Svaka priča treba da ima početak. Tome su nas učili još u osnovnoj školi. Oni, kojima je Speranca Ilijević bila nastavnica tada srpskohrvatskog jezika, pojedina gramatička pravila mogli su da zaborave samo ako im je svraka popila mozak. Jer, čim bi domaći zadatak ili nekakav sastav napisali rogobatno, usledila bi rečenica: „Donesi svesku da majci napišem pismo!” Započeti rečenicu negacijom, ili upitom „Da li…” ili nekakvim predlogom, značilo bi propast. A ja moram da vam priznam da sam ovaj tekst htela da počnem upravo na jedan od tih pogrešnih načina. Ne zbog toga što sam zaboravila pravila, već zato što se ponekad zateknem u beznađu kojim sam okružena, pa mi se nekakva stilska ili gramatička greščica čini potpuno nevažnom.
Čuh, dakle, pre nekoliko dana jednu strašnu priču. Ispričala mi ju je moja prijateljica koja je bila nevoljni i nemi akter u njoj. Radnja se dogodila ispred prostorija Pevačkog društva SPC-a iz kojih je istrčala jedna malena devojčica, a za njom njen razjareni otac. Da li se devojčica našla u situaciji da izleti na kolovoz, šta se zapravo dogodilo, ne znamo, ali je reakcija oca koja je usledila potom, bila kao u nekom filmu. Jednom od onih koje nazivamo teškim, mučnim… Čovek je, naime ščepao detence uz grdnju i viku, odigao ju je od zemlje i potom tresnuo o istu. Dobro ste pročitali, nažalost.
Moja prijateljica sutradan je pričala o tom užasnom prizoru i s razlogom optuživala sebe zbog izostanka reakcije. Ne, nije ona ni neosetljiva ni nezainteresovana, ni od onih koji će se tako lako povući ili sasvim izmigoljiti iz nekakve nedaće. Ona je jedna pristojna, saosećajna osoba koja je bila do te mere šokirana prizorom da ga nije sasvim ni shvatila, ostavši da zabezeknuto stoji u mestu kao ukopana. Čovek je sa detetom već uveliko otišao kada su joj kroz glavu prošle sve moguće misli i reakcije.
– Trebalo je da viknem, da dreknem, da ga pitam: Šta radiš to, mamlaze jedan?!! Da uletim i isprečim se između njega i devojčice u onom trenutku kada ju je odigao i kada se naslućivalo da će povrediti! Pa šta bi moglo da mi se desi? Da me opsuje, opauči? Pa neka me i opauči, ako je to cena da se zaštiti jedno dete makar bilo i njegovo… Ljuta sam na sebe do neba što ne znam ni ko je ni odakle je, što ga nisam prijavila kao NN počinioca, što nisam zaštitila tu devojčicu kako god bih znala i umela – govorila je drhtavim glasom i sa suzama u očima. Mi koji smo tu jezivu priču saslušali, takođe smo trnuli i nakupljale su nam se suze i tešili smo je, znajući pritom da je to nemoguće.
Sutradan smo saznale da je dete član podmlatka crkvenog hora. Lepo. Tata je, dakle hrišćanin. Ne znam šta je planirao, ali verovatno će podmiriti svoju savest jednom upaljenom svećom uz desetak očenaša i sve će biti u redu. Nedeljom će ponovo mirne savesti u crkvu, dete će pevati „Hajte deco, Hristos zove” i druge hrišćanske himne i sve će se zaboraviti. Ženi verovatno neće ni ispričati šta se dogodilo, a devojčica će naučiti da je ćutanje zlato, da nasilje treba nemo podnositi, da se (naj)bližnji svoj ljubi a ne izdaje i da je sasvim sigurno bila kriva inače joj se to ne bi ni desilo. I porašće ta mala hrišćanka u veliku hrišćanku, u ženu koja će naučiti da prašta i ne uzvraća, da ćuti i trpi jer za sve što se dešava postoji razlog koji ne mora uvek biti ovozemaljski…
Ako ste kojim slučajem pomislili kako se izrugujem hrišćanskim vrednostima, pogrešili ste. Sve što predstavlja veru u čoveka, u vrednosti, u dobro i čestito, meni nikako nije predmet sprdnje. Ovde nije reč o tome. Ovde je reč o tom malom licemernom čoveku, o roditeljima i deci ma ko oni bili, o nama nemim posmatračima ko god mi bili, o sistemu poremećenih vrednosti u poremećenom društvu, a sve to pod kapom nebeskom i pod Njegovim okom.
Samo što ja u to baš i ne verujem. Jer, kad bi On to mogao da vidi, ne bi okrenuo drugi obraz, niti skrstio ruke, niti upro pogled u nebesa. Ne bi pustio da nečija devojčica tresne o pločnik. On bi svojom nevidljivom rukom zgrabio tog nazovi roditelja i onemogućio ga tako da mu više nikada ne padne na um da digne svoju tešku ručerdu prema detencetu. To bi On uradio. I pošto bi bio mnogo ljut, On se tu ne bi zaustavio. Ustremio bi se na svoje izaslanike na Zemlji i objasnio im da žena nije stvar. Da se ona ne upotrebljava po volji i ne baca posle upotrebe, da ima pravo da rađa ili ne rađa, da odlučuje kako o svom telu tako i o svom delu. Da je njena uloga da bude i supruga i majka, ali i samo svoja ako tako želi i oseća. I da zbog toga neće biti ni prebijena ni ubijena ni odbačena. Ni manje vredna. Ni ružnija. Ni kužnija.
Jer, kad je On stvarao svet načinio ga je slobodnim. Robovanje je nastalo tek kasnije.
