Nedelja, 4. avgust 2019. godine
Do Neas Pirgosa imam oko 20 minuta vožnje. Neki stari „Cafe del Mar” mi pravi muzičku podlogu dok prolazim uvek zelene predele severnog dela Evije; čak i sada u avgustu. Blagosloveni su narodi koji imaju masline pred nosom svakog dana. Ostavljam kola i preuzimam dabldeker pun uglavnom mladih – starijih srednjoškolaca i studentarije. Danas sam im vodič za glavni grad Republike Grčke, mada ovu funkciju grada u stvari najmanje pominjem: kolevka civilizacije, kolevka demokratije, kolevka ovoga i onoga… to su najčešći epiteti danas. Od iskrcavanja sa trajekta, kopnenim delom se vozimo oko dva sata. Sve vreme vidimo dramatične vrhove Evije (ima ih više od 20 koji prelaze 1000 metara). Konačno je sveže u Atini! U višemilionskom gradu, sa mnogo betona i kamena, a realno malo zelenih površina obično bude pretoplo. Ipak – obožavam ovaj grad. Trgovi Karaiskaki, Omonija, Sintagma, smena straže kod parlamenta, Atinska trilogija, Nacionalna bašta, Hram Zevsa Olimpijskog, stadion Kalimarmaron… ređaju se epohe, zbrda – zdola. Atina je grad kontrasta. Iz fensi zone u geto. Iz antičkog period u moderno, sve preko Rima i Vizantije, posoljeno šmekom Turske. Može joj se zameriti (ne)organizovanost, loša infrastruktura, nedostatak parkova, ali grad nikad ne može biti dosadan. Nikada.
Spuštamo se sa Areopagosa, mesta gde je Apostol Pavle prvi put propovedao hrišćanstvo ovom gradu. Sa naše leve strane ostaje Grčka Agora, sa desne strane potom Rimski Forum. Centri grada u dve različite epohe. U okviru Rimskog Foruma najzanimljivija građevina je Kula vetrova. Potiče iz prvog veka naše ere, a napravio ju je majstor iz Damaska. Kula je osmougaona i jedinstvena u antičkom svetu – na svakom od uglova u reljefu su prikazani različiti tipovi vetrova. Za jednu pomorsku silu kao što je bila antička Atina bilo je jako bitno razlikovati (i poštovati) određene vetrove. Ovde se još nalazio i sunčani sat i klepsidra, sve kao preteča meteorološke stanice.
Šetnju završavamo vrlo brzo na Monastirakiju. Tipičan orijentalni šoping, užurbanost i odlična klopa na svakom koraku. Svirač buzukija neodoljivo podseća na glumca Džeralda Batlera, koji je tumačio Leonidu u filmu 300. Grupa (naročito ženski deo) je oduševljena.
Dok jedem svoju musaku u restoranu uz ‘ladno pivo, otvaram internet. Velika je godišnjica. Nekome radosna, nekome tužna. Predsednica susedne nam države, poznata po velikim grudima i neonacističkom autfitu s vremena na vreme, slavi što se ne bi smelo slaviti u 21. veku. Setih se opet one Kule Vetrova. Da li postoji reljef koji prikazuje Oluju?
