kreacije, morala da sadrži i propratno tumačenje i objašnjenje. Samo tako taj rad može ostvariti puni efekat.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)