Bitef Olimpijada radosti i jada

Mima Gavrilov
Objavljeno 29.09.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

I bi „Olimp”. Maratonski pozorišni događaj u trajanju od 24 sata kojim je svečano otvoren ovogodišnji, 51. Bitef. Iako se zapravo premijera Bitefa odigrala prethodnog dana, izuzetnom britanskom predstavom „Kvizula”. Ova predstava bila je ujedno i dobar uvod u „pozorište dugog trajanja” jer je trajala „samo” šest sati. Komična, filozofska, eksperimentalna, na prvi pogled statična, a nimalo dosadna, barem meni je poslužila kao dobra priprema”, polu-maraton, za predstojeći olimpijski podvig. Jer predstava Jana Fabra svakako to i jeste, pozorišni podvig samog umetnika i reditelja, a najviše same trupe koja definitivno zaslužuje samo reči hvale na uloženoj strasti, naporu i predanosti. Podvig i za samu publiku koja je nasvakidašnje posvećeno pratila ovo epsko putovanje. A na kraju, opet nesvakidašnje i podvig za televizijski program RTS 3 koji je zdušno ispratio i u direktom prenosu prikazivao svih 24 sata predstave.

I da, ovo jeste bilo izuzetno pozorišno iskustvo. Prvih sedam-osam sati predstave mi je skoro pa proletelo, jer sam bila zadivljena lepotom, preciznošću izvedbe i neverovatnim vizuelnim ugođajem. Upravo vas ta savršenost kompozicije, u kojoj sami glumci i igrači grade i stvaraju scenu po scenu potpuno impresionira. Putovanje kroz antičku tragediju poslužilo je kao univerzalni simbol ljudskog stradanja, ljubavi, strasti i nezaobilazne lepote. Televizijski prenos predstave pored velike demokratičnosti koja je bila glavni cilj dvadesetčetvoročasovnog „izveštavanja” doveo je do uzdrmavanja palanačkog duha i reakcije „običnog” sveta koji odjednom postaje u 21. veku zgranut i šokiran golotinjom. Jer Mali čovek odjednom prvi put vidi nage penise i vagine. Mali čovek otkriva nagost kao dekadenciju koja mora da dolazi sa tog trulog zapada koji će nas zatrovati i uništititi naše prave, tradicionalne vrednosti. Jer, nikada do tada, Mali čovek nije mogao da u televizijskom programu uživo vidi nešto toliko šokantno i nepojmljivo, nešto toliko revolucionarno poput spuštanja na Mesec; Mali čovek je preko svojih televizijskih ekrana po prvi put video – ljudsku stražnjicu, Mali čovek je video – dupe! Strašno! Užasno! Dekadentno! Šta ako naslednici Malog čoveka ugledaju ovako nešto!? Šta da kaže Mali čovek svojoj deci? Kako da objasni zašto se prikazuje ta grozota na nacionalnoj frekvenciji koju Mali čovek poslušno plaća? „To ne može biti umetnost!” – kaže Mali čovek, jer „umetnost je lepa, ona budi lepa osećanja, umetnost ne prikazuje ovakvu skaradnost, perverziju i pornografiju”… Šta ćemo onda sa Bošovim „Vrtom uživanja”, Karavađovim slikama, Pikasovom „Gernikom”? Bertolučijem, Pazolinijem, Bunjuelom…?

Gledala sam predstavu 21 sat svesno i tri sata u polu snu, što je poseban doživljaj. Imala sam razna priviđenja i silne asocijacije, i verujem kada bi se intervjuisali svi prisutni na „Olimpu” šta su videli i doživeli u tim polusvesnim stanjima, dobio bi se odličan linčovski scenario apstraktne dekadencije i bizarnosti. I za svih tih 24 sata ništa vulgarno, pornografski, nakaradno, perverzno, preterano, neukusno, neprimereno nisam videla. Videla sam jedino predivna ljudska tela, koja su bila slikarska platna, žive skulpture i instrumenti koji dočaravaju epsko stradanje čovečanstva uz zadivljujuću snagu i predanost. Videla sam veličanstvenu odu ljudskoj patnji, kritiku ratnih užasa i stradanja. Politički stav koji kritikuje svet rušilaštva i razaranja i glorifikuje radost i lepotu. Ono što je najdivnije u predstavi je pobeda ženskog principa, prelepo feminističko čitanje antičke mitologije i tragedije. Grčka tragedija obiluje zastrašujućim scenama stradanja, uništavanja, čedoumorstva, osvete, incesta, ubistva. Grčka tragedija se ne bavi laganim temama, uvek „prijatnim” za oko. „Planina Olimp” obiluje iscrpljujućim repeticijama i na momente jeste teška za gledanje, ali na kraju, ona dovodi do katarze, toliko retke i u teatru, i u životu. „Olimp” je čulna i strastvena predstava koja se poigrava vremenom, koja uz neizostavne komične elemente uspeva da prikaže svu apsurdnost rata. I njena najveća vrednost je što slavi život i daje nadu. A da bismo živeli svakom od nas je potrebno malo ludila. „Olimp” je divno ludilo.

Ostavi komentar

  • (not be published)