Pančevo, grad u kojem sam proveo dovoljno vremena da znam svaku rupu u asfaltu, svako usko sokače i svaku crkvu – a ima ih, kao u priči. Crkva sa dva tornja, crkva kod gimnazije, crkva preko puta galerije, crkva na Margiti… ako u Pančevu ljudi zaista toliko veruju, kako je moguće da nam ovako ide? Možda je vera tu, ali bog se odselio na suvu stranu Tamiša.
Ulice nose miris prošlih epoha – od predratne arhitekture koja diše na škrge, preko brutalnog socijalizma koji i dalje stoji prkosno, iako se ljušti, pa sve do novokomponovanog, svi znamo kakvog kapitalizma, gde svaka zgrada ima fasadu boje sumnjivog porekla. Velika razlika u oku posmatrača, reklo bi se. A meni, meni je i dalje najdraže staro Pančevo, ono koje niko ne primećuje, a svi vole da komentarišu.
Kažu da je Pančevo najlepše u oktobru. Možda jeste. Ili možda samo magla i jesenje lišće umeju da sakriju sve što bi inače bolelo oko. Ja pokušavam, kroz žutu i zlatnu, da prikažem koliko grad zaista može da bude lep – ako se dovoljno potrudiš da ne gledaš previše pažljivo.
Jer u Pančevu, lepota nikad nije bila u savršenstvu – ovde čak i mane imaju svoj šarm, dok ne padneš u rupu.
