Promena se mora desiti

Objavljeno 10.03.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 29 mins

Nedelja, 3. mart 2019. godine – Promena je neminovna

Ova nedelja još jednom svedoči o mojoj nerazumnoj i neuhvatljivoj multidisciplinarnosti. Često kada diskutujemo o tome, i tražimo izgovore za manje uspešnosti od one koje trenutno želimo, moj prijatelj Uroš Dangubić zna da kaže, a ja da se složim sa njim, „gde bi nam bio kraj da se zanimamo samo za jednu oblast, a ne za hiljadu i jednu”. A ja opet često mislim da će mi ta svestranost i neutaživa žeđ za znanjem iz raznih oblasti, jednog dana dobro doći. Ili je možda ona prisutna već sada, ali je ja u dovoljnoj meri ne primećujem.

Nedelja. Dan kada bi po nekoj prirodi stvari trebalo da odmaramo. Moj raspored za danas je sličan onom za sredu Elona Maska. Dobro, možda malo preterujem, ali svakako je vrlo frekventna.

Prva stvar za danas je sastanak ili neformalno viđanje sa osnivačem ovog portala, Nenadom Živkovićem. Jedan od retkih portala koji pronosi slobodnu misao na celom prostoru južnog Banata i šire. Ovom zanimljivom razgovoru prisustvuje i moja devojka Ivana Đurđević, koja posle trogodišnjeg lupingovanja i istraživanja sveta pomoću aviona kompanije Qatar Airways, učestvuje jednom neiscrpnom razgovoru. Tu je i pančevački društveni i digitalni virtuoz, osoba sa milion i jednom idejom, Filip Milenković, osoba koja me je na neki način i uvela u svet tehnologije, i dobrim delom uticala da na neki način moj put krene od politikologije do digitalnog preduzetništva.

Razgovor je vrlo intenzivan, prolazimo sve teme od prevremnih i vanrednih izbora, preko kinematografije, pozorišta i Festa, društvene situacije, Filipove i moje odluke da pođemo put sveta i tehnologije, a istovremene nemogućnosti da odemo od lokala, regiona i naše političnosti. Ivana uspeva da nas isprati, i da da svoje viđenje srpske društvene realnosti, i da sa pozicije nekoga ko je živeo u inostranstvu pune tri godine, udahne jedan novi ugao gledanja.

Epilog ovog našeg razgovora je da se promena mora desiti, e sad videćemo kakva će ona biti. To zavisi od svih nas koji učestvujemo na ovaj ili onaj način u bilo kom procesu. Svi smo često čuli, barem kod nas, tu neizbežnu floskulu, „mora biti bolje”. A ja volim da uvek repliciram na nju sa fenomenalnim odgovorom briljantnog srpskog i regionalnog glumca, scenariste, reditelja i muzičara Nikole Pejakovića, kada je u TV emisiji „TV lica kao sav normalan svet”, od voditeljke Tatjane Paternek  Aleksić dobio ovu floskulu u vidu pitanja. On je kao iz topa odgovorio „neće biti bolje, biće kako mora”. To znači da onako kako budemo radili, vrlo verovatno da će nam tako i biti.

Posle ovog našeg susreta, žurim dalje. Put Novog Sada. Pozdravljam se sa Milenkovićem i Živkovićem, Ivani ostavljam kola, negde na Pančevačkom drumu, da nastavi putem svojih obaveza. A na tom istom „drumu” čeka me još jedna krajnje zanimljiva osoba, Petar Jovanović, nezaustavljiva snaga Istočne Srbije. Čovek koji je osnivač Danube Fan Festa, događaja koji svake godine dovede pregršt zanimljivih gostiju i oživi maleni grad, Donji Milanovac, okupljajući ljude iz Istočne Srbije, celog regiona, čak i iz sveta. Događaj će biti ovog leta u Kladovu, ako želite da upoznate čari istoka naše zemlje, pratite na internetu, i posetite ovaj zanimljivi event. Sa namu u kolima je i Lazar Grubor, čiji vrlo blizak rođak, po njegovim rečima, i jeste bivši gensek Fudbalskog kluba Partizan, čuveni Darko Grubor.

