Nedelja, 17. septembar 2017. godine
samo jedan (prekratak) dan odmora
da se spava do kad god
ostave sudovi za kasnije
ceniš svaki trenutak
dosada je odmor
uživanje
luksuz
i nužda
besplatno
žuljevi na nogama imaju
slobodan dan
i usisivač ima
slobodan dan
tvoj telefon
tvoja žurba i briga
odu na kafu bez tebe
sat, dva da otopiš frižider
sat, dva za prijateljicu i kafu
na facebooku samo duge
negde je padao grad
a grad je tih.
Danas je u nekoliko naleta bilo kiše pa oluje pa kiše pa sunca pa u krug, bipolarni poremećaj vremenskih prilika. Gledam sa prozora haos iznad krošnji. Ptice lete unezvereno, lišče u mini tornadima i orasi po zemlji, koje će neko srećan pokupiti.
I kese. Gomila kesa koja se kovitla između zgrada, automobila i krošnji. Proklete kese iz svih mogućih prodavnica, piljarnica i pijačnih tezgi koje lete svuda, a među njima i ostalo đubre.
Udavićemo se u kesama kao oni kitovi koje iz okeana izvuku na obalu i u stomaku im nađu na desetine kila plastike. Jedna za hleb i kiflu, jedna za mleko i jogurt i kiselu vodu (tu mi molim vas poduplajte da mi se ne pokida dok iskoračam do zgrade deset koraka), za paprike, za banane, za wc papir (koji je već u kesi). Za dva pileća batka koje se mere u kesi pa se to sve stavi u kesu. I jednu neprovidnu kesu da ne vidi komšija šta gospođa i gospodin nose, pa da misli da imaju mnogo para kad kupuju tako bogato.
Na primer, pet kesa na dan – 1.825 kesa godišnje. Po osobi. Kaže ona kampanja, svakog dana u Srbiji se potroši sedam miliona plastičnih kesa.
Svaki dan.
Ješćemo i pićemo i udisaćemo kese. Ceger kupi brate mili sestro slatka i kraj.
Ponedeljak 18. septembar 2017. godine
dan pun adrenalina
zbog tenzije promena planova
neizvesnosti
koja visi o koncu
i škrguće među zubima
srce pumpa krv sve brže
kapci prečesto trepću
zenice prate situaciju
na koju realno
ne možeš da utičeš
a bolje je možda
negde drugde
ili nije
to se pitaš
ali novac ti tako treba za račune
za hranu za psa
za hranu za želudac
za hranu za dušu
a novčanik ima i onu pregradu gde stoje slike dragih ljudi
kartice od frizerskog salona
detelina sa četiri lista ili neki dolar
broj telefona koji nikada nećeš pozvati
karta sa koncerta iz prošlog života
poruka iz kolačića sudbine
konfeta sa onog rođendana
kada si obećala da nećeš ostariti
to je ono što vredi nositi
u džepu
u glavi
u šaci
u srcu
odlučujem da taj zaključak sa sobom ponesem na jastuk i ugasim svetlo.
Utorak, 19. septembar 2017. godine
Danas baš ne bih pisala, ali moram.
Nije moranje ali bilo bi u redu/ obećanje je/ obaveza/ drugarski je.
U to ime lista stvari koje ne volim kad „moram”, a razlozi moranja potiču iz kulturnog obrasca/raspoloženja/nemoći/ljubavi/poštovanja/discipline/sistema:
– ustajanje na alarm bez snooze-a
– premeštanje u krevet kada slučajno zaspim na kauču koji sam ugrejala
– reći „izvini” kad zapravo nisam kriva
– ćutati kada mi smeta
– klimati glavom „u pravu ste”, a nisu u pravu
– dati poslednji novac
– neplakati kad si jako tužna
– glumatati ženstvenost i majčinsku želju
– odgovarati na „Kada će udaja/deca?”
– imati snage za poverenje u promenu, a televizija
– želeti da ostaneš, a sve viče idi
– morati biti kad ti se nije
– morati ne kad ti se da.
Sreda, 20. septembar 2017. godine
Jutro je veoma hladno i ljudi se na ulici mršte i stežu svoje jesenjske jakne na sebe, u neprihvatanju novog godišnjeg doba. Ono „ne valja kad je toplo pa ne valja kada je hladno” jer ljudi vole balans i u sebi i van sebe. Neko ima mogućnosti da kupi novu fotelju, toster, tople čizme. Neko ima mogućnosti da kupi dva kg hleba jer mu je to osnova svakodnevne ishrane.
Neko ima mogućnosti da bira mesto gde će živeti, studirati, pojesti nešto, udovoljiti sebi.
