Priče iz Vitoglava: nastavak

Snežana Mirić
Objavljeno 19.08.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Kuća

Kuća je posebno mesto. Svet unutar sveta. Ogromna, bela, na samoj obali. Pripada njegovoj sestri koja živi od sprata ka gore. Naše carstvo je prizemlje sa dugačkom terasom koju talasi zapljuskuju noću i ispod koje se šunja raznovrstan morski svet, pa mi je trebalo nekoliko noći da shvatim da postoji doba koje sa ljudima nema nikakve veze. To mesto noću živi samo za sebe.

Cela kuća dominira selom i neki meštani smatraju da je ružna. Kuća se ne uklapa lako a meštani su ponekad zavidni. Mi je, međutim, ne sagledavamo tako. Za nas je cela samo u prostoru u kome živimo delom leta. Sa nama pulsira, daje i uzima a njeni ostali delovi nemaju značaj, kao da nisu deo iste građevine. Kuća, to je, dakle, naš komad sveta. U njoj žive određene osobine i pravila. Na neke od njih sam navikla, neke nikad prihvatila, ali i ona, Kuća, morala je da se menja i usvaja moje male kaprice i želje. Tako smo se upoznale i prilično zavolele. Postale smo udobne jedna drugoj i godinama smo letovale zajedno.

Za razliku od građevine koja se nastavlja uvis, naša Kuća je gostoljubljiva. U njoj se igraju karte, sluša muzika, čavrlja sa prijateljima, prave kolači. Zimi, duboko na kopnu, razmišljam o moru i Kući i čini mi se da je povremeno čujem…

Žena sa sprata pije po deo dana i večeri i to me uznemirava. Posebno u sumrak. To je doba kad Zaliv lovi u mrežu sve osim ribe. To je doba neophodne tišine i Žena je grubo narušava. U jednom od tih najtiših intermeca sedela sam sa njim na terasi i razgovarala, kada je ona došla i pocepala je kao komad trule tkanine. Pogledali smo je:

– Ovde je tišina, rekli smo.

– Pa i vi razgovarate, kako je onda tišina?

– Mi ne ćutimo, ali je svejedno tišina, rekoh i shvatih da Žena ne zna da to nije isto…

I tako je Kuća zamotala svoju malu priču o nepoznavanju tajni sumraka…

Odlazak

Nije to bio odlazak koji ostavlja nogu u vratima ili ključ u bravi. To je bilo napuštanje. Dogodilo se iznenada, nenajavljeno, u mekom oktobarskom danu kada smo se takoreći udremale i Kuća i ja.

Mi leti živimo zajedno – promrmlja ona plačnim glasom – ostala godišnja doba otežavaju mi disanje, guše me maglom i vlagom, a najviše samoćom. Šta sad? – prodrala se.

– Kućo draga – rekoh joj što sam mirnije mogla – ovo smo znale odavno. Pre ili posle, bilo je sasvim izvesno da će se dogoditi i pusti sad priču i godišnja doba. Meditiraćeš u jesen kao i dosad, rugaćeš se zimi jer si snažna i zdrava i živećeš svoja leta veselo i ispunjeno kako si i navikla. Ne kukaj. Ti si poliglota i neće ti biti teško.

– Da, ali ne znam ruski. Nikada ga nisam znala i ostaću nema, ne znam ni o čemu da pričam s tim novim ljudima a veliko je pitanje umeju li da se smeju kad treba, da ćute kad treba, da se ponekad zaplaču kad se spusti magla na Vitoglav usred leta…

– Imaju decu – odgovorih blago – a to znači da umeju i da se smeju i da pevaju i da vitlaju unaokolo, ne brini. Ostaviću ti neke stvari za uspomenu za slučaj da te povremeno probode nostalgija. Da možeš krišom da prošapućeš našim jezikom ili da se jednostavno ućutiš kao što smo umele nekad da se sklupčamo na terasi i gledamo u more i galebove. Ostaviću ti onu metalnu crvenu kutijicu sa svojim priborom za šivenje. Ti znaš da ionako ne umem da šijem, a ja znam da ne umeš ni ti, ali se pravi da si prava domaćica. Već mi je zabavno pri pomisli na to.

– Kad tako pričaš skoro da mi se čini da će mi se dopasti.

– Naravno da će ti se dopasti. Ti ljudi će te uglancati od glave do pete, bićeš jedinstvena kao što već jesi, bićeš voljena i čuvana i bićeš mi uvek na putu. Mahnuću ti svake godine u prolazu, obećavam ti.

– Svrati u posetu.

– Znaš da neću.

– Znam – reče tiho i šušnu – ne plačem, to je talas koji me je zapljusnuo.

Pogledah u more koje je bilo mirno i sasvim tiho i uzdahnuh rešena da ne pustim ni suzu. Samo bi nam to trebalo. –Vidi, ostaviću ti svoj Morski jelovnik, koji sam ispisivala godinama tokom boravka ovde. Ovaj u rukopisu poneću sa sobom, ali onaj zapamćen, natopljen mirisima i bojama ostaviću ovde, na tvojoj terasi da ga udišeš kad god poželiš. Je li to ok?

– Bolji poklon za oproštaj nisi mogla da smisliš, reče i pljusnu još jednom.

Tako smo se oprostile Kuća i ja a već sledećeg leta, krenuh u potragu za novim komadom sveta i nekom drugom kućom koja je morala da ima dobre ljude, hladovitu terasu pod lozom i more sasvim blizu. I od tad smo tu. On i ja u mestu nedaleko od Nje, u kući koja nije naša ali koja nas čeka leti. I u prolazu da možemo da mahnemo svojoj pravoj jedinoj Kući, koja je postala dom, koja je naučila ruski, pred kojom stoji usidrena jahta, koja ganja decu po plaži i koja miriše na nas, svaki put kada prođemo tuda.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)