Žene zvane hrabrost

O svakodnevnom nasilju koje doživljava i proživljava svaka devojčica/devojka i žena, o relativizaciji i normalizaciji tog istog nasilja i večitom nepotrebnom pitanju „Zašto su ćutale”?

Mima Gavrilov
Objavljeno 20.01.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 22 mins

Mika nas je formirao po sopstvenoj meri, pravio je od nas ličnosti kakve je želeo”. Iva Ilinčić

„Moje umeće je da otvaram te ‘školjke’”. Mika Aleksić

Milena ima 11 godina i polazi u čuvenu školu glume kod još čuvenijeg Mike Aleksića.

Milena mora u toj školi da nosi suknju, izgovara molitvu pre i posle časa i gleda kao u Boga svog učitelja Miku. Jer Mika je samoproglašeni Bog. I tata i mama, sudija i dželat.

Mika je strog, viče i vređa često. Mika od malih nogu uči Milenu i ostalu decu da se roditeljima ne priča o časovima, nikome, čak ni najboljoj drugarici, jer to je njihova stvar. Stvar srca.

Milena je poslušna i sada ima 17 godina, priprema se za upis na FDU i taj „treći roditelj” Mika jednom je prilikom za vreme časova u zasebnoj sobi siluje.

Milena ima 17 godina i o tome ne sme nikome da kaže. Jer to je njihova stvar. Stvar srca.

Mikina deca. Mika je Bog. Bog je strog, ali to je za naše dobro. On nas čeliči.

Pogotovo ako hoćeš da budeš glumica. Ciljano ćemo ti ubijati ličnost, i pripremati na sve te velike uloge u kojima ćeš biti, ponižavana, vređana, tučena, silovana, ismevana. Sve glumice su kurve. Sve žene su kurve.

Naša kinematografija mnogo „voli” ženu. Golu, tučenu, modru, silovanu, poslušnu, onu koja trpi, ženu-žrtvu, ženu koja ćuti. Žena je dobra samo kada je gola ili kada je mrtva. Jer mrtva žena ne govori.

Zašto žrtva ćuti dugi niz godina o pretrpljenom nasilju?

Pa, normalno da ćuti. Kada smo male društvo nas uči da je dobro kada su devojčice fine, slatke i poslušne. I mirne. Buduće idealne žrtve nasilja. Patrijarhat normalizuje nasilje prema devojčicama, devojkama, ženama. Patrijarhat neguje kulturu silovanja.

Šta su čekale do sada?

Kako je tom Aleksiću prolazilo toliko dugo da strogoćom, vređanjem, ubijanjem u pojam „vaspitava” tu decu, pita se društvo.

To isto društvo koje je išlo u škole gde je bilo sasvim uobičajeno da nastavnici, učitelji, učiteljice, vuku decu za uši, nekada kleče na kukuruzu, vaspitavaju decu prutom, jer „lako je prutu da se sokoli dok bije decu njega ne boli”.

Svako od nas zna priče ili je svedok tih istih priča o iživljavanju nad decom.

U mojoj osnovnoj školi, o čemu sam pisala (vidi ovde) razredni starešina Lemajić dečake je lemao po glavi, a devojčice šljapkao po guzici. Pred celim razredom devojčice je pitao kada im je menstruacija i vodio evidenciju, namerno želeći da te devojčice nekako postidi, učini malim.

U društvu koje neguje viceve o plavušama, u kom poznati voditelj Ivanović priča viceve na račun silovanih žena tokom ratova u Bosni devedesetih, u društvu koje u istom dnevnom listu Blic objavljuje istovremeno i ispovest žrtve silovanja, a na nekoliko narednih stranica ima svakodnevno fotografiju gole žene uz stupidan komentar, zašto se čudi to isto društvo kada žena ćuti?

Dečacima je inicijacija „muškosti” kebanje devojčica, hvaljenje koje su sve porniće gledali, ti isti dečaci i kasnije nastavljaju da neguju ovaj filmski žanr masturbirajući upravo na grupna silovanja žena.

Sve smo mi ukoliko imamo stav i ne trpimo sranja – nedojebane. Nedojebane je ključna reč da nam muškarci daju do znanja da smo isfrustrirane, penisi su naši stubovi društva, penisoprocenitelji i jebometri svuda su oko nas, ne bi li procenili jesmo li ili nismo dojebane. Patrijarhat neguje kulturu silovanja, omiljenja pretnja kod nas je „jebem ti mater”, ili „jebaću ti sve po spisku”. Ovde je reč pička sinonim za slabost.