Da ne bi sve bilo samo istorija, geografija, šala, piće i klopa postarala se luka Arkica u povratku. Pokretna vrata trajekta imaju takav nezgodan ugao, da je naš dabldeker nekoliko puta kačio u beton, i na kraju morao da ostane u luci, a svi putnici i ja krenuli trajektom. Vozač, Tića, mučenik pregoreo. Gola voda, i crven u faci istovremeno. Ako se grdosija ošteti… lele! Za ovoliko godina u turizmu, eto i to je moralo da mi se desi. Prekoputa, u banji Edipsos, čeka nas solo bus, sa manje sedišta, te je određeni broj putnika morao da stoji nekih dvadesetak minuta. Idemo… Karaburma – Vidikovac…
Ponedeljak, 5. avgusta 2019. godine
Ovo je dan kad obično vodim izlet za banju Edipsos, ali danas sam na zasluženom odmoru. I subota, i nedelja, i utorak (sutra) su izleti za Atinu. Obožavam je, ali potraje ceo dan, i hteo ne hteo, budeš iscrpljen. Sređujem nešto po kući, onda malo oko posla, te odoh na ručak u jednu prelepu tavernu. Ribarsko mesto, već tri godine radim ovde, a nijednom nisam naručio ribu. Stvarno, bre, Timiću… Opet udri po lignjama. Nisu riba, ali nisu ni svinja… U jednom trenutku pored mene seda Dejan Stojiljković (Deksa Pantelejski), pisac, scenarista, strip scenarista i proizvođač rakije. Zanimljiv lik totalno. Preko društvenih mreža se znamo već godinama, čak smo se skoro i zakačili na neku temu na Fejsu… ali to ne umanjuje moje poštovanje prema njegovom delu. Piščeva FB sujeta je splasnula kada je video da prekoputa ima kulturnog sabesednika na razne teme. Bacio sam mu žišku za moguće sledeće istraživanje (i pisanje ko zna?): Na krajnjem jugu našeg ostrva, skoro pet sati vožnje od Pefkija, nalaze se 23 lokaliteta Drakospita – Zmajevih kuća. Kuće (a možda su i hramovi bili) su stare 2500-3000 godina. Ne zna se ni ko ni zašto ih je napravio. Naše prve sezone ovde (2017.) smo nakon nekoliko dana otišli da obiđemo to, na užas meštana Pefkija koji su čuli, ali ne i videli. Grci žive sa istorijom, ne pored nje, i možda im i nije toliko zanimljivo sve to…
Utorak, 6. avgust 2019. godine
Opet Atina! Imam jedan gluvonemi par, sa detetom. Stavio sam ih da sede iza vozača, a ja sa svog vodičkog mesta sam se tako okrenuo da gledam ka njima (i vozaču Spirosu, koji se svako malo cimao da ja u stvari njemu nešto pričam), da bi mogli da mi čitaju sa usana. I tako ceo dan. Čudan osećaj kada bočno ulaziš u Atinu, i kada ti zadnjica utrne, ali, brate, ništa mi nije teško u ovakvim situacijama.
Kod Atinske trilogije pominjem porodicu Hanzen, naročito Teofila, Danca, zaljubljenog u grčku antičku i vizantijsku arhitekturu. Kasnije gradi po Beču (Austrijski parlament na primer, slika i prilika grčkog hrama). Predaje arhitekturu i ima ogroman uticaj na masu kreativnih učenika. Jedan njegov učenik, Svetozar Ivačković, u mom Pančevu je napravio prelepu neovizantijsku Preobražensku crkvu. Kada pričam o Atini, kažem da je to jedan od gradova koje svako mora posetiti u životu uz Rim, Pariz, Rio de Žaneiro i – Pančevo! Na taj način jasno kažem odakle sam, ispadne dobar štimung za početak druženja, a kasnije već i zainteresujem grupu pominjanjem Preobraženske crkve. Kao što je Akropolj dovoljno jaka prva asocijacija na celu Grčku , toliko jako želim da prva asocijacija na moj grad ne budu Buvljak i Rafinerija (uz dužno poštovanje onih koji tamo rade). Za sada mi ide dobro.
Sreda, 7. avgust 2019. godine
Stigla je Ljubav Mog Života! U nedelju su deca otišla svako na svoju stranu – dečaci na košarkaški kamp na Tari, a ćerka u predivni Vajmar da izučava nemački jezik. Dana ih je kao što dolikuje opremila i ispratila, i sada ćemo biti momak i devojka neko vreme. Sami na plaži u letnjima majicama…
Donela mi je obavezno štivo – novi broj Martija Misterija, Politikine Zabavnike i Bazar (da, da…) Na plaži, čitajući prvo i drugo, ponavljam istu mantru… kako je ovo dobro, kako su genijalni, i tako ceo život. I Marti i Zabavnik. Čitam o Venecijanskom bijenalu. Pominje se čuveni Janis Kunelis. Nikad čuli oboje za njega. Otvaram srpsku, a potom i englesku Vikipediju:
Kod nas piše da je još živ , kod Engleza umro 2017.
Na dežurstvu uveče, prilazi mi sjajan bračni par Eskić, i upoznaju se sa mojom suprugom. Oduševljen mojim jučerašnjim vođenjem Atine, gospodin kaže:
– Treba da pišeš crtice i priče iz posla. Ako pišeš pola kao što govoriš, onda si na pravom putu.
