Prošla je skoro godina i većina nas počela je da smatra da je na taj „čudni” virus iz nekog razloga imuna. Verovatno smo na taj način umirivali sopstvene strahove ili nam je to jednostavno lakše nego da pokušamo da objasnimo sebi nešto što i stručnim licima nije najjasnije. Pravo svakog je da poveruje u besmislene teorije, čak i da iste dopuni sopstvenim „saznanjima”, samo je jako opasno što time ugrožavate živote onih koji vam veruju
Maska je užasna, teško ju je trpeti, pogotovo u hladnijim danima, naočare se zamagle i u masku umrse, pa skidanje bilo čega od navedenog zahteva obe ruke, od kojih je najčešće bar jedna zauzeta… Često ne možemo objasniti sebi da to malo „krpče” može da nas spasi na bilo koji način, ali DA – spasava i čuva!
Najpogrešniji pristup, zbog kog sam verovatno i lično „pao” je što maske ne koristimo u komunikaciji sa bliskim prijateljima. Upravo je to ono što u kombinaciji sa urbanim i društvenim životom, ovom virusu omogućava gotovo neometano širenje.
Iskreno priznanje zdravstvenom sektoru! Na moje veliko iznenađenje, većina problema rešava se prilično smisleno i svrsishodno, čak i sistem elektronske zdravstvene knjižice pokazao se vrlo dobro.
AKO STE OSETILI BILO ŠTA ČUDNO – REAGUJTE!
Nije neophodno da čekate gubitak čula, upornu temperaturu, mukotrpno povraćanje ili opadanje kose, pa da posumnjate da ste se zarazili… Uglavnom se ne dešava ništa neverovatno, sve liči na najobičniju prehladu ili na loše prespavanu noć, ali dok se okrenete imate upalu oba plućna krila i tromb može da vas ubije u sledećih sat vremena…
PRVIH SIMPTOMA ĆETE BITI SVESNI ONOG TRENUTKA KADA SE UVERITE DA STE POZITIVNI !
Beše petak. Petak jutro je dokazano dobar termin za banku. Diskutabilna parking pozicija požurila me je u obavljanju uplatno-isplatnih aktivnosti. Na nekih deset koraka do banke ostajem bez vazduha i zastajem da udahnem. Naravno, magla, zagađenje, vlažnost… Sve mi je bilo logično opravdanje. Na povratku do kola ponovo slično zaduvavanje, ali sada već iskusno usporavam na pola rute i ništa ne shvatam kao pretnju.
Vikend kao i većina mojih, vreme za pojačane fizičke aktivnosti. Tog vikenda primetno se brzo umaram i pauze su mnogo češće, neizbežne… I dalje ništa ne sumnjam, opravdavam i nastavljam dalje…
Ponedeljak jutro, najhladniji momenat u radnji. Vikendom se ne greje, a proklete pločice bolno rashlade radni prostor. Klima i kalorifer me ne mogu ugrejati, oblačim sve one stvari koje se čuvaju „za svaki slučaj”, ali i dalje mi je hladno. Neverovatno je teško koncentrisati se i raditi bilo šta korisno kada je toliko hladno.
I dalje ne sumnjam ništa.
Mušterije kojima sam usput na putu sa posla, svraćaju raskopčanih jakni i napuštaju ga bez komentara kako mi je hladno u lokalu.
Počinjem da sumnjam.
Izdržavam do nekih 17h i onda blago teturajući se, bez snage, s jakom glavoboljom, odlazim kući.
Prvo merenje 38.6°C – nagli prelaz iz sumnje u siguran sam.
Na internetu pronalazim broj telefona svoje ambulante i uz umerenu upornost i poštovanje preporučenih smernica zakazujem laboratoriju i testiranje već za naredno jutro. ODUŠEVLJEN JEDNOSTAVNOŠĆU!
Brufen i febricet, na moju temperaturu utiču jedan sat; nakon toga ponovo raste, na prilično alarmantnih 39.5°C. Hrabro ulazim u tuš kabinu. Dugo, mlako tuširanje je najefektnije i omogućava mi prekopotreban san.
