Sedam dana u životu studenta dramaturgije

Branislav Černjev
Objavljeno 25.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 28 mins

Nedelja, 18. jun 2017. g: „To“ ili „Umesto uvoda“

FDU, imenica koja nema zamenicu. Ljubav koja se gaji prema bilo kojoj oblasti vezanoj za dramsko stvaralaštvo ne može da se opiše rečima, kao i želja svih onih koji nose „to“ u sebi da jednog dana postanu deo „FDU-ovskog tima“ i naredne četiri godine žive svoj san sve dok, posle završenih studija, ne postave sebi pitanje – A šta sad?

„To“ u sebi imam od svoje sedme godine. Počevši kao glumac u amaterskom pozorištu malo vremena je trebalo da pronađem sebe u dramaturgiji. „To“ nije moglo da izdrži i prvi pokušaj da upišem fakultet je bio sa petnaest godina. Naravno, nisam prošao u uži krug.

„To“ mi nije dalo mira i ponovo sam sledeće godine, kada mi je bilo šesnaest, konkurisao, i, za divno čudo, prošao u uži izbor, koji se opet završio ishodom da nisam bio na listi primljenih kandidata.

„To“ me je opet nateralo da ponovo pokušam kada mi je bilo sedamnaest godina. I, „to“ je preraslo u „to je to“ kada sam konačno, posle prijemnog ispita, video svoje ime na listi primljenih kandidata.

Jedva čekajući da učim od najboljih i svoje dane delim sa ljudima koji „to“ razumeju, nisam verovao da će mi ljudi, koji su sa mnom primljeni na klasu, toliko prirasti srcu, kao da se poznajemo čitav život.

Da pređemo na stvar: glavni predmeti na studijama su pozorišna i radio dramaturgija i filmska i tv dramaturgija.

Sutra će biti ispit iz filmske i tv dramaturgije. Scenario je napisan, film, koji treba da se analizira, pogledan. Spreman sam za sutrašnji dan.

Ponedeljak, 19. jun 2017. g: Pad

Nisam verovao da nešto može toliko da me potrese, kao padanje godine. Kada se padne jedan od glavnih ispita, ujedno se pada i cela godina. Bez obzira, makar imao i desetku iz pozorišne, ili obrnuto, ako jedan, kojim slučajem, padneš – gubiš celu godinu.

Ne mogu da kažem da sam bio preterano zadovoljan scenarijem koji sam napisao, kao ni analizom koju sam radio usmeno. Ali, pad…

Nije meni zbog godine. Jebeš godinu… Ako sam mogao dva puta da padam prijemni, mogu valjda i jednu „usranu“ godinu… Nego zbog klase…

Više, u ovoj situaciji, nije FDU imenica koja nema zamenicu, već ti ljudi sa kojima zajedno učiš i stvaraš.

Svestan da više nikada, tokom školovanja, neću biti „zajedno“ sa klasom, odmah sam se vratio za Pančevo, bez ikakvog pozdrava i nagoveštaja da – idem.

Imao sam utisak kao da me je najviše bolelo „odvajanje“ od klase nego i sam pad na prva dva prijemna ispita.

Boli…

Oko pet popodne stiže poruka na what’s app-u od Jelene.

„Kako si?“, pisalo je u poruci.

Pošto nisam imao snage da pišem, pozvao sam je. Sa druge strane slušalice čuo se umiljat ženski glas, prepun elokventnosti, ali i velikog poštovanja.

– Izvini, ne mogu da pišem. Drhti mi ruka… – odgovorih, sa izrazom face i glasom kao da sam popio šaku lekova za smirenje

– Samo sam htela da čujem kako si. Otišao si bez pozdrava. Svi smo se zabrinuli za tebe. Mislili smo da ćeš ostati na pljugi, da popričamo… – odgovori Jelena saosećajno

– Nisam mogao. Ušao sam u auto i odmah počeo da plačem. Bilo mi je teško. Ne znam kada sam poslednji put toliko plakao.

