Svakodnevica sa vrlo malo začina

Objavljeno 14.11.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 7. novembar 2021. godine

Probudila sam se relativno rano za nedelju, teško se spava sa zapušenim nosem. Nakon šolje kafe i čaja već se nekako lakše diše. Izvela sam kucu napolje, malo je hladnjikavo ali još uvek prijatno. Moje tri mace su mi dale do znanja da su gladne i naravno njih je bolje prvo nahraniti.

Nedelja možda jeste dan za odmor ali nekako ne mogu da se odmorim ako mi nije sređen stan. Iskreno volim da se bavim pranjem veša, prosto obožavam miris deterdženta i omekšivača. Dok mašina radi svoje ja smišljam šta ću za doručak. Naručila sam omlet sa povrćem i krompirići sa strane, uživancija uz gledanje omiljene serije.

Oko podne smo kuca i ja ponovo izašli u šetnju. Ona se pošteno umorila pa sam je ostavila da drema a ja sam uzela bicikl i – vožnja po okolini. Saobraćaj u Uptown-u nedeljom je vrlo lagan tako da je uživanje voziti bicikl. Prvi put sam zapazila radnju sa raznoraznim knjigama o magiji i tome slično. Očigledno i astrologija pripada nadrealnim naukama.

Popodne je bilo savršeno za odmaranje kod kuće, gledanje akcionog filma, izležavanje sa životinjama i voljenom osobom. Kako bi bilo lepo da može tako svaki dan.

Predveče je još uvek bilo prijatno, ostavila sam otvorene prozore da uđe svež vazduh, jer ko zna, možda neću hteti da ih otvaram do proleća, kad zahladi.

Uveče smo otišli do jezera, kuca, dragi i ja, gde je bilo vrlo spokojno. Čak su i patke i guske bile tihe, voda mirna, panorama grada sija u daljini. Šteta sto je vikendu kraj.

Ponedeljak, 8. novembar 2021. godina

Kašalj moje kuce me probudi i rekoh kad sam već budna bolje da ustanem, ionako nemam vremena da pokušam opet da zaspim. Izvela sam je napolje i kad sam nahranila menažeriju počela sam sa spremanjem ručka. Već sam napamet naučila recept za takozvanu pitu od testenine. Donji sloj je testenina sa sirom i jajima a odozgo ide mleveno meso sa sosom i to se sve lepo zapeče u rerni. Fascinanto je da je ovo jelo zapravo bolje drugi dan nego prvi. Valjda nekako svi ukusi se sjedine i ima mnogo bolju konzistenciju, zato i pravim duplu dozu.

Na posao sam krenula u 7 sati, trebalo mi je skoro 40 minuta da stignem na južnu stranu Čikaga. Nije svaki dan isti jer mi je trenutni posao raspoređen u nekoliko različitih klinika tako da putujem na drugačije lokacije. Dan je bio prilično ispunjen, bila sam asistent u hirurgiji i imali smo tri operacije. Ja iskreno uživam kada radim čišćenje zuba, nekako je skoro instant zadovoljstvo videti pre i posle rezultat svog rada. A još i ekstra osećaj da se time odstranjuju sve potencijalne štetne posledice nagomilanog kamenca i zarobljenih bakterija koje su čamile negdetu oko desni.

Nakon posla polako kući. Saobraćaj je vrlo spor u špicu, što bi rekli ovde bumper to bumper. Ima se čak vremena da se razgleda okolina. Pokupili su skoro sve brodove sa jezera, deluje nekako pusto oko luke u centru grada. Jezero je malo talasavo, i sigurno hladnokao i obično, ali uvek je prijatan osećaj gledati prema vodi.

I tek kad sam stigla i najzad sela posle dugog dana, oprhvao me umor. Ja rekoh sebi sad ćumalo da dremnem pa u teretanu, i tri sata kasnije, vidim da je kasno za bilo šta osim za tuširanje i gledanje televizije.

