Martovski, po mom – može osmi, a može i deveti…

Snežana Mirić
Objavljeno 10.03.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Čini mi se da se nikada više nije pisalo o osmomartovskom prazniku nego sada. To uopšte nije čudno ako imamo u vidu drugi (treći, petnaesti) krug diskriminacije, doduše čoveka uopšte, ali žena posebno – što kroz institucije države, što kroz razne propagande crkve, što kroz porodične horor – priče iz naše svakidašnjice.

Neko je jednom rekao kako se čitava civilizacija kreće po spirali i to tako što se krene dva koraka napred, ali onda jedan nazad, da bi se osa opet zavrtela kako bismo ponovo pošli napred iliti, savremenim jezikom govoreći – prešli na drugi nivo. I da se baš to zapravo naziva evolucijom. Ali poslednjih decenija, meni se čini da se ta nevidljiva osa razmrljala poprilično, te da se naša kretanja svode na bauljanje u mestu, strmoglav u rikverc ili propadanje u nesagledive dubine.

Margaret Atvud

U našim prilikama, i osmi i deveti mart su za diskusije i debate o simbolima koje predstavljaju. U pravu ste, jedan dan (ili u ovom slučaju dva) u godini ne znače mnogo ako se tako pristupi stvarima, ali daleko je od grešnog razmišljati upravo tih dana o svemu onome što nas je snašlo, što nas snalazi i što će nas, može se pretpostaviti, snalaziti i dalje. I tu ću se zaustaviti jer je svako od vas kadar da razvija ovu temu, pa ću u svoj martovski kalendar da se upišem kao žena koja zadržava svoje pravo da živi punim plućima, da bira uprkos tome što se mnogi baš trude da mogućnost izbora kao i „ponude” svedu na minimum. Okrenuću se (i nije mi prvi put) stvarima koje volim, ljudima koje cenim i vrednostima koje u mom rečniku imaju posebno mesto. Rasterećena potrebe da budem u zamahu feminizma, slobodna da budem simpatizer i promoter istog – onoliko koliko smatram potrebnim i poželjnim, u ovom tekstu napraviću vam dar – i za osmi i za deveti mart, a i za neke druge datume i prilike. Vi ih udenite po sopstvenom nahođenju tamo gde vam je zgodno.

Sofi Oksanen

Budući da je odvažnost jedna od vrlina u ovom okruženju mnoštva mediokriteta, dobih želju da vama čitaocima, neznanim i znanim, predstavim likove i dela nekoliko žena koje to svakako zavređuju. Moj izbor su umetnice, jer je upravo umetnost ona oblast života kojom se ogrćemo kada se sa jedne strane, štitimo od ovozemaljskih nedaća, a sa druge, baš suprotno – suočavamo sa njima spremni za borbu. I svaka od ovih žena na svoj način obrađuje nepravdu, diskriminaciju, poniženja pa čak i esenciju zla – zaslužuje da se upiše u osmomartovski spomenar.

Jedna od njih je najstarija pijanistkinja na svetu, žena koja je svirala u svojoj sto devetoj a umrla u sto desetoj godini, Alis Herc-Somer – na samo zbog toga što je preživela holokaust, već zbog toga što je u tom paklu ostala neoštećene duše, što je izgradila svoj univerzum uprkos svemu zlom oko nje, što je tvrdila kako je život zapravo lep i tim optimizmom isceljivala ljude oko sebe.

Druga na mojoj martovskoj listi je Margaret Atvud, čije vam knjige i inače preporučujem, a danas, bez obzira što bi Sluškinjina priča bila možda primerenija datumu, ipak biram njenu zbirku priča Moralni poremećaj. I naravno, smeškam se na podatak da je među sto pisaca sveta odabrana da piše za „Biblioteku budućnosti”, projekat škotske umetnice Kejti Paterson

Sofi Oksanen i njene knjige Pročišćenje i Kada su nestali golubovi, apsolutno zaslužuju da se nađu ne samo na policama vaših biblioteka već i u vašim razmišljanjima.

Rumena Bužarovska i njena knjiga Moj muž snažno razduvavaju tabue današnjice. Bez patetike, sasvim realno. „Kad vidiš da je društvo nenormalno, moraš biti odgovoran i time se baviti.” Dovoljno, da se knjiga uzme u ruke, zar ne?

Dovoljno i da se čestita praznik.

Ostavi komentar

  • (not be published)