Prošlosubotnji „uragan Megan” ili „Kad je Hari sreo Megan” malo ko nije barem donekle ispratio, bilo kao vest, zanimljivost ili svojevrsni fenomen barem kada su u pitanju „kraljevska venčanja”. Jer, ovo britansko monarhističko venčanje svakako nije ni po čemu bilo obično. Naime, izabranica princa Harija nije osoba aristokratskog porekla, nije osoba koja se venčavala po prvi put i ono što je najzanimljivije nije ni obavezno „bela”. Megan Markl je ostvarena glumica afroameričkog porekla, žena „iz naroda” i deklarisana aktivistkinja i feministkinja. Razvedena, malkice starija od Harija i malkice tamnoputija (ali „prihvatljive nijanse crne”), ipak je dobila blagoslov i dozvolu kraljice Elizabete II.
Moguće je da monarhija želi da se modernizuje i da barem prividno deluje tolerantnije, a takođe je moguće, da je sve to prošlo iz razloga što je princ Hari tek „prva rezerva”, zapravo tek „šesti u redu” u trci za engleski presto. Osamdesetak godina ranije stric sadašnje kraljice, Edvard, upravo iz želje da se oženi razvedenom ženom, bio je primoran da abdicira (mada postoji i teorija po kojoj je stvarni razlog njegove abdikacije (pod prisilom), zapravo bila simpatija koju je gajio prema nacističkim idejama). Sve u svemu, monarhija je pokazala da je sada „otvorenija” za promene.
Megan Markl je poput Grejs Keli napustila svoju glumačku karijeru, ugasila sve svoje naloge sa društvenih mreža, napustila poziciju koju je imala kao predstavnica UN-a u cilju pomoći žena i rodne ravnopravnosti, ispeglala svoju prirodno kovrdžavu afroameričku kosu i izgovorila kraljevsko „Da”. Ovde se postavlja ključno pitanje: Da li je Megan Markl udajom za princa izneverila svoj aktivizam i feminizam? Da li je pristajanje na pravila igre zarad „kraljevskih privilegija” dovoljno opravdan razlog izdaje svojih ideala, da li je uopšte to izdaja ideala i da li budući da se radi o njenoj dobrovoljnoj odluci uopšte možemo da govorimo o izdaji?
Foto: Alexi Lubomirski
Možda Megan ima plan i aktivistički cilj i možda će njena nova pozicija upravo doprineti boljitku određenih humanitarnih organizacija (počevši od toga da su mladenci odlučili da umesto poklona prihvate novčane donacije koje će proslediti ženskim humanitarnim organizacijama u Indiji).
Tradicionalno „kraljevsko” venčanje koliko god na prvi pogled izgledalo da i nije toliko tradicionalno (baptistički sveštenik i baptistički gospel hor sa prilično subverzivnim odabirom numere „Stand by me”, kao simbola crnačkih-građanskih protesta), ipak je tradicionalna ceremonija patrijarhata ili u slučaju Megan – povratak u patrijarhat.
Još kao dvanaestogodišnja devojčica Megan je krenula da dela aktivistički počevši od pisma koje je uputila tadašnjoj prvoj dami Hilari Klinton i proizvođaču određenog sredstva za kućnu hemiju koji se u svojoj reklami o svom proizvodu isključivo obraćao ženama kao jedinim „korisnicama” tog sredstva za čišćenje. Videvši dotičnu reklamu, malena Megan je reagovala na rodnu nejednakost i posle nepunih mesec dana proizvođač je umesto rečenice: „Žene širom Amerike se uporno bore sa tvrdokornim mrljama”, promenio tekst u: „Ljudi širom Amerike se bore…”
Dvadesetak godina kasnije Megan pristaje na patrijarhalni ritual i kraljevski brak koji podrazumeva ulogu žene kao pratilje i poprilično pasivne osobe kojoj je primarni (i jedini zadatak) da obezbedi potomstvo. I koliko god Hari i Megan delovali slatko, zaljubljeno i sladunjavo „romantično” činjenica je da to tradicionalno venčanje mlade u belom i mladoženje-princa u uniformi oživljava nametnute Dizni sanjarije koje se sistemski svakoj devojčici od malena usađuju jer im je glavni cilj stvaranje „pasivnih princeza”.
A pasivne princeze ne mare za aktivizam niti za feminizam.
One spavaju čvrstim snom zarobljene u patrijarhatu.
