Kuga

Živoslav Miloradović
Objavljeno 19.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Saznali smo za nju
vrlo kasno
tek kada je sasvim opusteo dvor
i kada su prazninom zazvonile odaje
odakle su otišli svi
I gospodar
I žene mu
I lovni psi
Dočekao nas je samo udaljeni eho
njihovih koraka
I krici umirućih koje je gutalo vreme

Mrtvace su već bili odneli
a one koji pretekoše
svež vetar s mora
pretvorio je u hrpe izbledelih kostiju
Sve beše prazno
osim neba sa nekoliko ravnodušnih galebova
potpuno nesvesnih
da Grad je pogođen crnom smrću
i da više ništa neće biti kao prije

Mi smo sada mogli sve
Da neizuveni spavamo pod gospodskim baldahinima
Da razbijamo skupoceni porcelan
Da rušimo tankonoge vitrine
i našim teškim čizmama mrvimo kristalnu srču
Da opasujemo blistave sablje
I njima sasecamo šimšir
po pustim dvorskim baštama
punim nekih sitnih besmislenih
ptica
što pevahu uzalud

Uveče smo se nalivali vinom
ležeći ispod tmastih buradi
i potom padali u dubok san bez snova
Nenavikli na samoću
nadali smo se da ćemo osvanuti
u nekom drugačijem jutru

A tišina se vukla za nama kao crni plašt
pod kojim su se vitlali
sati
dani
i godine
jer sve se bilo slilo u
jedno
u ono što je i bilo i ono što će biti

Ako je sve oko nas
samo smrt
da li smo mi i dalje živi
ukoliko nema nikoga
sa kime bismo se poredili

Kao po dogovoru
izašli smo na prazan trg
i duboko udahnuli vazduh
osetivši
kako nam se rebra razglavljuju

Od slobode.

* * *

Na inspiraciju za ovu pesmu naišao sam čitajući o velikoj epidemiji kuge koja je zadesila Veneciju 1630. godine. Vezu između ove pošasti koja je opustošila celu Evropu i poezije nađoh i u činjenici da je u znak zahvalnosti što je Svevišnji spasao Republiku od potpunog uništenja, Serenissima podigla velelepnu crkvu imenom Santa Maria della Salute. A u kojoj se to tački naše spoznaje, ime ovog uzvišenog hrama, ukršta sa srpskom poezijom, znaju oni koji nisu bežali sa časova književnosti.

Ali, nije samo crkva bila ta koja me je privukla ovoj sažetoj pisanoj formi kojom sam pokušao da iskažem stečenu impresiju. Pre svega, bio je to osećaj praznine koji sam doživeo pokušavajući da se umetnem u to vreme i taj nesrećni događaj.

Tadašnja Venecija je za godinu dana izgubila 140.000 ljudi, a cela severna Italija oko četvrtinu svojih stanovnika. Kada za kratko vreme na određenom prostoru netragom nestane toliko ljudskih bića, onda oni koji preteknu, razmišljao sam, mogu zaista da se osete kao da su poslednji ljudi na svetu. A vremena su bila takva, veoma usporena, bez bilo kakvih sredstava komunikacije koja bi iole bila nalik današnjim. Da bi neko tada shvatio da nije sam, da nije baš sve nestalo, da su društvene niti kao i mreža vlasti samo oštećeni, a ne i uništeni, trebalo je izvesnog vremena.

Taj interval mogao je biti plodnim tlom za različita stanja kako pojedinačne duše tako i kolektivnog duha koji je mogao izroditi sasvim neočekivane ideje. Preživeli su mogli na individualnom planu osećati nenadoknadiv gubitak i tim osećanjem brzo obesmisliti svoje fizičko postojanje, ali generalno gledano, nisu mogli biti ništa drugo osim – pobednici. Kao prvo, preživeli su, što je u slučajevima živih bića osnov svake pobede. Drugo, u prilikama kada svi izgube sve, teško je odoleti osećaju da, u stvari, niko nije izgubio ništa.

Moja je pretpostavka, a u tom razmišljanju nisam usamljen, da bi to mogao biti impuls za (nekakav) novi početak. Mučan, veoma bolan, ali neizbežan. Tekstove koje bih u narednim nastavcima (ukoliko preživim) posvetio događanjima u Italiji, zemlji u kojoj postojim već četvrt veka, imali bi za ulogu neku vrstu monitoringa nad onim što bi trebalo da dokaže ili opovrgne ovu moju pretpostavku.

Da li će svet nakon ovoga što nam se trenutno dešava biti isti kao što je bio?

Ja mislim da neće.

Tradicionalni kostim lekara koji su ordinirali u vreme velikih epidemije. Maska u obliku grotesknog kljuna služila je da se u nju ubace razne aromatične biljke koje su imale za zadatak da spreče udisanje kužnog vazduha

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)