Datum i vreme više ne određuje postupke… U toku prepodneva odlazim po najsvetiji papir kojim ćemo koronu pobediti, magičnog imena – ANKETA.
To je jedini papir po koji morate doći do ambulante ili poslati nekog, jer se niko nije setio da bi i to pored svih ostalih rezultata i uputa, moglo biti prikačeno na sistem, tj. vašu knjižicu, ali… BEZ TOG MAGIČNOG PAPIRA, NEĆETE BITI TESTIRANI!
Ispred izmeštene ambulante Donji grad prilično zbijenih petnaestak ljudi. Pomislim da smo verovatno svi suspektovani i na istom zadatku. Distanca između nas je raskalašnih 70cm sa tendencijom smanjivanja na distancu za čestitanje daljoj rodbini… Shvativši da u gomili imamo onih koji su došli na previjanje i na redovne kontrole, izvlačim se iz mase kao da imam problem sa gasovima.
Opijen i malaksao od temperature i duple maske teško podnosim čekanje. Razum možda pomućen, ali ako je ambulanta zaključana i izlazi sestra po svakog pacijenta, nije li bilo logično razdvojiti suspektivne i potvrđenje, a ne da budemo potencijalna pretnja celoj grupi…
Aha, neko je već mislio na to, tome sigurno služi ŠATOR pozicioniran na dva metra iza nas. Odlazim do šatora, ali u njemu osim ogromne količine lišća nema apsolutno ničeg i nikog, a i sama visina šatora govori da u njega ne treba da ulaze odrasle osobe.
Kada se gomilica smanjila na pet-šest ljudi, a sestra ponovo izašla, saopštavam joj zašto sam tu i za dva minuta dobijam ANKETU i uput za testiranje, uz opasku – zašto joj odmah nisam rekao?
Ispred laboratorije ponovo šator, ponovo lišće, već pomislih da ću čekati, ali laboratorija funkcioniše kao raketa, nema čekanja, ljudi prolaze kao na traci. Uđoh, prijavio se na šalteru, prozvan dok sam jaknu skinuo… Krv, bris… Dok sam se obukao već sam saznao da sam POZITIVAN… I šta sada…?
Neverica, uzemirenost, strah…
Auto ume da obraduje onda kada je to najpotrebnije – nema kazne na brisaču iako sam bio parkiran sat i deset minuta… Deset minuta gratis, zbog toga vredi i koronom se zaraziti 🙂
Povremeni punkt policije kod autobuske nije teško izbeći, ali u polubunovnom stanju povišene temperature nekako naiđoh na nepoznato lice u uniformi, prilazi vratima , otvaram prozor kao babe u avgustu, kažem mu – POZITIVAN SAM, kao da sam rekao da sam načelnikov kum – SREĆAN PUT KUĆI!
Po dogovoru se javljam lekaru i ona potvrđuje pozitivnost, a zbog ostalih rezultata krvi, dobijam uput za rendgen pluća – „Možete danas ili sutra ujutru, ali morate snimiti do 11h da bih videla snimak dok sam u smeni.”
Posle dve-tri dremke, kao stari vampir, odlazim u Zmaj Jovinu negde oko ponoći… Super, nema nikog u hodniku – naravno da nema, kada ne rade: (Saznajem da od pre par dana RTG radi samo do 22h… Nema veze, brzo ću ja to ujutru… Lako je pod temperaturom opet zaspati, samo je teško ustati i od kuće otići. Nateram se oko 9h, čemu žurba, moram se do 11h snimiti… Prilazim Zmaj Jovinoj, odlično, samo trojica puše ispred haustora, brzo ću završiti… Ne znam da li da se smejem ili plačem, ali ova trojica puše ispred haustora zato što dim smeta onima u haustoru, a njih je dvadeset 🙁 Čekamo dezinfekciju, to obično traje pola sata i tek je počela, a kada počnu rade po popisanom spisku… Ali ne brinite to ide brzo i eto već u 10:50 gotovo, bitno da je na vreme :).
