Teror mladosti i lepote

„I don't care if it hurts, I want to have control, I want a perfect body, I want a perfect soul”

Mima Gavrilov
Objavljeno 02.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Ejdžizam je diskriminacija osoba na osnovu starosti. Neraskidivo je povezan sa negativnim i stereotipnim ponašanjem prema starenju i starijem stanovništvu. Bitni faktori koji utiču na ejdžizam su: strah od smrti kao ključan faktor, kult mladosti koji postaje imperativ i produktivnost.

Strah od smrti utiče na ejdžizam u smislu da stare ljude povezujemo sa smrću koja jeste neminovnost, ali istovremeno neprihvatanje ove činjenice (da svi imamo rok trajanja), sredovečne i mlađe ljude može da dovede u poziciju osuđivanja i negativnog doživljavanja starosti jer sami ne mogu prihvatiti ovakvu surovu istinu života.

Imperativ mladosti i fizičke lepote koji je sastavni deo popularne i svakodnevne kulture poistovećuje se sa seksualnošću koja odbacuje starost kao nešto suprotno od punoće života jer je starost, po nekima, sinonim za gašenje želje, još jedne predrasude vezane za ejdžizam.

Džudit Batler ističe da je ejdžizam duboko ukorenjena neprijatnost koju osećaju mladi, da je ona povezana sa ličnim gnušanjem i odbojnošću prema starenju, bolesti, invalidnosti, nemoći, beskorisnosti i smrti.

Starija lica se doživljavaju kao teret i finansijska obaveza jer se starost takođe izjednačava sa neproduktivnošću. Međutim, paradoks leži u tome da u našoj sredini i kulturi upravo ti „neproduktivni” stari i stariji često pomažu, čak i izdržavaju svoju odraslu i „produktivnu” decu.

Starenje je neminovnost i iako ona pogađa oba pola, opet je veći teret bioloških promena na ženi, jer sredina ne gleda blagonaklono na ženske bore, višak kilograma i žensku sedu kosu, dok je veća tolerancija prisutna kada se radi o „momcima”.

Njihove bore i sede kose daju im „šarm i zrelost”, njihovi podgojeni stomaci su baš „simpatični”, a oni su s godinama sve „bolji”, kao vino. Žene se „ubabe”, zboraju, postanu „nervozne kalašture”, „raspadnute kobile”, ako se pod teretom svuda propagirajuće obavezne mladosti i lepote podvrgnu hirurškim intervencijama, onda su zategnute, botoksirane babuskere. Znate ono čuveno: „To nije za ženu njenih godina”, bilo da se radi o garderobi, ponašanju, i ne daj bože, znatno mlađem muškarcu. Jer znatno stariji muškarac i drastično mlađa žena je OK, to je nekako uobičajeno, „normalno”, prosto „očinski”, dok starija žena i mlađi muškarac je skandalozna pojava, užas i prosto fuj!

Iako na prvi pogled deluje beznačajno, garderoba koja se „preporučuje” ženama sa navršenih trideset, četrdeset, pedeset i više, zapravo je vrlo zanimljiva stavka uticaja mizoginije na samopouzdanje žene. Većini žena se bukvalno „ispira” mozak da određena garderoba može ili ne može da se nosi u određenim godinama. Dužina suknje, palete boja, iscepane farmerke, šljokice i sl. Kao da na nekom odevnom predmetu piše: od toliko godina do toliko. To je ništa drugo nego pokušaj da se preko nametnute garderobe koja „priliči” određenim godinama žena i na taj način obuzda i kontroliše. Zbog čega mladost trpi i dozvoljava sve, a starost ništa?

Obožavam smele žene koje iskreno „zabole” za mišljenje okoline, pa sa šezdeset i plus nose šarene čarape, mini suknje, farbaju kosu u pink i tirkizno, i uopšte im nije važno da li im određeni stil „stoji” ili ne, ukoliko se one osećaju dobro u tome, jedino je to važno.

Što bi rekao Radiohead:

„Whatever makes you happy
Whatever you want
You’re so fuckin’ special”.

U reklamama starija lica nikada neće reklamirati dekorativnu šminku, „kremice, pomadice i parfeme” (izuzetak mogu da predstavljaju proslavljene glumice, bivši modeli koje će bezdušno fotošopirati jer bora je noćna mora! Starija lica eventualno mogu da reklamiraju fiksatore za veštačke zube.

Vremešne glumice retko ko će angažovati za glavnu rolu, tako da ne čudi činjenica da one same ulaze i kao producentkinje u određeni projekat (poput Suzan Sarandon i Džesike Lang). Izuzetan primer je serija „Feud” Rajana Marfija, poznatog kao kreatora izuzetnih serija: „American Horror Story” i „American Crime Story”. „Feud” ili „Zavada” priča je o rivalstvu dve velike holivudske zvezde: Beti Dejvis i Džoan Kraford koje takođe pogođene ejdžizmom svoga doba ne uspevaju u poznijim godinama da ostvare značajniji uspeh. Same biraju projekat: „Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn?” (poput Sarandon i Lang koje pored toga što su izvršne producentkinje serije „Feud” igraju i glavne uloge).

Ejdžizam i u stvarnosti i na platnu.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)