Da je stiglo proleće neko vidi na granama, neko u dužim danima, a ja čekam zavisnički svake godine taj kraj marta zbog BFI-a, Beogradskog Festivala Igre. To mi dođe kao kiseonik, terapija i endorfin zajedno. I ove godine odgledah neke sjajne, potpuno drugačije, više nego savremene „igre“, simbiozu avangardnog i fizičkog teatra. Predstave koje pomeraju granice doživljaja. A jedna od njih zove se „Piksel“. Francuski igrač i koreograf Murad Merzuki osnovao je još 1996. godine Kompaniju „Kafig“. Nju čine hip-hop igrači, akrobate i akrobatkinje, a zaštitni znak trupe je spoj cirkuskih veština i borilačkih. „Piksel“ je predstava adrenalinskog tipa i sve vreme imate utisak da ste ubačeni u video igricu, virtuelni svet u službi igre. Spoj interaktivnog videa,„ulične“ igre i cirkusa u malom. Igrači nastupaju u prostoru sačinjenom od 3D iluzija, gde je video u službi pokreta. Tu je i fantastična muzika Armanda Amara koja se u potpunosti uklapa sa nesvakidašnjom koreografijom. Ono što je pred nama je nestvarna energija, besprekorna igra, a tela igrača zaista deluju kao da su od rastegljive gume. Njihova fleksibilnost zbunjuje i postavlja se sve vreme pitanje da li su ta tela stvarna ili su samo privid. Pred nama se stvara jedna telesna poezija, hip-hop virtuoznost koja nas magijski uvlači u virtuelni svet snova i umetnosti.
Ono što je zanimljivo za samog Merzukija je i odabir naziva njegove trupe „Kafig“, što na arapskom i nemačkom jeziku znači „kavez“. Ovo je ujedno i ime njegove prve samostalne koreografije po kojoj Kompanija kasnije i dobija ime. Simbolično Merzuki odbija da ostane zarobljen u „kavezu“, što se ogleda u nepristajanju da se zadrži na jednom jedinom stilu, već eklektički spaja svet cirkusa sa uličnim „plesom“ gradeći dijalog između savremenog igrača i hip-hop umetnika.
Još jednu brilijantnost ovogodišnjeg Festivala čini kanadska predstava „Betroffenheit“ trupe Kid Pivot & Electric Company Theatre iz Vankuvera. Koreografiju i režiju predstave uradila je Kristal Pajt, a po tekstu Džonatana Janga. Predstava je neverovatan spoj univerzuma Dejvida Linča i mjuzikl maga Boba Fosija. Bizarnost košmara u čudnom sazvučju nostalgičnog sveta brodvejskih mjuzikala sedamdesetih. Svaki pokret, svaka scena, osvetljenje, zvuk, urađen je hirurški precizno. Postoji nešto postapokaliptično u predstavi što istovremeno stvara jezu i radost, apsurdni spoj uvek prisutan kod rodonačelnika psihodelične romantike – Dejvida Linča.
Ovogodišnji BFI zatvorio je toliko najavljivani slavni baletski igrač Mihail Barišnjikov svojom najnovijom predstavom „Brodski/Barišnjikov“. Predstava je bazirana na poemama laureata Nobelove nagrade, Josifa Brodskog. Najavljivana je kao emotivno putovanje u dubine složenih kompozicija pesnika, a režija je pripala poznatom letonskom reditelju Alvisu Hermanisu. Čuveni baletan Barišnjikov recituje izbor dirljivih ostvarenja svog dugogodišnjeg prijatelja Brodskog. I da Miša jeste sjajan i kao glumac, dikcija mu je odlična, scenski pokret više nego dobar i predstava odiše atmosferom „fino“ prikazane otuđenosti i povratku samom sebi. Oslikana je verodostojno i vrlo simbolično usamljenost čoveka-pesnika u jeseni sopstvenog života. I to je nekako sve. Postoji suptilni pokret i na trenutke vidimo nekadašnju filigranski finu preciznost Barišnjikove igračke poetike, ali je ona previše svedena i čak previše razvučena. Predstava je meditativnog karaktera, igračkog dela skoro i da nema, nije fizički teatar više je pesničko veče i više prliči nekom drugom festivalu, jer „Velike igre“ ovde u mnogome nedostaje.
