Zalazak na Nilu

Danica Belić
Objavljeno 10.01.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 3. januar 2021. godine

Nedelja je uvek poseban dan koji može da se pretvori u neverovatnu avanturu ili u dan obojen završavanjem obaveza za sutra.

Ova nedelja je posvećena vremenu koje ću provesti sa svojom ćerkom, Anđom a koja je 10. decembra 2020. godine napunila godinu dana, što znači da od ponedeljka počinjem da radim posle malo više od godinu dana. Volim da radim, obožavam svoj posao i vezana sam za ljude sa kojima radim, ipak mi se ne počinje i to nekako boji ovu nedelju.

Najlepše su mi nedelje koje sam provodila sa društvom na roštilju. A naj najlepša je kada je taj roštilj na Dunavu. Kako je to bilo lepo, ustajemo rano u nedelju i do ranog prepodneva završimo sve pripreme i nabavke za roštilj. Onda se kod Kluba prevezemo sa druge strane Tamiša (preplivanje je uvek bilo zakazano za povratak pošto smo uvek kasnili na poslednji prevoz) i lepo, polagano apatincem do Bele stene. Ako je mnogo toplo bućnemo se na sredini Dunava na put ka Beloj steni. Kakva su to bezbrižna vremena bila! Najbolji deo dana je uvek bio zalazak sunca. Tada se celokupna vreva smiri, sve se utiša, čuje se samo još po neki agregat, većina ljudi je već otišla, a sunce u svojoj punoći blago osvetljava na kratko umireni Dunav.

Ponedeljak, 4. januar 2021. godine

Najviše volim kada me ujutru probudi miris kuvane turske kafe. Tako je i ovog jutra. Anđa još spava, što znači da ću kafu moći da popijem na miru. Brzo pijem kafu i sve jutarnje obaveze završavam kako bih mogla da započnem skoro pa prvi radni dan. Iako su praznici pa sam mislila da će i tempo na poslu biti malo lakši, inbox mi se puni neverovatnom brzinom a sastanci se nižu jedan za drugim.

Moje kolege rade od kuće još od početka proglašenja pandemije i već su se navikli. Baš mi je teško da se organizujem i da poverujem da se sa mesta neću pomeriti čitavog dana. Samo se kliktanjem uključuješ i isključuješ na različite sastanke i konferencije. Home office mode me je fascinirao i da možeš da na trenutak pogledaš kao kroz prozor u tuđe živote. Interesantno mi je bilo na jednoj konferenciji kako su se ljudi uključivali iz svojih kuća i imam utisak da sam ono što su govorili slušala kroz prizmu onoga što sam videla kroz prozor iz njihovog života.

Spisak obaveza se tokom dana produžava u nedogled, a ja sam se toliko odvikla od tastature i monitora da osećam pritisak u očima i glavi i jedva čekam da budem sa Anđom.

Utorak, 5. januar 2021. godine

Tu je miris kuvane turske kafe i dan može da počne. Spremaj brzinski doručak, ručak i sve potrebno za taj dan, kako bih se od 9h već bacila na čitanje analiza predloga promene važećih politika za inkluziju osetljivih grupa. Iako radim već 15 godina, osećam se kao da prvi put prilazim već poznatim temama. Dobro je napraviti otklon i onda svežim očima sagledati neke stvari. Kada si duboko uključen svaki dan, imam utisak da ti neke stvari i promaknu. Na primer, fascinirana sam da naša zemlja prošle godine nije usvojila ni jedan strateški dokument (osim različitih odluka u vezi sa pandemijom), da ne postoje jedinstveni podaci koliko osoba je ostalo bez posla tokom prošle godine, da su prava radnika i radnica drastično pogoršana tokom prošle godine, da se u vezi bezbednosti i zdravlja na radu nije uradilo ništa iako je veliki broj ljudi zaražen i oboleo na poslu, itd.