– Jasno, jasno. Razumem te.

Usledila je kraća pauza, pa je potom nastavila:

– Ali, to ne znači da se mi rastajemo. Viđaćemo se na akademiji, ići ćemo u kafanu, slavićemo… Isto kao i pre…

Slavićemo.

Postoji nešto što se zove – velika uspomena. Pošto sam upisao fakultet sa sedamnaest godina, sa klasom sam proslavio punoletstvo i napravio nekoliko zajedničkih fotografija.

Najpre mi uspomena na njih stoji jer su prvi zaigrali na proslavi mog osamnaestog rođendana… Da nisu oni podigli atmosferu, punoletstvo bi više ličilo na nekakvu daću nego na veselje.

A, takođe, i zajednička slika SVIH NAS.

Kako je jednom prilikom neko pametan rekao – jedno su želje, drugo mogućnosti… Želja da svojoj deci pričam o mojoj „klasi“ tako što ću im pokazati zajedničku fotografiju, prstom prelazeći preko glava tada prisutnih klasića na osamnaestom: Irene, Nađe, Bore, Mihaila, Jelene i pričati o njima kao – živim klasicima: uspešnim piscima, kopirajterima, kritičarima, profesorima, pala je u vodu kada je profesor M. posle završetka ispita rekao: „Pali ste ispit, što znači da ste pali godinu”.

Moja dva prijatelja, Dimitrije Dika i Miljana su odmah, kada sam im javio tu vest, dotrčali do mene i razgovarali sa mnom…

– To ne znači da treba da odustaneš! Ne smeš. Znaš šta je tvoj cilj – reče Milja.

– Nisam ni planirao. Ali, klasa… – odgovorih snuždeno.

– Brate, upisao si faks rano; pre svoje generacije. Znam kako ti je, ali zamisli da si upisao sa dva’es pet… – odgovori Dika.

I bio je u pravu. Na dramaturgiju su do pre dvadeset godina uglavnom primali ljude koji već imaju završen neki fakultet…

– Ti kad god hoćeš da pričamo, javi nam. Tu smo – odgovori Milja.

Nakon razgovora sa njima – sećam se da su otišli oko 8, pola 9 – legao sam da spavam, misleći da ću sve probleme rešiti ako se pomirim sa tim da moram ponovo da slušam godinu.

Utorak, 20. jun 2017. g: Iznenadni pozivi

Telefon je pozvonio oko dva sata posle podneva.

– Hej, Černjev!

A sa druge strane slušalice je bio novinar Nenad Živković.

– E, Nešo. Kaži?

– ‘Si u gradu?

– Nisam, vraćam se iz Beograda. Mogu da dođem za pola sata.

– Okej. Čekam te u „Brazileru”.

Došao sam u „Brazilero”. Čeka me Nenad, koji je očigledno, pre no što sam došao, prekrstio noge i udubio se u neki novinski članak, o kojem smo prvobitno počeli da diskutujemo kao dva penzosa, ali čije teme, nažalost, nisam mogao da se setim kada sam pisao o ovom danu.

– Kakav si? – upitao me je i u isto vreme uzimao gut točenog Hoegaarden-a.

– Pao sam godinu. Onako – odgovorih mu.

Dalje se razgovor usmerio na to – šta je bilo na ispitu, o čemu sam pisao, šta sam pričao, itd, sve do momenta dok nije rekao:

– Zvao sam da te pitam da li hoćeš da pišeš nešto za portal Pančevo Si Ti?

– Hoću. Ionako ne znam šta ću da radim dok ne sačekam sledeći jun da položim glavni ispit.“

– Piši dnevnik. Sedam dana u životu jednog građanina.