Utorak, 9. novembar 2021. godine

Današnji raspored je malo neuobičajen jer radim od podne do 8 uveče. I dobro i nije dobro. Nekako je ceo dan posvećen poslu a sa druge strane ipak stignem štagod da uradim prepodne. Nakon omiljene jutarnje kafe rešila sam da idem na trčanje. Kondicija mi je na zavidno niskoj grani ali nekako sam izgurala dve milje, tj. 3,2 kilometra. Onda je pao zasluženi doručak. Moj dragi je naručio sendviče, moj omiljeni je sa spanaćem, jajima, avokadom i mocarela sirom. Moram da priznam pojela sam i krofnu. Nije mi bila neophodna ali tako je bila meka i sveža nisam se ni trudila da odolim. Lakše mi je da odolim tortama i kolačima, ali kad je nešto tako meko i ukusno, da ni ne pominjem palačinke, princes krofne, sutlijaš… Onda nemam snagu volje.

I, šta se onda desilo, naravno morala sam da odremam posle takvog doručka.

Na posao sam stigla skoro na vreme, klinika gde sam danas je skoro u centru grada, i iako je mnogo bliže nego ona na jugu grada, treba mi oko pola sata da stignem kroz sve semafore i saobraćaj. Naravno Čikago je poznat po tome što ima samo dve sezone: zimu i izgradnju. Nekad se i to stopi u samo jednu, tj. izgradnja. Uvek se negde nešto gradi, kopa, obrađuje i dorađuje.

A, da, zapušeni nos me i dalje prati, koliko od jutros nemam više ni glas. Kad su mi rekli na poslu da treba da se javljam mušterijama danas, ja rekoh mogu samo preko e-mejla. I tako je i bilo. Uglavnom sam bila zadužena za vađenje krvi, rendgen, ultrazvuk, sve što može da se bez tona odradi, i naravno odgovorila na sve e-mejlove. Pozive telefonom su morali drugi, jer i sa normalnim glasom stvarno je teško ponekad zbog maske da te druga strana razume.

Kad sam stigla kući ne znam, ali bilo je kasno za sve. Samo sam izvela kucu napolje i nakon tuširanja – koma.

Sreda, 10. novembar 2021. godine

Dan velikih promena. Danas na poslu nas preuzima druga firma što je uzrokovalo zatvaranje klinike i ceo dan je bio posvećen adaptaciji na novi sistem. Ne želim da ulazim u detalje, nebitno za celu priču, ali iznenadilo me da mi je najzanimljiviji bio inventar. Brojanje pilula, kutija, bočica… nekako smirujuće i zabavno u velikoj grupi. Osim toga, puštali smo muziku koju god smo hteli (nema mušterija niti životinjica da budu uznemiravani), tako da mi došlo i da igram, i da trčim po stepenicama gore dole. Jednostavno nisam navikla mirno da sedim.

Sa druge strane, promena menadžera, drugačija tehnologija, nije baš inspirativno (pogotovo zato što je sve funkcionisalo i ranije bez problema), no ko nas pita. Konglomerati kupuju male firme i tu nema šta da se misli.

S obzirom na to da zvanično nisam radila danas, osećala sam se kao da je subota u sred srede. Nekako kao da imam više vremena nego inače. Stigla sam i da sredim veš, da nabavim ručak, da odgledam prvi put staru epizodu Dosijea X, i čak i da odem do teretane.

Iako sam pri kraju snaga ipak mi je teretana najviše prijala. Najčešće mi je teško da se nateram da izađem iz kuće, ali kad sam na licu mesta, onda mi je besmisleno da gubim vreme. I šta se desi, odradim više nego što sam mislila da imam snage, i sad se nadam lepom i dubokom snu.

Četvrtak, 11. novembar 2021. godine

Juče su nam rekli da ko kasni više od tri puta u mesec dana dobiće opomenu. E pa da mi se to ne bi desilo krenula sam ranije no obično i opet jedva stigla samo dva minuta pre moje smene.

Na južnoj strani se gradi Obamina biblioteka, i to će izgleda biti veliki poduhvat, i naravno i neki novi stambeni objekti, tako da se rejon oko Čikaškog univerziteta značajno proširuje. A sa njim i cene rastu u sve širem krugu. Nisam se ja slučajno odselila ka severnom delu grada još pre pet godina. I posledično, zna se, radi samo jedna traka jezerske magistrale mesto tri i nema se ni kuda da se okolo dođe pa ko preživi, pričaće.