Dobrodošla u realnost. Bila sam u jednom divnom periodu tokom cele godine i u kom sam uživala svaki sekund, a zbog pandemije one babine mi se nisu ni završile. Nisam se ni previše viđala sa rodbinom, drugarima i uopšte ljudima. Sam taj jednogodišnji introspektivni period mi je evocirao davno zaboravljene uspomene kojih sam se sa radošću sećala i iznova proživljavala. I bilo je divno, ljubavi puno, ušuškano gledati kako jedno malo bebče raste i formira se u ličnost, u veliku osobu u koju će izrasti.

A sada nazad u borbu da ovaj svet, ovu zemlju učinimo lepšim mestom za život.

Sreda, 6. januar 2021. godine

Danas je Badnji dan. Obožavam ga oduvek, možda mi nije bio baš najdraži tokom adolecentskog perioda, pošto, jel, samo deca korinđaju. Dok ga poslednjih nekoliko godina obožavam! Drugar ima običaj da nas sve okupi, založi veliku vatru i tako okupljeni oko vatre pijemo kuvano vino, pricamo, šalimo i radujemo se. Bacimo i po neku petardu ili vatromet, ali od kako sam rodila dete i kad sam videla koliko ti praskavi zvukovi utiču na uznemirenje bebe, mislim da nikada više neću baciti ni jednu petardu niti vatromet.

Ove godine Anđa je taman dovoljno velika da ide da korinđa, ali avaj, kao i u sve ostalo kovid je umešao svoje prste. Toliko, da su samo komšijska deca bila da korinđaju ispred vrata uz brzo delenje ukrasnih kesa punih slatkiša, jabuka, oraha, lešnika i mandarina.

Kad sam ja bila mala to je bio dugo iščekivani događaj, kad kreneš sa drugarima po celom kraju, mislim da smo svaku kuću obišli i svi su nas ljubazno i sa osmehom dočekivali. U pauzama dolazimo kući da istresemo pune kese (ili rančeve kad smo bili malo stariji i iskusniji) i zatim ponovo nastavljamo. To sećanje mi greje dušu i srce…

Četvrtak, 7. januar 2021. godine

Božić.

Za Božićno jutro mi je asocijacija miris uprženog šećera i sveže kuvane rakije, miris svežeg testa od koga će posle nastati štrudle, kiflice, krofne ili šta već, zatim tu su raznorazni miomirisi hrane, sarme, pečenja, supe u ranoj fazi… Glasovi babe, dede, braća i sestara i unapred dan koji obećava mnogo lepih trenutaka, divno.

Ovo Božićno jutro je malo drugačije ali je svejedno divno. Od kada postaneš majka shvatiš da ti je jedan od zadataka da budeš nenaspavana i što pre to prihvatiš lakše ti bude. Inače, ne spavam puno sa četiri-pet sati odlično funkcionišem. Raduje me što je divan dan i što ću moći u šetnju sa Anđom.

Vozači kamiona su nas pozdravili zvučnom čestitkom i hvala im na tome.

Otišle smo na Sportski centar koji je postao naša mala oaza mira i koji sam nekako iznova otkrila od kada svakodnevno šetamo, a posle pa skoro više od 20 godina. Do osnovne škole sam redovno sa društvom dolazila, a kako sam krenula u Gimnaziju i kasnije na fakultet, Sportski mi je bio sve dalje i dalje.

Dok Anđa isprobava svoje prve korake, toplo sunce nas greje a ostaci od jučerašnje kiše su vidljivi samo još u dubokim slojevima lišća. Dok prohodavamo shvatam da je i hodanje veština koju je potrebno izgraditi i razviti. Uživamo još malo, pričamo sa drugim ljudima, tražimo decu njenog uzrasta ali ih ne pronalazimo, pa polako idemo ka kući na podnevnu dremku.

Petak, 8. januar 2021. godine

Dan obećava beskonačno duge momente, s jedne strane, a sa druge će proleteti kroz treptaj. Kiša od ranog jutra ne obećava da će uskoro prestati. Znači – moramo sami sebi da smislimo zabavu! Jer onaj kome je dosadno je i sam dosadan.