Nakon što sam se vratio kući sav oznojan, jer taj dan beše nekakva sparina, odlučio sam da počnem da menjam sebe od ovog trenutka. Najpre svoj izgled. Pozvao sam Miloša Pavlovića, našeg lokalnog bricu, koji je ujedno i psiholog, seksolog, prijatelj, kum, brat svojih mušterija. Dogovorio sam se za termin (pola sata posle poziva) i otišao do njega. Tražio sam mu da naoštri britvu, jer više ni gram kose ne želim da vidim na mojoj glavi.

Postadoh „ćelav“.

To veče sam se čuo sa glumcem Radetom Ćosićem, koji je ujedno i producent novijeg filma „Afterparti“, reditelja Luke Bursaća. Radetu sam, pre nedelju dana, poslao sinopsise za neke celovečernje filmove koje trenutno pišem i bio je zainteresovan za jedan.

– Samo nastavi da pišeš ovaj drugi, pa da u oktobru odemo na konkurs Filmskog centra Srbije.

– Misliš da bi moglo da ih zainteresuje?

– Već od prve strane je jasan sukob. Pišeš ono o čemu znaš. Zato je dobro. Dijalozi su prirodni, situacije komične, film bi mogao da bude repertoarski… Što da ne?

– Nakon što sam spustio slušalicu, seo sam za kompjuter i počeo da se bavim „tim“ scenarijem. Zbog preteranih obaveza oko fakulteta, stao sam na petnaestoj strani (petnaest minuta filma) i čitao sam ga osamnaest puta.

Nije što sam ga ja pisao, al’i meni se dopao. Svega mi.

Pošto je „ta“ priča nešto što nosim u sebi već godinu i kusur dana, nije bilo teško da nastavim da radim na njoj jer, hvala Bogu, ako sam išta tokom godine naučio na predavanjima kod profesora Mirka, to je – radni proces: sinopsis, storilajn, scenosled, tritment, scenario.

Tritment mi u ovom slučaju nije potreban, jer mi je na osnovu scenosleda sasvim jasno koje se rupe pojavljuju u budućem scenariju. Scenariju koji će možda prerasti u moj scenarističko debitantski – celovečernji film.

Sreda, 21. jun 2017. g: Alvarova ljubiteljka Maja; Starčevo

Maju sam upoznao sasvim slučajno, kada sam sa Miljom obilazio kolima krug oko Starčeva, pre nekih nedelju ili možda deset dana. Upoznavanje je bilo ovakvo:

– ‘Ajde kad smo već ovde da se javim Maji.

Stigosmo ispred kuće u kojoj živi Maja. Nije prošlo ni deset sekundi, kad se ispred žute „a trojke“ pojavila studentkinja arhitekture, Miljina koleginica; izuzetno simpatična devojka nemirnog detinjastog pogleda, odlučnog hoda koji, kada bi analizirao neki psiholog koji se bavi govorom tela, dobio bi naziv „SIGURAN HOD, PUN SAMOPOUZDANJA”.

Milja je izašla iz automobila i zagrlila Maju. Maja mi je pružila ruku, izgovarajući svoje ime. Moje i njeno pozdravljanje pretvorilo se u isprepletani razgovor dovoljno razumljiv da smo jedno drugom uspeli da zapamtimo – kako se zovemo.

– Čuo sam da studiraš arhitekturu. Koji ti je omiljeni arhitekta? – upitah je.

Potom je usledila kratka tišina. Maja se uhvatila za pramen kose koji joj je pao ispred nosa i pomerila ga je iza uva. Tiho se nasmejala, očigledno ne očekujući da će je neko to pitati. Verovatno se našla u neprijatnoj situaciji, isto kao i ja kada mene neko pita „Koji ti je omiljeni scenarista?“ (GORDAN MIHIĆ!)

Crtež Željko Komosar

– Alvar Alto – odgovori nakon što je pomerila pramen kose.

– Gde je Sanja? – upita Milja Maju.

– Unutra – potom se okrenula prema kući ispred koje je bio parkiran crveni pežo i prodrala se na sav glas „Sanjaaaa!”.