Sve smo mi pičke, dobre ili loše, kurve, nedojebane. Svaka devojčica tokom svog odrastanja prolazi kroz neki oblik nasilja, bilo verbalnog, psihičkog i/ili fizičkog. Svakoj od nas neko je bez pristanka dodirnuo telo, uputio vulgarni komentar. Muškarci koji su ovo isto doživeli su izuzetak, kod žena je ovo pravilo.

Mehanizmi koje je dotični Aleksić koristio idealno su skovani da postepenim ubijanjem ličnosti uz ponižavanja i poziv na zavet ćutanja kasnije napadne odabranu žrtvu, jer zna da će od šoka koji je doživela žrtva zanemeti.

Ovo što sledi verodostojne su ispovesti svake od nas, nešto što se u ovom društvu „podrazumeva” jer to je deo odrastanja svake devojčice/devojke i žene.

Imala sam 11 godina i dok sam jela sladoled, muškarac na biciklu, od nekih tridesetak godina prolazeći mi je dobacio „mala, pošto ližeš?”

Imala sam 13 godina i razredni starešina me je šljapnuo po zadnjici da me „požuri” na oblačenje.

Imala sam 13 godina i drug iz razreda Vladimir Ilić je za vreme časa dodirivao svoj ud i približavao svoju ruku mom licu da mu „omirišem” isti.

Imala sam 11 godina i kada sam se vratila iz toaleta na čas, jedan drug je prokomentarisao svom drugu kako bih sada mogla da imam seks sa obojicom jer sam vlažna!?

Imala sam 19 godina i glumac Milenko Zablaćanski (tada u svojim kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim godinama) koji nam je predavao glumu i s kim smo radili predstave u Ateljeu mladih u Pančevu mi je više puta govorio da sam hladna kučka, da ne treba da budem glumica jer su one glupače, jer ne trpim autoritet, da upišem režiju jer su glumice kurve, da bi ostavio svoju ženu i decu, non stop me je zivkao telefonom i jednom prilikom mi je rekao „ja bih sa tobom da se tucam”.
Na probama je non-stop imao seksualne aluzije, lascivne komentare, a jednom prilikom me je pred svima opsovao i kada sam mu uzvratila identičnom psovkom, rekao je „od danas više ne razgovaramo”.

Mima G.

Ja sam bila srednjoškolka, vraćala sam se iz grada, približavala sam se naselju Zelengora gde sam tada živela, bilo je mračno, iza leđa mi je naglo prišao jedan mlađi muškarac koji me je uhvatio za bedra, vrisnula sam iz sve snage i sela dole, sva sreća on je pobegao, ali me niko nije ni čuo, bila sam dugo vremena uznemirena.

Snežana B. B.

Mene je profesor gimnazije kada sam izlazila iz školskog WC-a pitao „plavušo, opet si mi pušila?” (reč je o „lepom Mići” profesoru informatike).

Natalija S. A.

Ja sam se vraćala kući bajsem, prelazila sam preko nadvožnjaka i išla sam uzbrdo. U susret mi je išao muškarac koji je kada sam prošla pored njega pružio ruku i uhvatio me za grudi. Psovala sam ga i glasno verglala brzo.

Maša K.

Imam 12 godina, blatnjava staza na Kotežu, vučem neke flaše sa soda-vodom, lik ide za mnom, i u jednom momentu ubrza, prođe ispred mene i kaže: „Mala, kakvo dupe imaš, moći ćeš odlično da ga primaš otpozadi.” Počastila sam ga svim psovkama koje sam u tom momentu znala, udaljio se odmah.

Danijela M. T.

Vraćala sam se stopom iz Beograda i sa još jednom devojkom sela u auto sredovečnog čoveka, ona na mesto suvozača, ja iza nje. Čim smo sišli sa Pančevačkog mosta otkopčao je šlic, izvadio svoj mali, bedni ud i počeo da drka. Nas dve smo prestale da dišemo, ništa se nije čulo osim njegovog dahtanja. Sledećih 10 minuta dok nismo stigle do hotela „Tamiš” su bili duži od večnosti. Kako je stao, tako smo nas dve izletele, zalupile vrata i krenule da trčimo.

Dušica V.

Nastavnik u osnovnoj školi je meni i drugarici rekao „vi ste moje male pičkice”.

