Sedam dana u životu jednog studenta književnosti

Nevena Milosavljević
Objavljeno 22.11.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 15. novembar 2020. godine

Osam sati uveče – kontaktira me N. Ž. sa molbom da pišem dnevnik za sajt. Šta da radim? Da li da prihvatim? Ili da upotrebim svoj životni izgovor – nemam vremena. Koga lažem, od kad su nam prebacili predavanja na onlajn, imam vremena i na pretek, nema više celodnevnog sedenja na fakultetu na pauzama, čekajući da počne predavanje. Moram da priznam da mi to blejanje na faksu i nedostaje, uglavnom zbog druženja sa kolegama.

Na kraju sam ipak prihvatila pisanje dnevnika (što se može zaključiti iz priloženog), mada smatram da nemam šta specijalno pametno i zanimljivo da ispričam, ali ‘ajde da probam. Pokušavam da se prisetim šta sam sve radila danas, ali nema mnogo toga da se kaže. Danas je nedelja – nedelje su uglavnom tihe i mirne, naročito ove u jesen, kada napolju duva vetar i toliko je hladno da ti se ni ne izlazi iz kuće. Tako da, možda karantin kojim nam prete nije potreban, jer vreme je samo po sebi šuntavo, toliko da ne želiš da promoliš glavu iz kuće.

Danas mi je ceo dan prošao u leksikološkom istraživanju o deminutivima koji označavaju životinje u našem jeziku. Volim takva istraživanja i domaće koje nam zadaju na faksu, osećam se kao kakav naučnik. Na meni je da nađem temu, sprovedem anketu, sredim rezultate, dođem do nekih zaključaka i sve pretočim u tekst. Ili kad smo pre par nedelja snimali govor nekog kraja – odeš na teren, nađeš govornika i snimiš, a zatim to sve prekucaš u tekst i akcentuješ. Zvuči lako, ali nije. Volela bih da se jednog dana bavim takvim stvarima. Doduše, nauka o jeziku je veoma širok pojam, nisam još sigurna tačno čime bih se bavila, valjda ću se odlučiti do kraja faksa. Jedino što me buni jeste to što ceo svoj život posvetiš toj nauci i pitanje je koliko imaš vremena za neke druge stvari u životu. Mi žene nekada razmišljamo previše dugoročno – šta će biti za dvadeset godina? Zašto nam je toliko bitno da isplaniramo ceo svoj život? Doduše, profesorka nam je prošle nedelje govorila o tome koliko je ženama u nauci teško da usklade posao sa drugim obavezama, na primer porodičnim. Tako da, nije ni čudo što razmišljam o tome, jer je to zaista veliki životni problem.

Ponedeljak, 16. novembar 2020. godine

Koliko je danas bio predivan dan! Evo sad sam došla iz Beograda, posle predavanja nas je M. vodila na pivo da nas časti za rođendan. Igrali smo neku mnogo dobru društvenu igru, „Dixit” se zove, nešto sa kartama, prvi put sam je sad videla. Dobro je da iskoristimo vreme, dok su još svi u Beogradu, i dok se još koliko-toliko ide na faks. Tokom karantina su mi baš nedostajali.

Pre predavanja sam išla da pokupim „Dunda Maroja” od jednog dečka. Na Fejsbuk grupi faksa su se studenti baš aktivirali u skupljanju novca za decu kojoj je potrebno lečenje. Stavljaju knjige i skripta na aukciju, ili poklanjaju knjige ako pošalješ poruku na 3030. Koliko god da je to lepo, činjenica da se u ovoj državi sredstva za decu skupljaju preko poruka je poražavajuća. Mnogo me to nervira. Ako nemamo novca za bolesnu decu, za šta tačno imamo?

Utorak, 17. novembar 2020. godine

Pokušavam da izbegnem uvodne fraze poput: ustala sam ujutru, obukla se, oprala zube i popila kafu, dan je sunčan i divan za šetnju, i ostalo. Koga zaista zanima da čita to? Te fraze su mi poput sastava u školi „Kako ste proveli letnji raspust” ili „Jesen u mom kraju”. Kada jednog dana budem bila profesor, definitivno neću davati takve teme.

Volim da pisanje započnem, kako mi to u književnosti kažemo, in medias res, pa da vidimo, koji je centralni događaj koji je obeležio današnji dan? Odlazak u Istorijski muzej, definitivno. Izložba traje do 20. novembra, pa smo se juče na rođendanu dogovorili da odemo danas u muzej. Popodne smo bili slobodni, jer smo predavanja imali samo ujutru preko Zuma. Izloženi su eksponati iz prednemanjićkog perioda i iz vremena vladavine Nemanjića. Tu su različiti spisi, knjige, pečati, prstenje, dinari, fotografije zadužbina, portreti vladara i njihovih žena. Za nas srbiste je to posebno interesantno jer nam na predavanjima pričaju o tim knjigama i neke od njih i analiziramo. Drugačije je sresti se sa tim u originalu, kada su slova spojena i kada ti treba nekoliko minuta da skontaš da li je to slovo E ili K, i šta znači ta skraćenica u reči pored. Videli smo i onaj Stojimirov pečat, što ga je V. S. pominjao na predavanju prošle nedelje.

