Sedmični fragmenti

Nikola Popović
Objavljeno 01.11.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 25. oktobar 2020. godine

Nedelja – dan otužan i vazda gnjio – trebalo bi je ukinuti ili joj bar nalepiti upozorenje o štetnosti, kao na cigaretama. Nekako se u drugi dan vikenda uvek slije sva zloćudna ljudska ispraznost, isplivaju nezadovoljstva i teški smo i sebi i drugima. Neko reče da svaku dokonost vrag uposli…

Elem, ova nedelja je u mojoj porodici počela svađom. Povod: ni manje ni više nego moje pisanje ovog teksta za medij koji je u političkoj nemilosti. Ne znam gde je tačno granica između opreznosti i samozadavljenja, ali bolje ću se osećati ako otškrinem ovaj pismeni pendžer ka sokaku, pa makar kroz njega gledalo i urokljivo oko.

Putevi su mi danas isključivo misaoni, ne računajući prelaske iz jedne prostorije u drugu i letove kroz prostranstva sajberspejsa. Uostalom, fizičku realnost sam poodavno dobrim delom đorao za digitalnu i u njoj se osećam kao svoj na svome. U tranzitu između ekrana, uveče ću sigurno odgledati „Slagalicu” i bar delimično „Utisak nedelje”. Uz „PLJiŽ” četvrtkom i nezaobilazna Kesićeva „24 minuta” što traju sat vremena, to su moji sedmični televizijski pivoti i značajne doze radosti u nedostatku jačih medikamenata protivu veltšmerca.

Dan je protekao lenjo (kako i prliči?), teglio se kao rezanci vojvođanske supe – one što predhodi rindflajšu sa crvenim sosom iz uspomene na tradicionalne nedeljne ručkove, posle kojih si dobar samo da odspavaš.

Ponedeljak, 26. oktobar 2020. godine

Danas sam vozio, leteo kroz vazduh na dva točka. Nezamenjiv osećaj. Sloboda kretanja, dominacija nad prostorom, lagodan prolazak kroz gradsku gužvu… Bio je u pravu Petar Božović dok je savetovao Kičića, kada voziš motor ne možeš da budeš depresivan.

Stigao sam na mnogo mesta, obavio hiljadu sitnih radnji pojedinačno nevrednih pomena, efekat: logistika svakodnevnog života podmirena, opstanak produžen, nervni sistem nagrađen dnevnom porcijom hormona zadovoljstva. San me je uzeo tako lako.

Utorak, 27. oktobar 2020. godine

Jutro je počelo tromo. U rukama i u glavi osećam posledice jučerašnjeg umora. Kratak šoferski izlet po gradu mi pomaže da se konsolidujem i uspostavim takt. Eta maja uternjaja zarjadka.

Na RTS-u upozoravaju da se Arktik ove godine još nije zaledio. Rešen sam da doprinesem srpskoj borbi protiv globalnog zagrevanja i prepolovim svoju ukupnu emisiju štetnih gasova. Mahunarke odsad jedem samo petkom. Sprdačan pozdrav čika Donaldu i bratu Siju!

Iz Šapca reporterka izveštava o zarazi da „pozitiva raste”. Eto, konačno dođoše i bolji dani za pesimiste – više niko ne može prekorno da pita: „što si tako negativan?!”

Raduje me ovo vedro vreme. Sunce je pred kraj oktobra nenametljivo, dobrodošlo… rasterećuje dušu i oslobađa misli. Hoćemo li se izboriti sa kovidom ove godine? Ne bih voleo da se i sledeće godine klonim ljudi i nosim masku samo zato što neki to odbijaju da čine sada. Realnost ume da bude toliko banalna da ju je teško prihvatiti, pa radije na njoj gradimo imaginarne konstrukte nego da se s njome pomirimo. Monotonija rutinskih radnji tišti, ali ako tvrdoglavo pokušavamo da dokažemo kako 2 + 2 ne moraju da budu 4, više matematike se nikada nećemo ni dotaći. In medias res, ne interesuje me „čiji” je dr Kon, izgled i porodica dr Kisić, trapavi ispadi i loši lični primeri ponašanja odgovornih funkcionera, niti bilo šta drugo u ovom slučaju, sem opšteg konsenzusa medicinskih naučnika širom sveta da treba nositi maske, držati fizičku distancu u javnosti, prati češće ruke i ne dodirivati lice. Pa, zar je to toliko teško da treba sve iz inata negirati i tražiti u tome zadnje namere?

Sreda, 28. oktobar 2020. godine

Još jedan dan mahom potrošen na banalne, praktične rabote. Nikako ne nalazim snage da sprovedem sve željeno u delo i obično padam umoran već po podne. A, jedino valjano što umoran čovek može da uradi je da se odmori. Svaki drugi poduhvat i ishod dok „nisi sav svoj” sumnjive su kakvoće i učinkovitosti.

U digitalnoj dnevnoj štampi opet nailazim na vest o ukinutom pravu Poljakinjama na abortus. Ovaj put je reč o protestu pred ambasadom u Beogradu: dva ženska udruženja, na skupu vidljiv jedan muškarac, pod člankom reakcije lajkovima gotovo isključivo žena, reakcije smehom gotovo isključivo muškaraca – sumorna ilustracija primitivnog patrijarhata, što nam je predaleko zabrazdio u 21. vek, a krajnje nam je vreme da ga arhiviramo u udžbenike istorije.