Svrha našeg puta u Novi Sad jeste snimanje tizera za najveće univerzitetsko sportsko takmičenje, Euroijada. Događaj koji svake godine okuplja više od hiljadu takmičara iz 20 zemalja sveta, i čiji sam ja izvršni direktor, nešto je zaista posebno. Projekat na koji sam vrlo ponosan, čije je temelje postavio Nemanja Brkljača, idejni tvorac i glavna osoba na projektu. Snimanje filma, koji ima za cilj da predstavi ovogodišnji grad domaćin, Berlin. I da pozove sve studente, od sporta i znanja, iz celog sveta, da mu se pridruže. Protekao je odlično, i mislim da ćemo imati jedan tizer vredan pamćenja. Ovo će zasigurno biti promena nabolje u odnosu na prethodnu godinu. Kao što kažem, promena se mora desiti, a na nama je kakva će ta promena zaista i biti.

Stižem u Beograd, nalazim se sa Ivanom, koja dolazi sa završne ceremonije ovogodišnjeg Festa. Konačno, gotova i ova nedelja. I nekako mi se čini da je bilo dešavanja, kao za pet dana u nedelji, a opet je brzo prošla.

Ponedeljak, 4. mart 2019. godine – Euroijada je rođena

Krećem da razmišljam kako da izgleda moj tekst za Pancevo City, jer ovo što sam napisao za ponedeljak, zapravo sam napisao u čevrtak. Još hvatam samo beleške onoga što radim u toku dana, i pravim kostur za ono što će postati tekst.

Propustio sam za ponedeljak da napišem, da jedno od glavnih razloga viđanja sa Živkovićem, jeste ideja CRTA-e (Centar za istraživanje transparentnost i odgovornost), da za eventualne vanredne izbore, još snažnije isprati ceo izborni proces. Razmišljajući o tekstu, za trenutak odlutam i krećem da analiziram ličnost osnivača Pančevo City-ija. Zaista osoba sa iskonskom demokratskom i građanskom orijentacijom, istovremeno sa nepokololjivom rešenošću da se izbori za osnovni princip demokratičnosti, a to je dobra i istinita informisanost, bez koje ova fasada od demokratije koju imamo, ne vredi ništa. Nenad ceni inteligenciju, ne omalovažava je. Verovatno je zato na udaru svih lokalnih medija pod kontrolom vlasti, oni se gnušaju inteligentnog i istinitog. Često pravim parelelu između Nenada Živkovića i fiktivne ličnosti Will-a McAvoy-a, urednik fiktivnog ACN-a u seriji, političkoj drami, The Newsroom. TV show koji bi preporučio svakom, pogotovo onima koji vole društvenu i političku tematiku. Verovatno bi Nenad, da deluje u nekom konsolidovanom demokratskom društvu vodio neku novinsku agenciju, sa budžetom od nekoliko desetina milona dolara, ovako se bori sa opstanak verodostojnog novinarstva u Srbiji međ šljivama. I sve se nešto mislim, da je promena ovakvog stanja neminovnost.

Euroijada 2019. biće održana u Berlinu. Još jednom želimo da naše takmičenje raste i kvantitetom i kvalitetom, te je moja uloga da razvijam dalje partnerstva širom sveta. Ali pre toga, malo o pokretaču ovog projekta. Nemanja je spoj, tvrdoglavosti Hercegovine i prostojnosti Vojvodine. Sam je napravio ovo takmičenje, svojom rešenošću, tako što je osmislio koncept, kontaktirao studente iz Praga, seo na voz i krenuo put Češke, ne znajući da li će uspeti finansijski da ga pokrije. Bio je uporan, i tako se rodilo takmičanje koje će pet godina kasnije postati najuticajnije na evropskom tlu. Nemanja je napravio promenu. On je jedinstveni community builder. Skrojio je zajednicu potpuno različitih ljudi, različitih profesija, i iz raznih etniciteta, koji prilikom organizacije Euroijade, zajedno funkcionišu besprekorno. Euroijada je dokaz da ne moramo preuzimati koncept iz sveta i prilagođavati se njemu, već da možemo mi napraviti projekat čiji će ceo svet želeti da bude deo.

