Svako ima pravo na svoje loše vino i svoju prljavštinu pod noktima

Nedelja 22. april 2018. godine

Najbolje mesto da se dočeka nedelja je kafana. Kafana je moj univerzalni naziv za sve lokale u kojima ima žive svirke. Polumrak u „Kupeu”. Sjajan bend, ko ih nije doživeo, neka ne propusti sledeći nastup. Veče pre njih, Plaćenici, pokidali izvedbom domaćih i stranih rok i pop hitova. Neverovatna energija i harizma kojom zrače ne daju vam da mirujete dok su na sceni. Odavno je poznato da Pančevu ne manjka dobrih muzičara, i što se mene tiče, Bogu hvala na tome. Posle kafane, a pre kreveta, valja nešto i pojesti. Burek kod Grge u, recimo, tri sata, neprocenjivo. Mada, imam malo istomišljenika po pitanju izreke „kako gladna da spavam”, ali nađe se uvek neko ko je voljan da sa mnom podeli tu avanturu u sitne sate. Nakon toga treba odspavati koji sat, i uputiti se na buvljak. Stari buvljak. Okasnila sam ove nedelje. Već je osam. Šarenilo boja, mirisa, naglasaka, muzike… Pola grada tu možete sresti. Nije bitno da li kupujete ili prodajete, bitno je da procunjate, da ne dobijete neopravdani minus. Stalni posetioci znaju o čemu pričam. Oni koji dođu prvi put, uglavnom na nagovor nekoga ko je uz buvljak odrastao, nalaze se u čudu, i retko kad imaju pozitivno mišljenje. Ali, kad uđe pod kožu, tu pomoći nema.

Po povratku zovem Brudera da ga izvestim o dešavanjima na buvljaku. Bruder je moj brat. Rođeni. Darko sam mu dala ime. Bio je beba bez imena dobrih mesec dana, jer su roditelji imali spremno ime koje njihova trogodišnja kći, to jest ja, nije želela da prihvati. Brat će joj se zvati Darko, i tačka. I bi tako. Dakle, taj moj mali brat, živi u Moskvi već 25 godina. Pitam ga za vreme. Provejava kaže. Nadaju se letu bar u julu. Prošle godine je tek krajem juna skinuo zimske gume. Pita šta ja radim. Ništa, rekoh, odoh u baštu da sadim cveće, u bermudama i atlet majici.

Ponedeljak, 23.april 2018. godine

Nisam spavalica. Volim rano da ustanem, popijem jutarnju kafu u miru. Do devet sam već obavila svašta i uspela da stignem do Bebe. Pomažem joj oko kuće i dvorišta, trudim se da joj skrenem misli sa činjenice da joj je muž otišao na hiruršku intervenciju. Beba je godište moje majke, jedna nežna dama. Ja sam pre kauboj, otresita sam, ne umem da tešim nekim nežnim rečima, ali se ipak savršeno razumemo i dopunjujemo. Intervencija prošla dobro, pacijent se oporavlja, Beba i dalje pomalo strepi, ali je ostavljam u mnogo boljem stanju nego što sam je zatekla. I to me raduje. Nema tih para koje mogu platiti osećaj da ste nekom pomogli da uspostavi ravnotežu. Odlazim kod mame po ručak, kod sestre na kafu, kod kume na… da je vidim je sasvim dovoljan razlog da odem kod nekog sa kim se družim skoro 40 godina.

Utorak, 24. april 2018. godine

Rasla sam uz Tamiš. Imam dovoljno godina da pamtim i vreme kada smo se u njemu kupali. Sećam se izgradnje brane, sećam se kako je ubrzo nakon njenog puštanja u rad, kupanje na gradskoj plaži postalo zabranjeno zbog zagađenosti vode. Tada nisam mogla da shvatim ni šta je zagađenost, ni kako je voda preko noći postala dobra samo za pranje automobila.