Recimo da je RTG usko grlo epidemiološke borbe u Pančevu i da je najbolje vreme za posetu od 19 do 21h, tada se zaista brzo završava…
U 13h po dogovoru se javljam lekaru, potajno želeći da čujem neku pohvalu za pluća ili tome slično, ali ne… „Ovakvu sliku baš i nisam želela da vidim, oba plućna krila u donjem delu su zamućena, imate obostranu upalu.”
I ŠTA SADA?
Dobijam spisak kao za nedeljni pazar, sa kojim treba otići u apoteku…
Smrtnost u Srbiji bi bila znatno manja, kada bi svi imali 7.000-8.000dinara u novčaniku za posetu apoteci, što na participacije, što na vitamine, ali crvene se samo tope…
Treće veče korone i već krećem da se lečim medikamentima – nikad nije kasno. 🙂
S obzirom na apel lekara da unosim što više tečnosti, sistem jedna tableta – jedna čaša vode omogućava unos dve litre vode samo uz terapiju + plus još četiri šolje čaja i eto preporučene tri litre. Voda po potrebi i supa dođu kao poželjni bonus. 🙂
Dan četvrti – lekarki podnosim izveštaj i planove, spominjem kardiopirin kao svoju redovnu terapiju i eto uputa za D DIMER test, koji moram da uradim u privatnoj laboratoriji jer sam pozitivan. Uz objašnjenje – NE UMIRU NAMA LJUDI OD UPALE PLUĆA, NEGO OD ZGRUŠAVANJA – tako šta prilično pokreće :(. Sreća laboratorije su revidirale cene usluga zbog korone, pa je taj test sa nekadašnjih 700 dinara sada „pojeftinio” na 1.750din… Laboratorije mediji ne napadaju, uglavnom su „njihove”. Ceo dan u kući – izolacija u fulu.
Dan peti. Odlazim u laboratoriju u Karađorđevoj jer je njihova operaterka u kol-centru bila maksimalno ljubazna i predusretljiva, napomenuo sam da sam pozitivan, rekla je da to nije problem i da samo dođem do 11h da bi rezultati bili gotovi do 18h. Situacija na terenu – suprotna! Dođoh u 10h, ali samo uzorci uzeti do 9h dobijaju rezultate istog dana. Osoblje nadrndano, pogledom traži lopatu kojom bi me izbacile što pre i bez da me pipaju… Preko od „Popaja”, nema pompe, laboratorija mnogo manja i bez izraženog futurizma, samo jednostavnost i ljubaznost. Cena je ista, ali rezultati gotovi istog dana.
I D DIMER test sam prošao – i tu sam preko limita.
Na vrednost sa testa, lekarka odlučuje da odgovorimo FRAXIPARINOM 0.3 sledećih sedam dana. Kaže mi: „To možete davati sami, samo ga je malo teže nabaviti. Ako nađete neku zamenu, samo neka bude potpuni ekvivalent u dozi.” OK, malko se zavrte telefoni i naravno da se nađe šurnjajina zaova čija ujna ima komšinicu čiji zet može da nabavi – prosto k’o pasulj. Živela Srbija!