Posle brojnih obaveza, uveče odlazim na trening crossfita. Mesto druženja, gde izbacujem frustracije, i mesto koje me čini boljim i jačim. To mesto se zove „MaxBox” i o njemu ću pričati podrobnije nešto kasnije.

Utorak, 5. mart 2019. godine – Euroijada biznis plan i moćni Ajaks

Kao što sam rekao moja pozcija u okviru menadžmenta Euroijade jeste da razvijam saradnju sa drugim turnirima i univerzitetima. Jedan od tih turnira je Euroesade, turnir Esade Business School-a, renomirane institucije iz glavnog grada španske pokrajine Katalonije. Osim ovog univerzitetskog sportskog takmičenja, Esade organizuje i razne case study turnire i hakatone. Tako da ako nekog zanima, može da zaprati ovu obrazovnu ustanovu iz Barselone. Što se tiče Euroijade, naša ideja je da napravimo zvanično partnerstvo sa njihovim turnirom, gde bi mi bili prisutni na njihovom turniru. Oni bi nas reklamirali, kako analogno, advertajzingom po halama i predstavljanje našeg događaja, istovremeno i na kanalima društvenih mreža Euroesade turnira i Esade Business School-a. Za uzvrat dobili identičan tretman na našem turniru u novembru, u Berlinu. Pregovori dobro teku, tako da su sve šanse da dobijemo još jednu zvaničnu kooperaciju, posle Maroka i Libana.

Pored poslovnih predloga sa studentima iz Barselone, pričao sam malo i o njihovoj političkoj situaciji u zemlji. Svima je poznato da u Kataloniji postoji pristojno jak separatistički pokret. Svi se sećaju scena iz prošle godine, kada je posle nelegalnog referenduma o nezavisnosti, ova pokrajina Španije postalo prilično nestabilna. Razgovarajući sa budućim liderima Katalonije, stekao sam utisak da nisu separatistički orijentisani, da su za jedinstvenu Španiju i za integraciju. Video sam i potpuno odsustvo ekstremnog etnonacionalizma, što ne bih možda rekao za našu mladu populaciju. Ova tema je za nas vrlo interesantna sa obzirom na to da smo se u poslednjih 30 godina toliko naodvajali, da ne ne možeš da kreneš 300 km u nekom pravcu, a da ne pređeš 12 granica.

I stvarno sam u tim mladim ljudima osetio evropski duh, i došao do zaključka da je verovatno uporište separatizma u starijoj populaciji. A svi znamo da na mladima svet ostaje, tako da će verovatno i u pogledu raspoloženosti ove pokrajine prema saparatizmu, promena ka integracji biti neminovna.

Veče je bilo rezervisano za Ligu Šampiona. Mečevi za utorak bili su Borusija-Totenhem, meč koji je već bio rešen u prvom dvomeču, i Real Madrid-Ajaks, duel za koji smo svi mislili da je rešen u prvom meču u Amsterdamu. Ali onda je zasijao moćni Tadić. Srpski internacionalac se pobrinuo da trostruki uzastopni šampion Evrope završi takmičenje. Zaista Dušan Tadić je pokazao u večerašnjem duelu fudbalsku magiju. Kod drugog gola je piruetom izbacio iz balansa celokupan vezni red Reala i pravovremenom asistencijom, pomogao Ajaksu da povisi na dva nula, a u 62. minutu gol u rašlje protiv golmana kakav je Kurtoa, označio je Tadića kao fudbalera o kojem priča cela Evropa. Ajaks je ponovo posle 11 godina u vrhu evropskog fudbala. Mestu koje mu po svim parametrima pripada.