Nakon ovakvih događaja, koji me podsete na to kakvu istoriju i kulturu imamo, u meni kao da se javi neka potreba za očuvanjem nacionalnog identiteta, u ovom vremenu kada to nije baš najpopularnija stvar, kada se ljudi trude da budu što manje „nacionalisti” (kao da je voleti svoju zemlju nešto loše), pa postaju amerikanizovani liberali koji pljuju po svemu što je njihovo, a tuđe veličaju.

Sreda, 18. novembar 2020. godine

Ako nas još jednom bude zadržala do jedanaest, poludeću! Ne znam zašto imaju potrebu da produže predavanje na duplo duže preko Zuma. Kao da mi ispiranje mozga hipnizmom, zenitizmom i ostalim književnim pokretima avangarde nije dosta! Negde oko deset, nakon dva sata slušanja, skoro svi izlazimo sa tog „sastanka”, jer ne možemo više da izdržimo. Ionako ko zna kad ćemo polagati taj predmet. Po mom proračunu trebaće mi tri godine da pročitam 300 knjiga ovim tempom. Možda bih lakše medicinu završila. Na svako moje žaljenje oko faksa mama kaže „To što si htela, to si upisala, niko te nije terao”. Istina, ne kajem se, barem za sada, videćemo kako će to izgledati kad budem tražila posao. Stranka nije opcija.

Skoro ceo dan danas sam imala predavanja, a između njih sam čitala Kočića i radila domaći iz italijanskog. Dakle, niente di speciale. Ova celodnevna predavanja preko Zuma baš znaju da umore.

Četvrtak, 19. novembar 2020. godine

Jutros pre predavanja sam otišla sa D. do Gradske uprave da predamo papire za refundiranje mesečnih karata za gradski prevoz. Za celu prošlu godinu dobili smo „čak” četiri hiljade. Za te pare ne znam ni što se cimamo da nosimo dokumente. Dok ostali gradovi daju stipendije studentima, mi od Pančeva nismo dobili ni crno ispod nokta, što bi rekao naš narod.

Oko sedam me je I. zvala da se prošetamo, imamo tu rutu od njene zgrade preko Narodne, kroz grad do keja i obrnuto. Vratila sam joj danas foto-aparat koji sam pozajmila da koristim preko leta. Ne mogu da se pohvalim da mi je nešto dobro išlo, uglavnom sam fotografisala na izletima koje sam pravila kao nekakvu zamenu za more ove godine. A ona je našla novi hobi – slikarstvo. Stvarno je fascinantna, stalno nađe neku novu zanimaciju.

Šetale smo se i pričale svašta nešto, bila je malo nervozna zbog faksa i korone. Mada uglavnom izbegavamo komentarisanje korone, jer se svima na glavu popela, ta neizvesnost oko toga šta će biti – da li će nas zatvoriti, da li ćemo ići na faks, kako će to izgledati, i ostalo, zaista stvara ogroman pritisak i utiče na naše živote u svim poljima, iako se trudimo da ne bude tako.

Petak, 20. novembar 2020. godine

Juče je bio baš lep dan, zaista sam se nadala da će biti i danas tako, jer smo M. i ja planirali da idemo do Zemuna da se malo prošetamo. Videli smo da će danas da pada kiša, tako da ništa od tog Zemuna, možda u nedelju ili sledeće nedelje, kada uspemo da se uklopimo zbog obaveza na fakultetima. U zamenu za to, idem kasnije kod njega, gledaćemo neki film, popisivati knjige koje ima, ili tako nešto. Njegovi roditelji imaju baš mnogo knjiga (kaže da sam s njim samo da bih uzimala knjige iz njihove biblioteke), pa je on rešio da ih popiše, a meni nije dosadno da mu u tome pomognem (taman da vidim šta sve još mogu da mu maznem).

Danas je patrijarh umro (sinoć su ga već neke novine živog sahranile), pa će verovatno biti dan žalosti.

Sada idem kod M. sutra ću samo da dovršim dnevnik i šaljem N.

Subota, 21. novembar 2020. godine

Sada je oko pola dva, ne očekujem da se bilo šta specijalno dogodi danas, pa završavam dnevnik da bih ga na vreme poslala.

Današnji dan je baš nekako tmuran, kao i ceo ovaj novembar. Evo, D. mi šalje nove mere koje stupaju na snagu – skraćuje se radno vreme svega do 18 sati. Tako da – što ste izlazili, izlazili ste. Sad će verovatno da mi kuka kako ne možemo na Šaran.

Uglavnom ne volim Novu godinu, ni pomamu oko tog praznika, ali se zaista nadam da će sledeća godina biti bolja, jer je ova ostala prilično neiskorišćena, zatvorena i nedorečena.

Autorka je veliki zaljubljenik u svoju zemlju i u svoj jezik

Naslovna fotografija: Ivana Nedeljković

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)