Šetam gornjom stranom keja. Donja je već duže vreme poplavljena. Gledam preko vode gde je nekad bila gusta šuma, gde sam provela dobar deo puberteta, gde je moju kumu i mene jurila divlja svinja na čije smo prasiće slučajno nabasale. Kako te avanture objasniti današnjim pubertetlijama…

Nastavljam ka Brodoremontu za koji ne znam ni da li još uvek postoji. Sve druge firme koje su se tu nalazile, odavno su otišle u istoriju. Tamiš kapija je novo zdanje. Ostatak su neke ruševine, jedva da ima naznaka da su tu nekad bile ozbiljne fabrike, GIP, Svilara, Minel, Konstruktor… Postoji Modus, on radi, tu su i šivare i kancelarije, i prodajni prostor. Ne znam na čijem se mestu on nalazi. Sa druge strane se nešto renovira. Mislim da je to bila Svilara. Na prilazu dve istovetne table. Nešto o zabranjenom pristupu. Rukom pisane. Pola ćirilica pola latinica. Tuga. Kakva država, takva i tabla…

Sreda, 25. april 2018. godine

Aden je dekorativna šminka čijom se distribucijom bavim. Od decembra zvanično u Srbiji, sa sedištem u Pančevu. Moji prijatelji su vrlo hrabro ušli u tu priču, zagrizli, potpisali ugovor o zastupanju, uvezli prvi kontigent. I bum! Kvalitetan proizvod sam sebe prodaje. Pakujemo i šaljemo pakete, uslužujemo mušterije, isprobavamo nove proizvode…

Žurim Kod gazda Laze da se nađem sa drugom. Večeramo najbolji roštilj u gradu. Mada se on buni, kaže velike porcije, spominje aždaju u mom stomaku, i njegov stomak koji raste i od čaše vode iako redovno vežba, a ja ne umem ni da potrčim. Branim se genetikom, i činjenicom da ipak više ne mogu da uđem u farmerke od pre 20 godina. Bolje da se nisam branila…

Četvrtak, 26. april 2018. godine

Ponovo gomile objava sa molbama za udomljavanje i zbrinjavanje napuštenih životinja. Mačići stari par dana nađeni u kesi u kontejneru. Kakav, zaista kakav čovek moraš biti da dozvoljavaš svojoj životinji da se pari, neguješ je dok je trudna, sačekaš da se okoti, pomiluješ je, pokupiš okot, baciš bebe u smeće, vratiš se kući, večeraš, poljubiš svoju decu za laku noć, legneš i mirno zaspiš? Celog života tragam za odgovorom na ovo pitanje. Molim vas, molim vas kao ljude, sterilišite svoje ljubimce. I ženke i mužjake. Uradite to zbog sebe, zbog njih, zbog toga što je to jedini način da se smanji smrtnost izazvana polno prenosivim bolestima, i da se smanji broj četvoronožnih beskućnika. Znate li da je ajkula jedino živo biće koje ne može da oboli od side? Otporna je na viruse. Mi i naši ljubimci, nažalost, nismo.

Moj lek za smirenje su muzika i knjige. Muziku ne isključujem ni kad nisam u kući. Knjige čitam i kad nemam vremena ni da spavam. Rok radio je moj najčešći izbor. Završavam čitanje knjige Čovek po imenu Uve. Pravim paralelu sa Forestom Gampom, razmišljam o uzrocima i posledicama ovakog ili onakvog razmišljanja. Ko je u pravu a ko greši. Treba li biti ovakav ili onakav… Toplo preporučujem svima koji nisu već pročitali. A ja ću sutra početi Dosije K, koji mi, nepravdano, stoji već godinu dana i čeka svoj red.

Petak, 27. april 2018. godine

Ne posedujem TV aparat već desetak godina. Miloš i ja sasvim dobro živimo bez njega. Ne čitam novine. Do skoro sam redovno kupovala Pančevac, vodeći se mišlju kako je suma koju ja odvojim simbolična, a da zaposleni u toj kući ipak od toga žive, ali nemam više empatije ni za njih. Ne sećam se ni koji članak je inicirao odluku da prestanem da ga kupujem. Prestajala sam i ranije, bio je Miloševićev, preorijentisala sam se tada na Novi Pančevac, nezavisno glasilo koje je izlazilo jedno vreme. Vreme za koje smo mislili da je zlo. E moji mi… Naivni…

Društvene mreže mi pružaju dovoljno informacija da ne budem neobaveštena. Tviter pogotovo.