Nisam preterani entuzijasta za pronalaženje rupe na saksiji i tople H2O, pa volim i da preuzmem uspešne obrasce od nekih pametnijih i tako sam shvatio da me kupovina zaista opušta. Umesto pereca-jogi poza, lotosovog i drugog cveća, mantri, čakri, grljenja drveća… moj zen je guranje kolica kroz redove samoposluge i ubacivanje korisnih ili lepih proizvoda u njih. Radim to bar dvaput nedeljno i uvek mi prija.

Četvrtak, 29. oktobar 2020. godine

Odliv mozgova me tišti ovih dana, nedelja… jer nisu se odlili samo oni vrhunski, nego i oni obični, stručni, što hobluju parket ili postavljaju cevi u kupatilu… Ne dirajte ništa! Sva renoviranja obustavite do daljnjeg, do krajnje nužde! Zakon Marfija Srbina iz leta Gospodnjeg 2020. veli: sve što može, od majstorskih radova, krenuće po zlu, jerbo otiđoše sposobni trbuhom za lepcom, a nama ostadoše priučeni, nepodučeni i mogu-da-probam entuzijasti. Duševnu bol od popravljanja popravki koje mi u kući popravljaju majstori još od kraja avgusta uspešno lečim čokoladom, penastim bombonama, gaziranim sokom – i gle čuda, duša ne samo da mi se oporavlja, nego je i narasla jedno dva kilograma!

Zabrana abortusa u Poljskoj i sledstvene demonstracije – tema aktuelna i važna. Razmenio sam o njoj nekoliko ideja sa grupom omladinaca, bio zabrinut inicijalno kada su mi predočili da abortus treba zabraniti zbog ženinog reproduktivnog zdravlja, jer su bebe dragocene i šta je uopšte imala da zatrudni ako neće da rodi, a onda smo se pitali o različitim slučajevima i aspektima, primerima, uzrocima i posledicama, pa majeutički došli do zaključka da ženama valja ipak ostaviti slobodu da o tome odlučuju. Happy end gained, faith in the mankind restored!

Petak, 30. oktobar 2020. godine

Još jedna epizoda vodoinstalaterske epopeje u mom domaćinstvu je uspešno (?) okončana. Da li je to bilo finale? Neizvesno je. Poučen iskustvom, uzdržavam se da se obradujem, bar dok se silikon ne osuši, a kupatilo počne da koristi. Uzbuđenje treperi u vazduhu… ili je to možda miris svežih fugni, ko će ga znati.

Petak, naročito po podne, rezervisan je za vozačku nervozu. Svi žure da što pre stignu do vikenda, te dvodnevne obećane zemlje za vasceli radenički svat. To su uletanja, preticanja, provlačenja a la maestro Fanđo, zaleganja na sirenu, razmene bogatstava kočijaško-šoferskog rečnika i povrh svega, provizirno shvatanje saobraćajnih pravila. Kada se tome doda fakat da mi dobrim delom i dalje koristimo putnu i gradsku infrastrukturu kumrovečkog maršala, a da je broj vozila uvišestručen, kao što su im i gabariti narasli, odličan je uspeh što se dosad svi nismo poubijali na „vrelom asfaltu”.

Međutim, kad već jednom stignemo na željenu konačnu destinaciju petkom, automatski postajemo bolji ljudi. Tolerantniji, ljubazniji, rasterećeni presije radnodnevnog tempa, a i ceo vikend je pre nama – vuhu!

Mi bežimo u noć. Bežimo od drugih ljudi. Tražimo jasnoću misli. Prikupljamo duševne rubove i skute, iznova se uspostavljamo. Blagoslovena je samotna tišina – tek u njoj postajemo slobodni.

Subota, 31. oktobar 2020. godine

Ustao sam kasno. Više se kotrljao po inerciji nego što sam se kretao sopstvenom voljom. Prebirao sam po novinskim naslovima: mitropolit podlegao koroni – vernici se, nepoučeni njegovim primerom, masovno okupili u znak poštovanja prema preminulom svešteniku, zatim tradicionalna godišnja prepucavanja da l’ je Sv. Luka ili Noć veštica, izveštaj o zemljotresu u Turskoj… op, umro Šon Koneri :/ – teškoje reći „prerano” ili „neočekivano” u 91. godini, ali bez pardona mogu da ustvrdim da je svet postao siromašniji za jednog autentičnog filmskog šmekera – hvala za sve uloge, Ser!

Na TV-u sam uhvatio top-listu novih filmova i ne bio lenj da popišem naslove. Trejleri možda daju pogrešan utisak, jer u njima bude sublimirana esencija filma i po pravilu jesu atraktivniji/uzbudljiviji od celog ostvarenja, ali svejedno, nekakva se generalna predstava na osnovu njih može steći. Izvinjavam se cenjenim filmadžijama, zahvaljujem piratima i slobodnom internetu, moj kućni kompjuterski bioskop je spreman za nove projekcije!

Autor je profesor jezika i književnosti

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)