Tip u busu mi je otkopčao šlic u gužvi.

Ortak iz razreda mi je rekao da imam „pušačka usta”.

Nadređeni u jednom mediju me je povukao za ruku i naterao da mu sednem u krilo…

M. H.

Živela sam u Zagrebu i imala sam između 7 i 9 godina. Nepoznati muškarac je zvao telefonom znajući da sam sama kod kuće. Predstavljao se kao prijatelj, raspitivao kako sam. Ti pozivi su se nastavljali, rekao mi je da ne govorim nikome da je zvao. To je jedino čega se sećam danas, a verovatno su njegova pitanja bila bezobrazna, pokušavam da se prisetim, ali teško je sa ovolikom vremenskom razlikom. Ali ostao je čudan osećaj posle svega i nakon toliko godina.

Lana S.

Sedela sam u autobusu rame uz rame sa ratnim profiterom koji je, sem svojih „junačkih podviga”, prepričavao i duga odsustva u kojima je sanjao dodire. U svom tom užasu (poslednji red autobusa, ispred nas i ljudi koji stoje, mogla sam jedino da vrištim), on je izvadio pištolj s kojim u tom trenutku počinje da „razgovara”, a ja munjevitom brzinom, kao katapultirana, izlećem sa svog mesta…

Nataša M.

„Niko te nije odvalio od kurca izgleda kako treba”, više puta, muškarci raznih godina, od onih koji mogu da mi budu očevi do onih balavih kretena koji misle da je žena batak. Počelo je kada sam imala 16 godina, taj komentar dobijam do današnjih dana. Profesor „lepi Mića” u Gimnaziji zakopčavao je rajsferšlus pred ulazak na čas, najbližeg učenika ili učenicu je častio rečenicom „Sad mi je bila tvoja mama”.

Profesor Latinskog u Gimnaziji (Aca Latinac), delio je lascivne komentare svim devojkama, a uvrede dečacima.

Svojevremeno je postajao „lokalni sakupljač dečaka” relacija Pančevo-Beograd, autostop – sivi golf. Skupljao je dečake i ispitivao ih je za devojke i često stavljao svoju ruku na suvozačevo koleno i obrnuto. Pokupi on mene jednom. ,Mislila sam da 3 minuta traju 180 sekundi…Trajalo je kao večnost, iskočila sam iz auta u pokretu kod Spektra.

Marina G.

Nakon godina stopiranja (uglavnom u društvu kolega sa fakulteta ili Pančevaca koje znam), odlučujem da u jedno zimsko predvečerje stopiram sama, (prvi i poslednji put sam stopirala sama). Sednem napred, on je sam u kolima i kao glupo mi je da sedam pozadi, još na mestu primetim da je nešto čudan, silazimo sa mosta i vidim čačka nešto između nogu i slučajno bacim pogled, a on me pita „je l’ je lep”?

Dok mi je stavljao desnu ruku na koleno ja počnem da vičem da zaustavi auto i da me pusti i da ću da skočim iz auta ako me ne pusti. Krenem i da otvaram vrata na šta je on shvatio da sam dovoljno luda da zaista skočim, pa je stao, i dok sam izlazila iz auta gurnuo me je uz povik „kurvo”…

Jednom me je pratio neki lik i pokušao je da me opljačka, prišavši mi otpozadi, ali sam ga ugrizla i pobegao je.

Posle magistarskih studija u Italiji dok sam tražila posao, jedan stariji čovek na intervjuu za posao (koji bi mogao da mi bude deda) nekoliko puta je pokušao da me uhvati za ruku i poljubi. Možda više od samog događaja me je uznemirio komentar jedine osobe kojoj sam se poverila u vezi sa tim: „Ma matori umislio da je Berluskoni”.

Danica K.

Prolazeći ispod nadvožnjaka (dok još nije imao pešačku stazu uz put, davne 1993. godine, čula sam kako neko iza mene ubrzava korake. Bila je zima i napadao je sneg, mehanički sam krenula kroz prtinu levo, kako bih osobi omogućila da brže prođe, ali je on nastavio za mnom i počeo da me vuče ka nazad, bliže pruzi. Imam 13 godina tada. Onako mala sam ipak dobila snagu da se izmigoljim i pobegnem vraćajući se ka momcima sa kojima sam se mimoišla par minuta ranije. Oni su me dopratili kući i objasnili mojim roditeljima šta se dogodilo jer sam ja bila i dalje u panici. Kada sam skinula jaknu primetila sam da sam se upiškila od straha, a da to nisam ni znala.