– Turkinja završila u zatvoru zbog javne kritike upućene njihovom Vođi. Na osluženje kazne je otišla sa svojom bebom.

– Sećanje na Černobil.

– Učenik V Beogradske gomnazije prvo mesto na Svetskom takmičenju iz biologije.

– Fabrika u Nišu otvorena po treći put od 2015.

Vučić, Bekvalac, Macura, Brnabić, Mihajlović, Vulin, Niš, Slavija, BGH2O, fontane, botovi… Ne mogu, nemam snage za čitanje više od deset tvitova. Sve mi je jasno. Mediokriteti vladaju Srbijom, i to, nažalost, vrlo opravdano. Bolje nismo ni zaslužili.

Gledam slike Maroka. I video zapise. Tijana je tamo već par dana, turistički, i oduševljena je. Čekam da se vrati pa da mi uživo prenese utiske.

Već duže vreme izbegavam dvoranu „Apolo”. Nema u njoj više ljudi koji su učestvovali u njenom stvaranju, u davanju smisla, oblika, duše… Povukli su se pred najezdom nekog polusveta, izgubili su posao, ali sačuvali obraz. Ali večeras nastupa Zona B, najbolji bluz bend u zemlji, sa solistom koji je naš drug, i naš Pančevac. Slušala sam ih poslednji put pre nekoliko godina, u beogradskom Domu omladine. Odlučujem, idem večeras. Neverovatna svirka, vrhunski muzičari, Perina harizma, vladanje scenom, boja glasa, sjajan ritam, potiskuju u drugi plan činjenicu da čim kročite u „Apolo” pomislite „gle, šta je nekvalifikovanih na jednom mestu”. Pritom ne mislim na publiku, naravno.

Subota, 28. april 2018. godine

Dan posvećen kući, dvorištu, ispijanju kafe i piva sa prijateljima. Živim na Misi. Tipsko naselje. Arhitekta koji ga je projektovao je bio ili pijan ili drogiran ili član SNS. Nije SNS postojao tada? OK, onda nešto od preostale dve opcije, ali ako je živ, sada je sigurno član SNS. I tako, tu smo, zbijeni, nanizani, sa manjkom trotoara i mesta za parking. Komšija preko puta psuje vozilo koje je neko parkirao pred njegovom kućom. Opasno psuje. Stiže vlasnik, izvinjava se, stao je na pet minuta, evo sklanja se… Ne vrede izvinjenja, komšija samo pada u još veću vatru. Vozilo odlazi, i ja gledam, mislim se šta treba da utera ili istera iz garaže kad je toliko izvređao vlasnika vozila. Ne treba ništa. Ulazi u kuću. I to je to. Istresao je iz sebe bes, tugu, jad, ne znam…

Setim se kako smo Ema i ja bile u kolima pre nekih mesec dana, i ja na sred prometne ulice stanem da propustim pešaka koji prelazi mimo pešačkog prelaza. Pokažem mu rukom da pređe, i kažem hajde izvoli, a on prelazeći, pogleda me i čujem kako izgovara uvredljive reči upućene meni. Kaže Ema, „vidi ga, lepo da izađeš i da ga zadaviš”, „Ma jok”, rekoh, „on psuje jer je to on, a ja sam ga propustila jer sam to ja”. I to je to. Sami biramo. Neće dobro delo biti manje ako ga ne oglasite, neće loše delo biti manje ako o njemu ćutite.

Divim se Sergeju Trifunoviću koji par puta dnevno deli istu objavu na istagramu, jer mu je neko par puta dnevno briše. Neko izgleda ne razume ni humor ni satiru ni Sergejevo i Banetovo ,,srbovanje” po Istanbulu….

Miloš želi da se tetovira.

Ja želim da bude siguran u svoju odluku. On kaže da jeste. Ja kažem hvala svima koji pročitaju sve što sam napisala ovde. Posebno hvala svima koji ostave i komentar, jer poenta i jeste u razmeni mišljenja, slaganju, sukobu, kako god to nazvala. Samo da ne ćutimo, jer najveći procenat nesporazuma među ljudima nastaje zbog loše komunikacije.

Pozdrav i do čitanja.

Autorka je Miloševa mama. Muzika. More. Politikin zabavnik.