Nedelja, 15. decembar 2019. godine
Nedelja, dva sata i pedeset minuta iza ponoći. Hodam praznim ulicama, poneki pas podigne sanjive okice da bi me pozdravio, a grad je savršeno tih. I prazan. Godinama razmišljam o tome kako sam uvek u noći između subote i nedelje dolazila do zaključka da je Pančevo najlepše upravo u toj noći. Mika Antić je napisao čuveni stih Pančevo, to je ono kad se vratiš. Imam osećaj da mnogo ljudi to uzima zdravo za gotovo, jer ako obratiš dovoljno pažnje, Pančevo stvarno ume da te zagrli u tvom nekom određenom ili izmišljenom povratku, a često se to ne ceni. Ovaj grad stvarno ima moć da te uteši i da te iznenadi kada treba, nasmeje, zagrli i poljubi. Ako si dovoljno hrabar, stvarno može biti tvoj povratak i konačno odredište. Dada i Maša me uvek podsete na to koliku ljubav gajim prema ovom gradu, izazivaju u meni izliv lokalpatriotskih emocija koje dolaze u erupcijama. Magične su mi kada govore o tome koliko vole ovaj grad i volim što i njima to može biti dom.
Pesma dana: „Dunav se uliva u Tamiš” (Miroslav Antić)
Ponedeljak, 16. decembar 2019. godine
Nekada negde sam pročitala da firme koje su počele sa radom u ponedeljak statistički su uspešnije poslovale od onih koje nisu počele sa radom prvog radnog dana u sedmici. Uvek mi je ta misao u glavi i neke važnije stvari volim ponedeljkom da započnem. Stoga, došlo je vreme za čitanje knjige Miloša Crnjanskog (koji je dobio ulicu u Pančevu, preimenovali su Štrosmajerovu – zašto, zašto i ponovo zašto??? Poštujem i vrednujem rad Crnjanskog, važan je, ali zašto je neka ulica morala biti preimenovana u to ime, koliko drugih ustanova je moglo dobiti ime?) Dnevnik o Čarnojeviću, književnost XX veka se neće sama iščitati, a kamo položiti. Dve rečenice su mi naročito zapale za oko: Hteli smo da spasemo svet – mi, slovenski đaci i Bio sam mlad i imao sam tako lepa, vitka, bela krila i pleća. Koliko je ovo tuge u meni izazvalo. Veoma je meni jasna ta dvostrukost glavnog lika u romanu i da ovo progovara jedan od te dvojice, ali svesnost o tome da su nekada živeli mladi koji su zaista verovali u to da mogu promeniti svet me svaki put raznese. Nekad su postojali ljudi koji su želeli da se bore za povoljniju budućnost svoju, svoje porodice i svojih potomaka. Oni su bili entuzijasti, motivisani, verovali su u neke ideale. U šta mi, mladi, danas možemo da verujemo? Kakvi ideali? Kakav entuzijasta? Kakva motivacija? Nekada, ne tako davno Lola Ribar (čija je ulica takođe preimenovana širom Srbije, mahom su ostale u Vojvodini) izgovorio sjajne reči: omladini je potreban mir da bi uzmogla živjeti! Kakav je to polet bio. A kako je naš pad tako veličanstven.
Pesma dana: „Uspavanka za dečaka” (Đorđe Balašević)
Utorak, 17. decembar 2019. godine
Utorak je onaj dan od kojeg nikada ništa nisam očekivala. Isprazan, neinspirativan, ispranih boja i krajnje iscrpljujuć. O skandaloznih 16 stepeni u decembru ne smem ni da razmišljam. Radujući se kraju dana i žaleći se na isti svom prijatelju, dobih za odgovor sledeće:
Teskoba
je sveprisutna
A onda se nekom tračku nade nasmeješ i pohrliš
I nebesa duhom svojim probiješ
Isprva nisam bila sigurna da li je to bio tekst neke pesme ili citat iz filma, jer je gugl pretraga bila beskorisna, a onda je samo proradilo oduševljenje u meni zbog tuđeg elana nakon suvoparnog i teškog dana! Stvarno me zadivljuju ljudi koji su u stanju da sebe motivišu iz dana u dan. Kakva je to snaga.