Svetlana P.

Kada sam se pobunila za vaćarenje u školi mojih ćerki, tata dečaka koji je vaćario je meni i još jednoj mami rekao da smo frustrirane zato što nas nisu vaćarili u osnovnoj… i tako počinje priča o malim nasilnicima, podržanim od strane roditelja.

Nataša B. R.

Imala sam 11 godina i išla sam tramvajem na balet. Tramvaj je bio skroz prazan, samo ja i jedna žena skroz na kraju. Ušao je čovek i baš od celog tramvaja stao uz moje sedište, jako blizu. Toliko se približio stojeći da me je pritisnuo uz staklo. Polako je otkopčao šlic i stavio mi je nešto na rame. Bio je dan, rano popodne. Vozili smo se tako nekoliko stanica, dok nisam u panici istrčala napolje da čekam drugi tramvaj.

Sara D.

U srednjoškolskim danima, imala sam problema sa anemijom i bila sam hospitalizovana. Na mom odeljenju se nalazio oženjen čovek, star između 30 i 40 godina. Danima se hvalio svojim „podvizima”. Jedno veče sam ostala sama duže u trpezariji, gledajući TV jer nisam mogla da spavam. Našli smo se sami u prostoriji. Sedela sam na stolici, obgrljujući svoja kolena i ponovo odmahivala na njegove bljutave priče. Nekako se munjevito stvorio ispred mene, obuhvatajući me celu, pokušao je da me poljubi. Kako su mi i ruke i noge bile zarobljene, jedino što mi je preostalo bilo je okretanje glave i verbalno odbijanje. Niko se nije pojavljivao, ali je moje telo počelo da se trese od straha i/ili od besa. To je bio momenat na koji je odreagovao, rekao je „pa ja ti se stvarno ne sviđam i plašiš me se” i konačno se odmakao i ostavio me je na miru.

Tijana

Razredni starešina nam je dirao grudi, zavlačeći nam šaku ispod bluze, kao tobože, grleći nas.

Snežana M.

Bilo je to prošle godine, rano izjutra, čekala sam koleginice da me povezu i zapalila sam cigaretu. Prišao mi je čovek i pitao, zašto pušim kad sam maloletna, a zatim, koliko naplaćujem? Tokom života sam doživela razne seksualne insinuacije i nepristojna pitanja.

Jelena L.

Tadašnji direktor biblioteke Radoš rekao mi je da bi jako voleo da me drži u krilu, a svim koleginicama je govorio da su nedojebane.

(izvor poznat autorki teksta)

Imala sam 9 ili 10 godina, član porodice mi je skinuo donji veš i dodirivao vaginu, dok su u sobi pored sedeli moji roditelji. Nikome nisam o ovome pričala.

T. T.

Tip mi je na parkingu, u 3 ujutru prišao sa leđa, odvukao u žbunje i silovao.

Ana I.

Ovo su samo neke od brojnih priča koje su podelile moje prijateljice i poznanice i čije sam uspomene uz njihovu saglasnost podelila i sa vama. Svaka od nas o nasilju treba da glasno govori, da pokazuje prstom na nasilnike i da ih imenuje javno. Svaka od nas ima pravo da priča o nasilju kada je spremna. Traume se godinama leče. Nekada ostaju prilepljene poput senke. Žrtva ima pravo da ćuti i da izađe u javnost kada je spremna. Žrtva nikada nije kriva. Nije kriva njena garderoba, nije krivo njeno ponašanje, satnica, geografija, nisu okolnosti krive. Kriv je isključivo nasilnik. Ne postoji ALI.

Svako i svaka od nas treba da veruje žrtvi nasilja i da stane na stranu svake Marije Lukić, svake Milene Radulović, Ive, Ane, da glasno kaže svima njima, ne, niste same, ima mnogo nas koje smo uz vas.

Srce nije stvar.

Hvala svima koji glasno progovore o nasilju. Hvala svim devojčicama, devojkama i ženama koje su rekle ne i prijavile nasilnika.

Vaš glas je nečiji spas.

Pomoć žrtvama:
SOS telefon Autonomnog ženskog centra je 0800 100 007 i dostupan je radnim danima od 10h do 20h

Pozivi su besplatni.

Nacionalna SOS linija za žene žrtve nasilja je 0800 222 003

Ostavi komentar

  • (not be published)