Na tek završenom 52. Bitefu pod sloganom „Svet bez ljudi”, videli smo zanimljiva i inovativna pozorišna rešenja i različite pozorišne estetike jasnog konceptualnog čitanja koje ide u prilog kritici sve ksenofobičnijeg i zatrovanijeg društva koje nas okružuje. Da taj svet, barem kada je reč o pozorištu, zaista može da opstane i bez ljudi/glumaca dokazale su tri selektovane predstave, pogotovo dvostruko nagrađena (Grand prix „Mira Trailović i nagrada Politike) „Zaostavština, komadi bez ljudi” i „Večna Rusija”, nagrađena specijalnom nagradom „Jovan Ćirilov”.
„Večna Rusija” je svojevrsni istorijski parkur, putovanje kroz nekoliko vekova političke i društvene istorije Rusije, čiju debitantsku režiju potpisuje poznata pozorišna kritičarka i istoričarka Marina Davidova, u saradnji sa umetnicom Verom Martinovom. Predstava je nalik instalaciji, predviđena je za mali broj gledalaca (zbog toga je izvedena devet puta), čiji idejni ključ ukazuje na jasnu paralelu između ruske prošlosti i sadašnjosti, sa posebnim akcentom na Oktobarsku revoluciju 1917. godine.
Revolucija 1917. godine iznedrila je politički i umetnički preporod kao i kratkotrajno, ali prisutno i bitno – seksualno oslobađanje koje je nakon deset godina nakon revolucije transformisano u totalitarni režim, a totalitarnom režimu omiljena reč oduvek je bila cenzura.
Vrlo zanimljivog koncepta koji je vremeplovu nalik, publika uz pratnju vodiča kreće se kroz istorijske periode ruske istorije, kroz specifičnu „muzejsku postavku” koja vas uvek ciklično vraća na mesto odakle ste pošli (Svečanu dvoranu = Večnu Rusiju). Ta svečana dvorana svakim istorijskim prevratom menja detalje svoje ikonografije, od carske Rusije i dinastije Romanovih, preko staljinističke, pa sve do sadašnje putinovske.
Različite ideologije se menjaju i smenjuju, ali određeni autoritarni obrasci ostaju uvek isti. I zanimljiva je takođe činjenica da „Večna Rusija” još uvek ne sme da se prikazuje u Rusiji.
Ovogodišnji Bitef završen je ne toliko predstavom, koliko odličnim koncertom (predstavi nalik) „Rekvijem za L”, Alena Platela.Izuzetan i nesvakidašnji spoj afričke muzike i Mocartovog Rekvijema, doneo je jednu intimnu muzičku priču koja se možda najmanje uklapa u celokupni ovogodišnji koncept Bitefa. Mada upravo taj pogrebni ritual koji izvodi četrnaest maestralnih muzičara koji plešu na grobovima, prizivaju u sećanja kolektivne grobnice, poput one u kojoj je i sam Mocart završio i one druge novijih datuma.
„Oratorijum” je najavio početak 52. Bitefa, a „Rekvijem” ga je svečano zatvorio. Neki bi rekli da je poruka krajnje pesimistična, a neki drugi, da i u Pandorinoj kutiji, ukoliko se ne zatvori poklopac, na dnu ipak ostaje nada.