Zaista znači ovakva podrška. Hvala, Eskiću! Rekoh mu i da odavno beležim sve i svašta, ali da ne znam kada je pravi momenat da podvučem crtu jer se neprestano nešto novo dešava. Kao prilog tome ide sledeća situacija – posle dežurstva sam sreo Tiću, onog vozača dabldekera koji je imao problem sa trajektom. Došla mu supruga i deluje staloženo. Doveo svoju grupu u moje mesto na krstarenje. Kreću uskoro u Neas Pirgos. Dana i ja sedamo u restoran sa pogledom na luku. U luci ima deo asfalta koji se bez jasne najave nastavlja u pesak. Mrak je. Dok nam stiže cezar salata gledamo agoniju busa zaglavljenog u pesak. Opet Tića. Opet pretovar. Posle sat i po već smo kretali kući, a traktor i dalje nije uspevao da izbavi grdosiju iz peščane zamke. Kao kit nasukan u plićak…
Četvrtak, 8. avgust 2019. godine
Krećemo na izlet za Vulkanska ostrva. Kada sam došao ovde da radim 2017. to mi je bilo najprijatnije iznenađenje. Za sve ostalo sam makar čuo, ako ne i video –za Vulkanska ostrva ili Lihadonisija apsolutno nikad. Potpuno crna ostrva, od 1965. nenastanjena. Krstarenje traje jedan školski čas i između ostalog vidimo (ako imamo sreće) porodicu foka koja tu živi nekoliko godina unazad; i potopljeni nemački brod iz Drugog svetskog rata. Morbidno i primamljivo. Kapetan usporava gliser i vrti se iznad olupine sve tražeći dobar ugao da bolje vidimo ono ispod. Kažem dimenzije broda, i sled događaja koji su doveli do potonuća i smrti sedmorice nemačkih mornara.
– Jao, jadni oni– kaže jedna žena.
– A koj’ su kurac tražili u Grčkoj? – kaže jedan čovek.
Petak, 9. avgust 2019. godine
Ceo dan je u znaku subotnje smene grupe. Pripreme za taj najnaporniji dan u smeni traju satima. Samo dok okačim obaveštenja po svim svojim vilama treba mi skoro dva sata. Dolazi mi 230 ljudi, a ja sam sam. To mi je izazov svaki put. Dana i ja nekako uspevamo da odemo na plažu gde smo odspavali u komadu jedno dva sata, ne pomerajući se. Vrat je ukočen, naravno, ali osećaj kulijane je neprocenjiv. Uveče mi stiže fotografija putem vibera od jedne putnice. Pogrešio sam datum povratka (ne i dan). Korektor, olovka, i udri ponovo u obilazak svih vila, moj Timiću…
Subota, 10. avgust 2019. godine
Noć je topla jako. Ustajem u bunilu da bolje namestim ventilator (klimu ne volim da uključujem) i stavljam kućište preko telefona. Sanjam čudan san – vodim grupu kombijem kroz neki čudni Beograd. U nekom momentu izlazim iz kombija a on odlazi bez mene. Hvatam prvi taksi da stignem svoju grupu. Stižem je konačno, a taksista (na grčkom) mi traži 38 evra za tako kratku vožnju. Protestujem, ali dajem 100 evra. Taksista mi daje kusur od 50 e i odlazi po kola za još. Međutim, ulazi u auto i beži. Zapanjen, shvatam da u ruci nemam 50 e nego 50 makedonskih denara.
Budim se u bunilu i vidim da je već 8 sati, a da obično moji busevi stižu oko 6 i tada mi se javljaju. Panika. Ne nalazim mobilni (ispod ventilatora je). Još jedna panika.
Ipak, sve ispada kako treba. Busevi su kasnili zbog gužve na granicama. Smestio sam putnike kao i uvek u bržem roku nego što se to očekuje za ovoliki broj gostiju. Delovalo je da je sve uobičajeno.
Dok sam polazio kući da se istuširam, video sam u luci u pesku zaglavljen autobus bugarskih tablica i traktor koji se muči da ga izvuče odatle.
Obožavam svoj posao.
Autor je turistički vodič i predstavnik agencije na stacionaru u Grčkoj, poslednje tri godine u mestu Pefki, Evija