Milja je pogledala u mene i počela da se smeje na sav glas.

– Vidiš ti kakav je život na selu. Deru se kao magarci.

– Gde ćete vi sad? – upita radoznalo Maja.

– Došli smo samo da ti se javimo. Mi se sad vraćamo za Pančevo.

Deset (ili nedelju?) dana posle našeg upoznavanja, Milja me je pozvala telefonom (u sredu, ovu koju pišem).

– Šta radiš?

– Spremam se da napravim krug oko Starčeva. Ti?

– Oko Starčeva? Evo, s Majom sam. ‘Oćeš da je odbaciš do kuće?

– Naravno. U prolazu sam.

Kada su se Maja i Milja pojavile ispred zgrade u kojoj živim, Milja je otvorila usta ne mogavši da veruje – što sam se olindrao.

– Zbog stresa, jebi ga – odgovorih.

Maja je sela na zadnje sedište.

– Kako se, beše, zove onaj tvoj omiljeni arhitekta? Uvek zaboravim…

– Ako računaš onda kad sam rekla iz prve, to je Alvar Alto, mada kada se udubim ne mogu između njega i Rudija Rikotija da se odlučim. Izaberi koji ti najviše odgovara. Ovaj je južnjak, živi u Francuskoj. Obojica su poznati. Kao ličnosti ne znam kakvi su.

Napraviću malu digresiju u vezi sa horoskopom. Maja je blizanac. Kao vodolije i vage, veliki je ljubitelj slobode i živi „u svom svetu”, što se da videti na osnovu njenog glasa. Kako? Ne pitajte! Ali, tu „slobodu” joj je kvarila činjenica da mora što pre da stigne kući i piše seminarski rad, jer sutra – ima ispit u devet sati!

– Pazi samo da ga ne padneš. Ja sam ošinuo godinu…“

I put, koji je trajao manje od petnaest minuta, pretvorio se u objašnjavanje politike naših fakulteta, kao i Majinim omiljenim filmovima.

– Čim mi prođe ova ispitna euforija, organizovaćemo neko viđanje! – reče Maja pre nego što sam zaustavio automobil ispred njene kuće.

Izašla je iz automobila, zagrlila Milju i mene. Imao sam utisak kao da je proklinjala trenutak što mora da pređe kućni prag i ostatak vrelog dana preusmeri na pisanje – seminarskog rada i pripremanjem ispita.

Ali, i to mora, ako ‘oćeš da budeš arhitekta…

I to, ubeđen sam, dobar!

Četvrtak, 22. jun 2017. g: Pad prijatelja, prolazak drugog prijatelja

Jun je period na našem fakultetu u kojem se polažu glavni ispiti, kao i prijemni. Takođe, jun se može nazvati „periodom odabranih” jer se, od hiljadu i nešto kandidata, na devet smerova prima svega devedeset.

Moj drugar Aleksa je pokušao drugi put da upiše filmsku i televizijsku režiju. Nažalost, nije uspeo.

Moj drugi prijatelj, kojeg još zovem „sin Luka“ prošao je u drugi krug prijemnog ispita – odsek kamera.

Aleksa i ja smo se dogovorili da se nađemo na pivu u „Amaretu” i ispriča mi šta je bilo na testu opšte kulture.

– Nisam mogao da se setim ko je režirao „Rekvijem za gospođu J.“ – reče Aleksa.

– Bojan Vuletić – odgovorih kao iz topa, valjda zato što sam „ekspert” za srpsku i jugoslovensku kinematografiju.

– Nisam znao da nabrojim dva rumunska reditelja.

Izbečio sam se.

– D-dva rumunska reditelja?! Jebeš mi mater, pa ja studiram taj fakultet, i kada bi mene pitali da im nabrojim pojma ne bih imao. ‘Ajde da kažeš da su te pitali za švedske, norveške, italijanske, španske… Al’ gde su našli baš rumunske?

