Strava nas je održala

Mima Gavrilov
Objavljeno 22.09.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Horor kao filmski žanr oduvek mi je bio neizmerno privlačan i sa nestrpljenjem sam kao sasvim mala čekala da mi roditelji konačno dozvole da gledam neki film sa Drakulom, vukodlacima i ostalim jezivim stvorenjima. I nikada nisam volela one priglupe, s krvlju koja „šiklja” tek radi jezovitog efekta, preterano u masakr maniru, već one sa suptilnom jezom i neočekivanom stravom. Jedan od prvih koji mi je ostao urezan u sećanju je Karpenterova „Noć veštica” koju sam gledala kod bake i deke na Fruškoj gori jednog petka koji je ostao isto tako urezan kao „Besani u Čortanovcima”. Majkl Majers je dugo bio najstrašnija kreatura, najjeziviji lik i horor spodoba, a ta veličanstvena karpenterska muzika bez koje sam film uopšte ne bi ni bio toliko uspešno jeziv i napet, nešto najstrašnije što je komponovano, činilo mi se barem u tom uzrastu od nekih sedam, osam godina. Toliko je uticaj ovog horora bio veliki, da sam mislila da je napuniti dvadeset i jednu godinu (godine koje Majkl Majers ima kada pobegne iz mentalne institucije) isto tako jezivo, strašno i teskobno. Čak sam bila čvrsto rešila da ću da preskočim tu dvadeset i jednu godinu, pa ću sa dvadeset odmah preći na dvadeset i dve.

Zatim je sledilo grupno gledanje horor filmova kod moje drugarice Vanje koja je prva u razredu imala video rekorder, pa smo na svakom njenom rođendanu, nestrpljivo čekali kada će njen tata Boža (bog video rekordera) da nam pusti određeni film. Jedne godine bila je to „Magla” isto u režiji „kralja strave” Džona Karpentera, a takođe je u njoj kao i u „Noći veštica” igrala neponovljiva „kraljica vriska” Džejmi Li Kertis. Od te „Magle” svaka stvarna magla neprijatno mi je nelagodna i svaki put očekujem da vidim ljude sa kukama koji izviruju iz iste… Mada kada ste baš mali, i oni manje jezivi poput „Oči Laure Mars” sa Fej Danavej kao i „Davitelj protiv davitelja” i „Maratonci trče počasni krug” mogu da vam deluju baš strašno, iako ni ne pripadaju horor žanru. Jedna od tih horor trauma vezana je i za filmove: „Variola vera” Gorana Markovića i „Igmanski marš” sa Tihomirom Arsićem. Od tada datira moja fobija i od bolnica i od dubokog snega. (A i dalje mi nije lagodno ni kada vidim Tihomira Arsića). A onda, kada sam i ja sa nekih deset, jedanaest dobila magičnu spravu – video rekorder i učlanila se u razne video klubove, svakog vikenda uzimala sam i gledala neki tek pristigli horor, a sve zbog saveta koji sam čula od Žarka Koraća – psihologa koji je u tada mnogo dobroj dečijoj emisiji „Nedeljnik” savetovao kako je važno suočiti se sa svojim strahovima i da ukoliko se plašite, recimo horor filmova treba da ih gledate što više. Mislim, da sam tada pogledala sve što je bilo u video klubu, od dobrih, psiholoških, napetih, do odvratnih, preterano krvavih. I donekle je Žarko bio u pravu, strah nije nestao, ali sam se zaista posle odgledanog određenog horora, manje plašila. Sledeći jezivi lik našla sam u liku Boba u Linčovom „Twin Peaks-u”. I zaista i dalje mislim da je on jedan od najjezivijih likova ikad! Dok Majkl Majers, Fredi Kruger, Džejson, Penivajz klovn imaju maske, što njihov jeziv lik donekle skriva i čini ne toliko strašnim i stvarnim, Bob je ogoljen, deluje stvarno i obično i zbog toga, toliko strašnije. Bobova grimasa je iskarikirana u košmarnom bunilu, njegova odeća je jeziva baš zato što je obična (prljava teksas košulja i farmerke), a kosa duga i seda. Mislim, da mi je Bob toliko bio jeziv jer mi je ličio na jednog Indijanca iz Tom Sojera, kojeg sam se takođe plašila kada sam bila mala.(Indijanca, ne Tom Sojera). Posle Boba, ti novi Frediji, Majkl Majersi i ostali, nisu mi više uopšte bili toliko strašni, a jedini stvarno strašni lik u „novijoj” filmskoj produkciji može da se pripiše devojčici Samari iz horor ostvarenja „The Ring”.

Pre nekoliko dana pogledala sam rimejk filma „It”, adaptaciju Kingovog horor romana iz osamdesetih. I na moje veliko iznenađenje, film ne samo da je gledljiv, već je više nego dobar u svakom segmentu, jer je zaista „stara škola” horor filma, i to onog finog, tinejdžerskog horora, što znači: red jeze i  red opuštajućih scena drugarstva na ulicama američkog predgrađa. I možda kao i u filmu „To” kada se suočite sa svojim strahovima, to nešto ne može vam ništa, tako sam i ja zahvaljujući bezbrojnim horor filmovima, skoro pa u potpunosti pobedila strah, barem kada je o hororima reč. A možda i zato što shvatite da realnost oko vas je mnogo veći horor od bilo kojeg horor filma. I da kuća od Penivajz klovna danas više nije ona trošna i napuštena, već umivena, velika i Bela.

Ostavi komentar

  • (not be published)