Činjenica je da sam i ja igrao fudbal dva sata pre Ajaksa, ali naprotiv moja ekipa se nija proslavila kao ekipa Ajaksa, ali smo časno izgubili 8:7.

Sreda, 6. mart 2019. godine – SportTech Adria i „loodilo” u Parizu

Krajem aprila 2018. lansirao sam sajt SporTech Adria. Ideja je da bude izvor koji bi komunicirao sadržaj vezano za sport i digitalne tehnologije na prostor regiona, što se iz naziva može videti. Osim sadržaja, trebalo bi da bude i entitet koji bi organizovao konferencije i hakatone sa ove dve teme. Dok bi na kraju jedan njegov produkt bila i kompanija koja bi nudila različite tech usluge i servise za sportske klubove i organizacije. Prvi deo ove zamisli je ispunjen. Svako ko poseti gorelinkovani naziv izvora, moći će da se upozna sa tekstovima koje pišemo. Naredni korak su događaji koje spremamo, a za kraj godine spremamo da naše delovanje postane i preduzetničko. Glavna ideja je da se u ovom regionu desi promena i da se sport digitalizuje i osavremeni i isprati svetske tokove, tj. uglavnom one koje dolaze iz SAD.

Ujedno i dalje pregovaram sa menadžmentom Euroesade-a, i spremam organizaciju puta za Barselonu, i pokušavam da nađem najbolju i najrentabilniju varijantu. Sve mi se čini da ću ići autobusom od Pančeva do Beča, i posle avionom od Beča do Barselone. Radujem se povratku ovom gradu, jer nisam ga posećivao od daleke 2006. Pokušavam da uklopim da odem i na Kamp Nou i da ispratim katalonski derbi između Barselone i Espanjola. Dva kluba, gde prvi ističe regionalni karakter, a drugi državni. I još jednom da razbijem tu predrasudu da politika i sport ne idu zajedno.
Veče je bilo rezervisano za još jedan trening crossfita u „Maxboxu”, a posle toga Liga šampiona. I opet dva para ⅛ finala Porto-Roma, gde je Porto bio bolji posle produžetaka i prošao u ¼ finale. A drugi dvomeč koji su svi smatrali da je jasan epilog, i da fudbalsko čedo šeika iz Katara Pariz Senžermen sigurno ide dalje posle 2:0 iz Mančestera. Pogotovo što je ekipa Junajteda bila vidno oslabljena i u njenom sastavu je bilo par tinejdžera. Ali dokaz da u fudbalu, i u sportu uopšte nije ništa gotovo dok se ne završi, te se neočekivana promena desila. I tako je neubedljiva ekipa Mančester Junajteda pobedila sa 3:1 i na zaprepašćenje svih na stadionu otišla u dalje takmičenje. Dok je ekipa koja je u poslednjih nekoliko godina potrošila bezmalo milijardu evra na pojačanja, još jednom ispala u ranoj nokaut fazi. U ekipi Junajteda igrao je i školarac Mejson Grinvud, sva sreća da je meč prenošen pred milionskim auditorijumom, pa će 17-godišnji Grinvud imati opravdanje za razrednu.

Četvrtak, 7. mart 2019. godine – Konačno ta nesuđena španska serija

Nisam pisao do sada, ali već četiri dana pokušavam neuspešno da se koncentrišem i otpočnem gledanja španske serije. Kada napišeš španska serija, svi pomisle automatski na latinoameričke sapunice tipa Kasandra, Ljovisna, Esmeralda… Pogotovo ovu poslednju pamtimo, s obzirom na to da smo nestrpljivo čekali da počne njeno emitovanje, ali smo umesto epizode dobili vest da je Nato avijacija povredila vazdušni prostor i da je pogođena Priština. Ali to je priča za neki drugi tekst.