Posao za divno čudo danas nekako mirniji. Pada kiša pa očigledno neki ni neće da dođe na zakazani pregled. Imala sam vremena da potpuno sredim hiruršku salu, da sterilišem svu opremu i instrumente. Čak je bilo vremena i da se puste mačke da se igraju a i mi sa njima.

Glas mi se vratio pa sam mogla i da komuniciram sa mušterijama. Da sve lepo obavestim da su im lekovi spremni, ili da im je stigla naručena hrana. Imali smo ponovo posetu predstavnika nove firme i još uvek kuburimo sa e-mejlovima i tehničkim detaljima koji ne rade iz ko zna kog razloga.

Ne znam da li je zbog kiše danas ili zbog normalno radnog dana (što je zaista retko), ali imala sam potrebu za tri-četiri kafe. I već mi se spava. Ko zna zašto je to dobro.

Petak, 12. novembar 2021. godine

Ugasila sam budilnik (na vreme!) i ustala nakon sat vremena, tako da sam naravno i kasnila na posao. Na poslu bilo je interesantno, svaki pacijent je imao nešto posebno. Jedna maca je imala jedno oko i ne voli da joj se priđe sa te strane. Druga maca živi i unutra i napolju a nema kandže (kako preživljava i kako se penje na drvo meni je misterija). Zec koji je tu na prenoćištu se ljuti što ima metalnu činiju pa sve prosipa dok nismo našli neku plastičnu. Jedna kuca zavija kada njenom cimeru (jer nisu rod ali žive zajedno) sečemo nokte a ne žali se kada sečemo njoj. Ta divna čudna stvorenja!

Nakon posla uspela sam da se nateram da odem u teretanu, i vredelo je.

Uveče sastanak sa tri drugarice sa posla. U bar se ulazi sa maskama ali kad se sedi niko ne nosi maske (osim konobara). Iako smo svi bili umorni mnogo je lepo bilo videti se izvan radne atmosfere i razmeniti šta se kome dešava. Nikome se nije ni pilo, nego smo čisto seli u bar jer nema coffeeshop-a koji radi posle 19h uveče, tako da su barovi jedino mesto gde može baš da se zasedne. Oko ponoći, kao prava pepeljuga, osetila sam da mi već duša spava i izgleda su samo čekale neko da kaže da je umor sustigao da bi sve ostale priznale da je i njima dosta. Tako da smo se lepo razišli i pravac spavanjac.

Subota, 13. novembar 2021. godine

Jutro je počelo uobičajeno, kuca, mace, kafa. I posle stavljanja prve ture veša na pranje rešim da sednem i malo gledam TV. Nije me dugo držalo mesto pa rešim da počnem da sređujem spavaću sobu. Na žalost vreme je da se uvede zimska odeća i naravno jorgan i ostali prekrivači. Mačke su se ludo zabavljale sa čaršavima. Nakon par sati spremanja i veša ozbiljno sam ogladnela. A u kući sem zamrznutog hleba nema ništa naročito i eto mene u pekari. Tajlandske i vijetnamske pekare su vrlo interesantne. Skoro svo pecivo izgleda isto samo je unutra drugačije. A poslastice od pasulja uvaljane u susam su i zbunjujuće i ukusne, no ipak nešto što se mora probati da bi se doživeo ukus.

Popodne je proteklo malo u spremanju malo u odmaranju. U pauzi za ručak gledala sam akcionu komediju Red notice. Baš je opuštajuća zabava.

Predveče teretana, čak i kad radim ceo dan ne osećam da sam dovoljno razgibana. Kao što bi rekli ovde „working is one thing, but workingout is different”. Istina, drugačiji je efekat kad čovek radi, a drugačiji kad vežba, osećaj ispunjenosti ne može da se poredi.

Veče ponovo šetnja sa kucom, i zasluženo odmaranje (nakon pete ture opranog veša, slaganja i pospremanja) uz TV. Znam da ću zaspati na pola serije ali nema veze.

Autorka je veterinarska tehničarka rodom iz Srbije, živi u Čikagu i mašta o toplijim krajevima…

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)