– Kaže (jedna studentkinja, meni i njemu poznata) da su mnogim srpskim rediteljima, u poslednje vreme, rumunski reditelji uzor.

– Da mi je znati koji su… Ne potcenjujem kinematografiju bilo koje zemlje… Al’ baš rumunska… Najveći uticaj na Srbe može da bude srpska i jugoslovenska kinematografija. Znam da je Gordan Mihić radio film „Maria“ sa Rumunima, ali da me ubiješ ne mogu da se setim ko je režirao.

Jovana, koja radi u Amaretu, čula je naš razgovor.

– Pitaj Žarka. On ima rumunske krvi u sebi.

Došao je Žarko.

– Znaš neka dva rumunska reditelja? – upitao je Aleksa Žarka.

– Misliš, da li ih poznajem, ili?

– Ne. Je l’ znaš da nabrojiš dva rumunska reditelja?

– Nemam blage.

Čudni su kriterijumi komisije na Fakultetu dramskih umetnosti, gde možda baš zbog ovog pitanja na koje ne znaš odgovor, ne možeš da prođeš u drugi deo prvog kruga prijemnog ispita. (a ima ih četiri!)

Petak, 23. jun 2017. g: Drugi Lukin krug

Pošto je Luka prošao u drugi krug, ceo dan sam čekao da mi pozvoni telefon i kaže mi da je prošlo sve u redu.

– Sve je prošlo super. Snimao sam film. Glumio mi je Aljoša (student filmske režije)

– Odlično! Kad saznaješ rezultate? – upitah radoznalo.

– Večeras.

Čekao sam do deset sati uveče, kako bi mi javio da je prošao u treći, poslednji krug prijemnog ispita.

Luka je, inače, moj najbolji prijatelj.

Luka, Borković, Ivana i ja smo „Ljubina deca“.

Ljuba je filmski i televizijski reditelj, zaposlen u Domu omladine, koji me je neumorno spremao za prijemni ispit čitave tri godine, pa i posle toga! Preporučivao mi je literaturu, čitao stotine scenarija, drama, serija i sinopsisa u raznim fazama njihovog razvoja i kritički, objektivno, govorio šta ne valja i na čemu treba da radim. Naravno, najviše je trebalo da radim na sebi.

Ljuba je čovek sa kojim sam više vremena proveo ove, skoro pa četiri godine, nego sa rođenim roditeljima. Od „učeničko-profesorskog odnosa“ preraslo je to u odnos „drugi roditelj-učenik“… Više naši razgovori nisu bili usmereni na scenario, nego i na tajne, probleme, jedenje palačinki, ispijanje koka-kole i kafe, anegdote njegovog oca, poznatog scenariste i profesora na katedri za filmski scenario Fakulteta dramskih umetnosti Vlaste Radovanovića, njegovih kolega, anegdota sa snimanja najpoznatijih TV serija i filmova, itd.

Sa Lukom sam radio na nekoliko projekta.

Prvi zajednički projekat je bio „Žorž Melijes”, drugi „Čarli Čaplin”, treći „Kako smo vanzemaljcima prodali Novu godinu”.

Naravno, planiramo ih još, i verujemo da će zaživeti.

„Žorž Melijes” i „Čarli Čaplin” su dobili Grand pri na Festivalu Jugoslovenske kinoteke, a „Kako smo vanzemaljcima prodali Novu godinu“ je emotivan na RTS-u u okviru emisije „Novogodišnje provetravanje”.

Sutra je ispit iz drugog glavnog predmeta, pozorišne i radio dramaturgije!

Subota, 24. jun 2017. g: Pad broj dva

Jelena i ja smo sedeli u kocki ispred fakulteta i pušili cigaretu. Bilo je pola deset, a ispit je zakazan za deset časova.