Ova serija je posle neverovatnog uspeha u matičnoj Španiji, doživela još veći na međunarodnoj sceni, te je našla svoje mesto i na najgledanijoj online platformi, Netflixu. Moj susret sa njom je zapravo susret sa serijom pod nazivom „Money Heist”. Naravno Amerikanci će naći za shodno da sve što kupe komercijalizuju i podrede tržištu. Ja sam više za autentičnost, te u jednom trenutku počinjem da kapiram, s obzirom na to da mnogo volim da istražujem tokom gledanja serija, filmova, kako bih pojačao doživljaj iste, da je to zapravo serija „La casa de papel”. Seriju koju sam kačio na određenim forumima, ali nisam počeo da je gledam, sve dok je Ivana nije predložila, kao nešto što bi moglo da bude baš cool.

Par dana nisam uspeo da je primim u sebe, s obzirom na to da je kompleksna, a s činjenicom na brojne obaveze, uveče bih bio previše premoren i nedostajala mi je potrebna pažnja da bih je ispratio na odgovarajućem nivou. A onda u četvrtak kreće nered. Osetio sam seriju na jako dobar način, i krećem da ulazim duboko u interakciju sa njom. Priča je neobično dobra. Ekipa razbojnika ulazi u Royal Mint, jedino mesto u Španiji gde se štampa novac, i prave talačku krizu da bi što duže ostali unutra i štampali novac, koji planiraju da iznesu. U tom vremenu dešava se 1001 neverovatan obrt između razbojnika, talaca, policije i master mind-a pljačke. Priča me je produbila na toliko mnogo načina, jer se kroz seriju prožimaju sve najvitalnije vrednosti jedne individue: ljubav, porodica, politika, smrt, život, sloboda.

Naravno ne bi to bila prava serija da nema Srba u njoj, i to čak dvojica. Jedan od glumaca je zapravo pravi Srbin iz Kladova, koji je preko Rumunije i Berlina, nekako stigao do Barselone, i tamo se proslavio kao glumac. Ali samo lokalno. Ova serija ga je stavila na svetski pijedestal. Naravno obojica igraju sve ono što su uloge Srba u filmovima u poslednjih 30 godina, ratne veterane i kriminalce u pečalbi. To me onda podstaklo malo da razmislim o svim ulogama koje su dodeljivane Srbima od tih nesrećnih devedesetih naovamo. I u skoro svim filmovima Srbi su predstavljeni kao svirepi kriminalci i ratni zločinci. Jedna brutalna etiketa, za koju smo mogu slobodno da kažem najvećim delom sami odgovorni. Tačnije, odgovornost je na onima koji su nas vodili u te uglavnom bezmislene i sulude ratove. Malo mi je neverovatno, s obzirom na to da smo samo u košarci, u vremenu od 1995. do 2002. osvojili dva svetska zlata i tri evropska, Olimpijsko srebro. A da ne pričam o drugim sportovima, imamo Novaka, koji je godinama proglašavan za sportistu planete. Kako to ne ode u film, i kako to ne bude Srbin u filmu. A sve mi se čini dok se odreknemo tog mračnog bagaža decedesetih i ne stanemo iza neke nove vrednosti da nećemo videti Srbina u filmu, kao sportistu, kao naučnika, kao borca za slobodi, a nije da ih nemamo na gomile, ali smo odlučili da akcentujemo nešto drugo. Vreme je da se desi promena.

Petak, 8. mart 2019. godine – Dan žena i priča o „MaxBox”-u

Dočekujemo još jedan Dan žena u nadam se jednakijem svetu nego što je to bio prošlog 8. marta. I zaista moje viđenje žena kao jednakih muškarcima je nešto sasvim normalno, te ih tako i posmatram. Sa druge strane određena podela postoji, zbog naših različitih bioloških i anatomskih predispozcija. Ali sam liberal po ubeđenju, i smatram da svako treba da bude ono što misli da jeste i ono što je spreman da brani pred drugima. Sa druge strane moje viđenje je da sa više prava, ide i više odgovornosti.