Pesma dana: „Đuskanje ne pomaže” (Buč Kesidi)
Sreda, 18. decembar 2019. godine
Bila sam danas na izložbi Marine Abramović u MSU. Iskreno, nisam bila nešto preterano upoznata sa njenim radom, znala sam neke detalje o njoj, ali se nikad nisam posvetila istraživanju. Imajući u vidu to neznanje i sa malo skeptičnosti zbog svih komentara koje mi je okolina nametnula (negativnih, naravno), uputih se odvažno sa Dadom i Mašom na izložbu. Znala sam samo to da ću videti nešto što nikad nisam mislila da će se naći u jednom muzeju. Sa tom mišlju na pameti sam ušla i sa istom izašla iz muzeja nakon dva sata. Za tih 120 minuta sam upoznala jedno biće koje je imalo potrebu da se apsolutno oslobodi svih mogućih okova koje joj je društvo nametnulo. To biće imalo je potrebu da pokaže za je sve sposobno ljudsko telo i koliko je zapravo snažno i uzvišeno, a u isto vreme malo i krhko. Kolika je vera i snaga u samu sebe potrebna da se odvažiš i učiniš nešto nesvakidašnje, u svakom smislu te reči, nešto drugačije, buntnovno, neelegantno i preemotivno na pozornici sveta. Ogoliti celoga sebe pred celim univerzumom. Izbrisati granice i saživeti se sa prirodom i samim sobom. Fascinantno mi je bilo praćenje tog toka oslobađanja. Polazeći od ranih slikarskih radova iz šezdesetih, preko solo performansa i zajedničkog rada sa Ulajem sedamdesetih do solo karijere 1991-2017. može se pratiti ta kriva njenog oslobađanja od okova sveta. Kapa dole ženi koja je pokorila svet svojim radom i od tog istog sveta napravila svoju pozornicu. Naklon do poda i veliko hvala.
Pesma dana: „Send me an Angel” (Scorpions)
Četvrtak, 19. decembar 2019. godine
Zablentavivši se Marininom izložbom, tek mi je danas došla do mozga informacija da je čuveni auto-put Miloš Veliki dobio svoju pesmu. Da, Nevena, živiš u državi gde je otvaranje deonice auto-puta toliko jedna abnormalna i senzacionalna stvar da je za tu posebnu priliku neko (morao, želeo?) da napiše pesmu. Da, Nevena, loše ćeš se osećati zbog toga. I, da, Nevena, moraćeš nekada u svom životu da se pomiriš sa time da ovo ništa više nema smisla, da je ova država jedno prelepo leglo vrhunske idiotarije i čim utuviš to u svoju glavicu, život će ti biti lakši jer se nećeš stresirati oko svakog suludog naslova koji budeš pročitala.
Pesma dana: „Jututunska juhahaha” (Jovan Jovanović Zmaj)
U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.
Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.
Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.
A prolećem svakog goda
Popne s’ na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!
U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s’ ore –
Juhahaha, haha, haha!
Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.
A šta im je tako smešno?
Il’ je smešan Balakaha?
Il’ su smešni Jututunci?
Il’ je smešno „juhahaha”?
Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!
Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!
Petak, 20. decembar 2019. godine
Marko želi da živi u Finskoj, Nikola u Nemačkoj, Sonja u Švajcarskoj, Jelena u Sloveniji, Jovana je već u Kini. Prosek godina: 24. Naša draga premijerka je pre neki dan na događaju Dijalog sa mladima izjavila da je svesna problema odlaska mladih iz Srbije, ali da ima i onih koji se vraćaju. Mladi? Vraćaju? U Srbiju? Hajmo ispočetka. Da im je bilo dobro ne bi odlazili, zar ne?
Zašto bi se iko vratio u zemlju gde se kategorija mladih (do 35 godina) smatra ugroženom grupom?
Zašto bi se iko vraćao u zemlju u kojoj ne postoji sloboda govora?
Zašto bi se iko vraćao u zemlju u kojoj ideš kod privatnika, iako imaš zdravstveno osiguranje?
Zašto bi se iko vraćao u zemlju u kojoj se red, rad i disciplina ne vrednuju?
Zašto bi se bilo ko vraćao u zemlju gde se i na trafici mogu kupiti doktorati?
Zašto bi se iko vraćao u državu koja je odavno izgubila kompas?
Zašto bi se iko… Mislim da mogu ovako do besvesti, a juče sam sebi obećala da se neću nervirati.
Pesma dana: „Should I stay or should I go” (The Clash)
Subota, 21. decembar 2019. godine
Odbrojavanje do 2020. godine počelo je počelo! Ušli smo u poslednjih deset dana. Euforija, haos, šoping, pokloni, šljašti, šljokice, lampice, L-U-D-I-L-O. Nikada neću razumeti to histerično ponašanje uoči novogodišnjih i božićnih praznika. Kao dete radovala sam se korinđanju, to mi je jedno od najlepših sećanja. Sada se samo zgrožavam jer moram svakog dana proći pored suludog i drečavog AVIV parka koji je stecište svega što praznici sada predstavljaju. Ma samo nek se troši, to ne pita koliko košta. Samo neka pršti. Nisam sigurna šta praznici sada predstavljaju, jer okupljanje porodice ne sigurno. Potrošačko društvo je na visini zadatka pogotovo u ovom delu godine. Potrebna mi je doza maženja sa Lalom i Garijem da bih se ofrkestila u vratila u svoj svet jednoroga. Ili što bi Maša rekla vraćam se u svoj Mašalend, tamo mi je najlepše.
Pesma dana: „Kese etikete” (Bojana Vunturišević)
Autorka je dete cveća koje želi da obuhvati Svet svojim zagrljajem
