Nije lako sa muškarcima

Mima Gavrilov
Objavljeno 03.08.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Ukoliko napravimo kratak osvrt na domaću filmsku produkciju osamdesetih godina prošlog veka, a koja je poprilično impozantna, i o kojoj se često razmišlja kao o „zlatnom periodu” domaće kinomatografije, a ograničivši se samo na glavne ženske uloge ili uopšte ženske filmske uloge, došli bismo do sledećeg zaključka: njih je vrlo malo, a kada ih i ima, vrlo su stereotipizirane.
Te klišeizirane uloge rezervisane su mahom za: supruge-mučenice, žene „lakog” morala ili naivne-nevine, obično mlade i neiskusne žene koje će biti ponižavane, isprebijane, ugnjetavane i skoro po pravilu uvek će biti – žrtve. Od ovog pravila neće se odstupati ni devedesetih godina (pogotovo), pa ni kasnije.

I naravno primetićemo patrijarhalni obrazac, gde mahom imamo glavnog muškog protagonistu („Šmeker”, „Oktober-Fest”, „Otac na službenom putu” i drugi), a gde su ženske uloge po pravilu rezervisane za: nesigurne, emotivno-nestabilne, slabe, „nežne”, ranjive likove koji predstavljaju ili glavne pratilje i seksualne objekte ili mučenice, moralno „ispravne” osobe, što sve možemo da ograničimo na patrijarhalno čitanje žene: majka (bogorodica) ili kurva-grešnica.

Retki su filmovi u kojima vidimo jake ženske likove, donekle emancipovane eventualno nalazimo u komedijama, poput Dečke u „Šećernoj vodici” ili Vladice u „Varljivom letu”. Uglavnom su replike ženskih likova u saglasju sa ispunjavanjem svih mogućih želja i potreba muških likova. Upravo iz razloga što su u manjini, jaki ženski likovi, makar i u „lakom” žanru, su dragocenost.

„Nije lako sa muškarcima” iz 1985. godine, u debitantskoj režiji Mihaila Vukobratovića, žanrovski pripada komediji. Ujedno je i film koji može da se tumači i isčitava feministički. Glavnu ulogu u ovom filmu igra, tada već vrlo ostvarena i popularna Milena Dravić, dok su ostale uloge poverene, tada još uvek neafirmisanim glumicama: Ani Simić, Branki Katić i Dubravki Mijatović. Filmskog partnera Milene Dravić, tumači njen stalni partner na filmu-Ljubiša Samardžić.

Zbog čega ovaj film možemo svrstati u dobar primer feminističkog filma?

Odgovor leži u samom narativu, jer glavnu ulogu tumači: zaposlena, razvedena, samohrana majka tri ćerke koja sama zarađuje za život, gradi karijeru, brine se o deci, ali ugađa i sebi, svojim potrebama i željama.

Gordana Diklić je uspešna žena arhitekta, samohrana majka triju ćerki tinejdžerki, zaposlena, emancipovana žena koja planira da sama ode na zasluženi odmor. Gordana tumači lik trezvene, jake i emancipovane žene i u njenom karakteru nije vidljiva sentimentalnost, neuravnoteženost i ostala stereotipizacija „ženskih osobina”. To ugađanje sebi, svojevrsna je samospoznaja i ti trenuci ugađanja sebi mogu da se isčitavaju feministički.

Patrijarhalno viđenje majke, podrazumeva obaveznu žrtvu u kojoj se podrazumeva da će se žena kao individualno biće podrediti ženi kao majci, jer postajanje majkom u patrijarhatu podrazumeva promenu fokusa sa sebe isključivo na usmeravanje pažnje i zadovoljavanje potreba drugih, poput muža i dece.

Ugađanje sebi u patrijarhatu se isčitava kao vrsta sebičnosti, pa se na takve majke veoma često baca anatema, iako nije reč o sebičnosti već neophodnom zadovoljstvu sobom. Vidljivi elementi hedonizma i ugađanja sebi bez imperativa obaveznog boravka u društvu nekog (mahom muškarca), pokazuju samodovoljnost, i zadovoljstvo sobom, što jeste i feministički element.

Ako govorimo o kriterijumima feminističkog filma u kom pored toga što je potrebno da glavni lik i likovi budu ženski, bitna karakteristika likova podrazumeva da su one: jake, svestrane i da prenose ideju slobode. Sve navedeno ide u prilog ideji da ovaj film (iako ga je režirao muškarac), jeste i feministički.

Vrlo zanimljiv tekst Petra Paunovića, pod nazivom: „Kako je Milena Dravić prodala feminizam Srbima”, govori o različitim, zanimljivim ulogama koje je odigrala Milena Dravić u svojoj vrlo bogatoj karijeri.

Ona je uspela da i pored „obaveznog” seksizma i šovinizma koji je obilovao domaćim filmom, odbrani svoje likove, dajući im specifičnu važnost i snagu izraza, pogotovo što je dobar deo glavnih uloga ostvarila i nakon četrdesete godine života.

Iako na prvi pogled namera autora filma „Nije lako sa muškarcima” nije bila snimanje feminističkog filma, on može da se čita i iz feminističkog ugla jer glavna poruka filma jeste: osnaživanje, prijateljstvo i solidarnost.

A u solidarnosti je ključ.

Ostavi komentar

  • (not be published)