Uz uobičajene dnevne obaveze – kuvanje ručka/večere, pranje veša i sudova, nepresano rasklanjanje i organizovanje stvari, igram se sa Anđom i osećam zahvalnost.

Moja zahvalnost nije obojena bombardovanjem svih medija o tome šta je Božić i koje sve običaje treba ispoštovati. Zadržala bih se ovde malo duže. Mislim da celokupna tematika vere u pravoslavlju dobija, kao i sve ostalo u poslednje vreme, jedan gorostasni (be)smisao. Ne možeš da pročitaš ni jedne novine, ni jedan mediji da konzumiraš a da ne budeš bukvalno napadnut sadržajima koji ti govore šta treba da radiš, šta je ispravno, a šta ne smeš nikako. Čini mi se da navala ovakvih sadržaja počinje od pre nekoliko godina, ne bih znala tačno od kada pošto tek od kraja prošle godine, od kada sam se porodila, gledam ponovo TV. A kada čujem intervjue ljudi koji su trenutno prisutni u medijima kako pričaju o tome kako su kao deca proslavljali Božić, zaista imam veliku skepsu u istinitost tih izjava. Ne bih puno ovde ulazila u detalje samo bih jedno pitanje postavila – da li je moguće da su svi ispoštovali svaki u redosledu običaja koji se u poslednje vreme medijski izuzetno promovišu, bez obzira što su različite starosti, iz različitih krajeva Srbije, iz različih porodičnih i socijalnih miljea?

Ne, ničim izazvana i uslovljena, ja osećam zahvalnost iz najdubljeg dela svoga bića.

Subota, 9. januar 2021. godine

Subota je uvek divan dan, ceo vikend je ispred nas, a ja je posebno obožavam pošto je u Pančevu subota pijačni dan.

Pijace su mi oduvek bile odraz života u društvu i zemlji. Kakva je situacija u zemlji, kako se ljudi osećaju, kakva je celokupna društvena klima u zemlji možeš osetiti na pijaci. Kuda god da sam putovala obavezno sam posetila i lokalne pijace. Tu je život i puls jednog naroda. Na mene je najveći utisak ostavila jedna od pijaca koju smo posetili kada sam bila u Kairu. Pijaca je bila puna ljudi, mnoštvo glasova se nadvikivalo, živahnih boja, drugačijih i novih mirisa. Kada se ulazi u pijacu prvo se prolazi kroz deo gde se prodaje meso i tada sam prvi put osetila potpuno neobičan miris uštavljenog mesa koji je bio toliko jak da smo samo mi stranci reagovali, dok su nas domaćini gledali kao da nemamo pojma. Zatim deo sa voćem je predstavljao odraz čiste egzotike i savršenih boja i oblika. Tu smo se služili sveže ceđenom guavom koja se u izobilju služi na pokretnim kolicima (kao kod nas nekada kolicima sa sladoledom). A tek deo sa začinima, da ti sva čula uzburka. Najfascinantniji su naravno ljudi. Slušajući tonalitet glasova kupaca i prodavaca dok su vešto pregovarali oko cena proizvoda, pokušavala sam da dokučim da li su se dogovorili. Iako smo ispoštovale tradiciju naroda u zemlji koju smo posetile, potpuno pokrivenih glava, lica i ruku, radoznali pogledi su nas golicali sa svih strana. Kratko smo se zadržale i zatim otišle dalje u posetu maloj radnji gde su ručno pravili svilene tepihe. Već je bilo na snazi narandžasto upozorenje za bezbednost u zemlji za strance i posle dve nedelje počelo je Arapsko proleće.

A naša pančevačka pijaca je opustela, utihnula i nekako povila glavu.

Autorka je nepopravljivi borac za dobro, lepo i istinu, mama jedne Anđe, pedagoškinja po struci

Ostavi komentar

  • (not be published)