Dan šesti. Akcija specijalnih jedinica i precizni tajming rezultovali su sa sedam doza FRAXIPARINA 0.3 – i to original, bato! 🙂 Umorih se od mirovanja i izolacije. Susret sa činjenicom da sebi moram da ubrizgavam bilo šta u stomak vrlo mi je ogavna i nakon sedmodnevnog treninga i dalje mi je ogavno, samo sam u svojoj glavi digao vrednost svim dijabetičarima zbog žrtve na koju su bili prinuđeni da se naviknu…
Dan sedmi. Eto opet celodnevne izolacije. Manje se krećem kada ne mirujem. Koliko god to apsurdno zvučalo, sa velikim apetitom uživam u celodnevnoj dremci uz filmske kanale, a temperatura od 37 sa nešto, uspavljuje kad god legnete…
Dan osmi. Taman se navikneš na život imperatora uz celodnevno ležanje, ono već Nova godina. Dan u mnogome isti ostalim, osim količini stresa koja se jasno vidi na licima svih – sve to opravdano propustih… 🙂 Možda mi malko fali san duži od tri-četiri sata, ali ni ovo na rate nije loše. Sreća pa niko u komšiluku nije organizovao doček, jer obećah sebi da ću otići na čestitanje…
Dan deveti, deseti, jedanasti – kao dani mrmota. Satnica ispijanja terapije se poštuje, ustoličena temperatura miruje, životne navike promenjene, raste žudnja za nekadašnjim navikama… Sve mi nedostaje…
Dan dvanaesti. Vreme za RTG pluća i zakazani pregled. Ovog puta pravi u tzv. APARATU sa sve živim kontaktom sa lekarom, stetoskopom i posetom… RTG ovog puta obavljam noć ranije, u pravo vreme i završavam ga za pet minuta. Osećam tremu, ipak je to prva poseta lekaru i nekako mi je veća od onih online pregleda… Stižem do APARATA 10 minuta pre zakazanog termina. Na svoje iznenađenje ispred je omanji red, kroz par pitanja shvatam da ja jedini imam zakazani termin. Ne, termin ne donosi apsolutna prava, ali rade tri lekara pa relativno brzo uđoh. Posle prvog SF utiska ulazim u ordinaciju, koja zadržava osećaj modernog. Mlađa doktorka pod maskom pojačava osećaj organizovanog futurizma. Skinut do pojasa uživam u hladnim dodirima stetoskopa uz zadanu ritmiku disanja. Kao i svaki užitak, traje prekratko… Oblačim dukser, doktorka već kreće sa pričom, sedam za pitanja u oba smera skroz spreman, iz džepa vadim i papirić sa svojim podsetnikom. Krećemo sa laganom pričom o terapiji, to je valjda da se opustimo. 🙂
Kao da joj je neko rekao da moj ego trpi samo pohvale: „Ovo je sve odlično”, govori dok na monitoru posmatra moja pluća, „ukidamo hemomicin i forteku, ispijte još kutiju dovicina i to je to što se antibiotika tiče. Ostalo sve ispijte do kraja.” Na svako moje pitanje dobijam pozitivan odgovor. „Još dva dana karantina.” Više je ni ne slušam, samo razmišljam kako ću za dva dana zagrliti i izljubiti decu, o tome maštam predugo.
Uzimam pruženi papir i odlazim ponosno, sa osmehom. Nestrpljivo vozim kući, jedva čekam da se pohvalim supruzi, jer eto reših se upale pluća za dve nedelje… Izduvava me kao rođendanski balon njena surova realnost. Istrpela je da joj prenesem svoje pozitivne utiske i misli, ali me je samo pitala da li sam pročitao nalaz – STANJE NEZNATNO BOLJE!
Kratko i jasno, bez potpunog poklapanja sa usmenim zaključkom pregleda.
Izabrani lekar je još tri dana na godišnjem, jedva čekam da je čujem, da smanji jaz između usmenog i pismenog nalaza, jedno poništava drugo.
Dan 114. Uz šalu na račun tetovaže i prijatan osmeh medicinske tehničarke, primljen sam u sastav fajzer elite, neka nam je sa srećom…
Dan 274. Pritisak se sredio već oko 260. dana i ostala je samo grozna i dosadna vrtoglavica. Posle višemesečnih nadanja da će se to srediti samo od sebe, ipak sam počeo da pijem BETASERC dva puta dnevno, imam zakazan pregled srednjeg uha, a moram se snaći za UZ vrata i RTG vratnog dela kičme…
Dan 286. Iako dnevno umre pedesetak osoba, društvo se bori strategijom poricanja i umanjivanja važnosti preminulih. Mediji daju svesrdnu podršku nedokaznim sumnjama i povećavaju zbunjenost običnih ljudi jer zbunjenim i uplašenim narodom se lako manipuliše, a stižu novi izbori…
