Starost, usamljenost, prolaznost, sloboda i prijateljstvo – ključne su teme predstave „Moja ti” Ateljea 212, u režiji Aleksandre Milavić Dejvis. Prvobitni naziv drame Olge Dimitrijević, nagrađene 2014. godine na Sterijinom pozorju za najbolji, originalni, savremeni, domaći dramski tekst, glasio je: „Kako je dobro videti te opet” sa jasnim pozivanjem na pesmu grupe Novi fosili. Međutim, naknadno je promenjen u „Moja ti” jer Fosili nisu dozvolili upotrebu prvobitnog naslova. Drama se bavi starosnom, seksualnom, ideološkom i rodnom diskriminacijom žena. Glavne uloge su poverene Svetlani Bojković, Gorici Popović i Tanji Bošković, a upečatljive sporedne uloge ostvarili su i Sofija Juričan i Ivan Mihailović. Predstava koja žanrovki sadrži najviše elemente melodrame sa čak nagoveštajem vodvilja, bavi se izrazito aktuelnim temama – prvenstveno ejdžizmom, tj. diskriminacijom na osnovu životnog doba. Takođe ona uspeva da provuče bitna pitanja i uputi kritiku prema korumpiranom pravosudnom sistemu, građevinskoj mafiji i opštoj degradaciji društva. Glavne protagonistkinje predstave su starije žene koje su i komunistkinje i majke i partizanke i lezbejke – žene koje su se u ratu borile da bi stvorile neko bolje sutra koje se danas strmoglavo urušava. Retko kada u repertoarskom pozorištu možemo da vidimo ovakav svetli primer aktuelnog, angažovanog teatra, koje ciljano je režirano i napisano, pre svega sa pravom dozom komike radi boljeg „prijema” kod publike, istovremeno ne gubeći ni na težini, ni na ozbiljnosti celokupne priče. Majstorstvo je pravo, uspeti objediniti sva iskliznuća sistema koje je zapalo u brlog korupcije, kriminala i pogrešnih ideala. Posebno upečatljivi momenti predstave odnose se na monolog Svetlane Bojković kao Dragice (od koje sve počinje), koja naglašava kako nas od malena uče da su stari ljudi gadni, da non-stop mljackaju („čak i kada ne mljackaju – oni mljackaju”), da deca uvek saginju glavu kada stariji rođaci žele da ih poljube u čelo, pa poturaju kosu (ja sam prva ovo kao mala uvek radila – priznajem). Stara lica su često smetnja, predstavljaju sporost i „neproduktivni višak bez svrhe”. I upravo ti stariji ljudi, tj, starije žene kreću u borbu protiv sistema. Tu borbu obojiće prepevi partizanskih pesama ovom prilikom ogrnuti u novo – neoliberalno ruho. Feministička, društveno-angažovana i kada je u pitanju LGBT pokret i pogotovo ejdžizam kao društveni problem, predstava se završava pobedom nad „okupatorom”, tj. starost, ženska solidarnost i žensko prijateljstvo uspevaju da pobede korumpirani sistem. Ali, ne zaboravimo da je ovako nešto moguće samo u pozorištu, jer je stvarnost potpuno drugačija.