– Sad i kad bih pao pozorišnu, ne bi bila velika šteta. Godinu sam ionako izgubio – izgovarao sam ovu rečenicu izbacujući dim iz pluća.

– Bićeš bolji sledeće godine. Ionako znaš koji je nastavni plan i program – odgovorila mi je.

– Ma, znam.

Okupila se cela klasa. Napravili smo spisak „ko će kad da uđe“ i moje ime je bilo sedmo na listi.

Luka je, u tom trenutku, čekao razgovor sa komisijom. Napravili smo zajedničku fotografiju.

Ispit se završio.

Oboren sam i na ovom ispitu.

Parafraziraću D. reči. D. je, inače, naš docent, koju još i zovemo „razredna naše klase“. Ta žena je naš idol. Gledala je cela klasa D. kao starijeg člana familije, verovatno zato što je celu klasu poznavala kao da smo s njom proveli čitav život.

„Godinu dana znače čoveku da još više sazri. Tvoj najveći problem je što nisi „živeo“ i jasno se to vidi u tvom stilu pisanja i načinu razmišljanja. Komad koji si predao nije bio pisan iz tvog ličnog iskustva, nego ‘Kako mali Đokica zamišlja da se sve to dešava’. Od petnaeste godine si pokušavao da upišeš fakultet, i ni sa čim drugim se nisi bavio nego – polaganjem prijemnih ispita. Postavljaj sebi pitanje, pre nego što počneš bilo šta da pišeš – zašto ja ovo pišem i kome?

Školska godina počinje u septembru.

– Da ja do septembra sastavim neke sinopsise ili…?

Prekinula me je u sred rečenice.

– Počinje raspust! Zaboravi na pisanje! Ne sastavljaj ništa!

Izašao sam iz zgrade fakutleta i krenuo prema kolima. U tom trenutku, video sam Luku i Adama.

– Ja sam pao i ovaj ispit. Kako si ti prošao? – pitao sam Luku, u isto vreme pozdravljajući se sa Adamom, mojim prijateljem – blizancem.

– Čekam pola tri.

Uveče se Luka javio da je razgovor prošao sasvim dobro, i da im je pričao o magiji, Emiru Kusturici (moj čovek!), Kristoferu Nolanu…

– Verujem u tebe. Prolaziš sigurno! – odgovorih mu.

– Videćemo. Ko će da čeka treći jul?!

– I ja sam čekao… Čekali su svi. Kažem ti, prolaziš sigurno! Verujem u tebe! A i potreban si im!

To veče smo izašli Milan (moj prijatelj) i ja na piće.

Naravno, pre pića smo završili na pljeskavici sa lukom, i kroz ceo grad, dok nismo stigli do kafića, bazdilo nam je iz usta.

– Šta nas boli kurac – rekao je Milan.

Seli smo u „Bjanko”.

Vodili smo neobavezan, što bi na engleskom rekli, random razgovor.

– Je l’ planiraš negde na more? – upitao me je.

– Najverovatnije. Samo ne znam gde i kad. Sedmog jula mi počinje snimanje kratkometražnog filma o Fridrihu Murnau. Ja odluke za more donosim dva-tri dana pre nego što treba da krenem.

– Ajde sa mnom. Idem sa burazerom.

– Gde?

– Crna Gora.

– Kad?

– Između 15. i 20. jula.

Dobio sam ponudu koju nisam smeo da odbijem.

David, sa kojim sam se, pre nego što sam krenuo u gimnaziju, češće družio, takođe je pokušao da upiše filmsku režiju, ali nije uspeo. Poslao mi je, kada sam se vratio kući, njegov film koji se zove „Momenti“.

„ Pogledaj, pa mi reci svoje mišljenje”.

Sa velikim zadovoljstvom sam ga pogledao.

– Davide, ne bih o tome preko telefona. Jesi li slobodan sutra za neku kafu?

– Jesam. ‘Ajde, čućemo se, pa da preciziramo.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)