Svakog ponedeljka, srede i petka u 20 sati je rezervisano za moj trening crossfita u MaxBoxu. S obzirom na to da sam bezmalo dve godine deo ovog mesta gde se pomeraju granice fizičke i psihičke izdržljivosti, imam potrebu da sa vama podelim priču o ovom mestu. Od osnivanja „Maxbox”-a, od aprila 2017. sam deo ove zajednice i zaista mi je pomogla da u teškim trenucima ostanem jak. Kako kaže izreka, „u zdravom telu, zdrav duh”. „Maxbox” vam zaista omogućuje da živite ovu devizu. Sam projekat je delo Nenada Maksimovića, i jedne besprekorne posvećenosti u ono što radi. Činjenica je da se svako ko je makar na kratko bio deo ovog Boxa, vrlo brzo postao deo zajednice koja zrači pozitivnošću. Crossfit se drugačije trenira u našem Boxu, potpuna posvećenost i prilagođenost svakoj idividui, vežbaču ponaosob. I svaki trening kao da vas baca preko vaše granice izdržljivosti, ali svaki put je pomerate i postajete jači u svakom pogledu. I zaista smatram da bi trebalo da probate. Dob je nebitna, svi su dobrodošli. Smatram da je ovde crossfit poprimio drugačiji oblik. Ideja našeg trenera Makse je napravila promenu, i sa novom simbolikom, crossfit dobija novu dimenziju i formu.

Subota, 9. mart 2019. godine – Današnji dan je simbolika promena

Pokušavam da ustanem, ali zbog izmorenosti tokom radne nedelje i pogotovo petka, to mi ne uspeva. A možda i delom što me je serija „La casa de papel” totalno obuzela, i ceo fokus mi je na njoj. Postao sam ovisan od serije, i to se dešava. Posle svake epizode, kažem sebi ustaću i završiću ovaj tekst, ali ne ide. Tako da se prepuštam seriji i ne borim se više.

Osim toga dobijam poziv za današnji protest u Beogradu. Ali jednostavno premorenost mi ne dozvoljava. Znam da je simboličan dan. Na današnji dan pre 28 godina je Beograd ustao protiv onoga što su spremali Slobodan Milošević i njegova hanuma u bračnoj sobi. Zlo koje Beograd tada osetio i ustao protiv njega, i dan danas nije pobeđeno. I do danas ta vrednost esktremnog etnonacionalizma, autokratije, partokratije, paternalističke države, populizma i neslobode je sveprisutna. Beograd koji smatram za jedan od najliberalniijh gradova sveta, nije uspeo da slomi zlo. Zlo je bilo jače. I danas je tu, malo je izmenjeno, postalo je perfidno, ali je na snazi.

Ja sam se odlučio za promenu, od politikologije sam krenuo ka tehnologiji i IT-ju, jer sam video da će me ona ostaviti u elementu u kojem ja jedino mogu da obitavam, a to je da budem slobodan. Jer sa tehnologijom svet je moje tržište, gde god da sam. Ja sam napravio promenu, ali moje društvo nije. Ono je još uvek u jednom strašnom vidu neslobode. Ali promena je neminovnost. A da li će naše društvo krenuti ka slobodi ili ne slobodi, to je na svima nama da odlučimo.

One Comment to: Promena se mora desiti

  1. Nemanja

    mart 13th, 2019

    Ovakvi tekstovi bude ono najbolje i najinovativnije u ljudima. Promene su deo života, a svaka promena, pa čak i šolje iz koje pijemo jutarnju kafu, godi ljudima. Kažu da se ljudi zamisle kad napune 30 godina, da se preispituju kad napune 40, a da ulaze u klimaks sa 50 i više…sve ovo se odlaže promenama! Promena se TREBA desiti.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)