Neko nema mogućnost izbora, zbog nedostatka novca, nedostatka podrške, nedostatka znanja, dobrih odnosa, zbog neopredeljivanja za stranku, zbog opšteg nesnalaženja u okviru sistema u kojem se, prinudno, nalazi.
Razmišljam o zahvalnosti luksuza da sam danas mogla da jedem u restoranu, luksuza uživanja i tome da ponekad, makar jednom u dva ili tri meseca ugodiš sebi. Na bilo kakav način da ugodiš sebi, a užitak je u našem mentalitetu i kulturi često povezan sa razmaženošću i označen kao bespotrebno bahaćenje.
Užitak kao dobra hrana ili masaža, ali i užitak kao knjiga, privatnost, terapija, neki hobi.
Užitak kao seks, sloboda, svoje mišljenje, kao pravo. Ne govorim o zloupotrebi i maltretiranju drugih, govorim o potrebi svake osobe da uradi ili doživi nešto lepo, njoj važno i ispunjujuće. Da bude svoj/a sa kim god želi, da živi/radi/misli kako želi.
Današnji dan me podseća na to kako mi se život okrenuo nakon što sam odlučila i zaista bila spremna na to. Na nove izazove, na novo okruženje, nove ljude, na novu mene. Podseća na veliku zahvalnost na svemu što imam i na sve što jesam (a nekada je teško pronaći i verbalizovati tu zahvalnost).
Majstor je zamenio česme u kuhinji i kupatilu, koje cure već mesecima. Špajz je sređen, pod je bez dlaka, frižider nije prazan, pas maše repom, biljčica se u saksiji oporavlja. Umorna sam i srećna, ležem pre ponoći. Pa baš je super.
Četvrtak, 21. septembar 2017. godine
jedite zdravo
puno vitamina i minerala
selena ima i gvoždja
to je jako važno za krvnu sliku
nemojte ove pekare
testo sa poda i gluten
bele smrti
izbegavati maksimalno
ja samo kuvano znate
nikako ove šećere
ja stižem sama sve kod kuće da umesim svoje
jer ja brinem o svom telu
a vi što nemate vremena da pravite
svoj kikiriki puter
i namaz od začinskog bilja
ste stvarno neobrazovani
vidite kakvo je vreme
ovi nam serviraju samo prerađeno
ja kad uzmem kokosovo ulje
pa stavim na kosu
pa kašiku ujutru na prazan stomak
pa celo telo izmažem
pa zube sa njim kad izbelim
bog da me vidi
ovako natprirodnu
Petak, 22. septembar 2017. godine
Ceo dan se radujem rođendanu koji slavi B.
Srećan ti rođendan draga prijateljice, da ti sve u životu ide onako kako želiš, svaka škola da se odradi, odgovornost samo za svoje, ljubav za sve koji zaslužuju.
Posle posla sam bila po konfete, nosim ketler koji se zove Nada (stvarno – Esperanza), neka sam kupila lepo i korisno. I sledeći put kad se probudimo zajedno, da mogu da progledam uz kafu.
Stižemo u stan koji je topao i dobrodošlica je svuda. Tako dragi ljudi, koji mogu da se stisnu u 28 kvadrata, kao da je vila. Kako ti dobro stoje ti tregeri na farmerkama, drago mi je što si ovde.
Vino i priče, gomila onih trenutaka kada mislim, bože molim te da se ne upiškim sada pred ovim ljudima koliko se smejem. A to bi mi verovatno bio najdraži blam.
Na putu do kuće nas dvoje, predsednica (lajfkouč) i podpredsednica pametne grupe u busu ka Pančevu čekamo da se pokrenemo jer je bio neki zastoj. Kao neka policijska vežba… U petak uveče oko ponoći. Sada su našli da vežbaju. Vest sa Njuza… Ljudi vrlo nervozni, krenuli pre dva sata sa posla ili ko zna odakle, hukću, psuju u bradu, kolona baš dugačka. Histerija nefunkcionalnog prevoza se širi iz glavnog grada ka ovamo i to se nikome ne dopada. Izašli smo napolje na cigaru, kao da smo na nekoj granici, svi čekaju da vozač nešto izmuva da bismo se pomakli.
Posle nekih pola sata smo krenuli, atmosfera u busu je živnula. Nije strašno kad se zaglaviš ako se glaviš sa dobrim ljudima. Lepo je otići a lepo je i doći kući. Baš toplo veče, toplo oko srca.
Subota, 23. septembar 2017. godine
Odradila sam smenu.
Saznala sam novi recept za čaj sa đumbirom, ljudi kupuju semenke, kisele se krastavci sa slačicom, nana za smirenje, bombone za klince. Stevija umesto šećera, oljušteni proso, brusnica, grožđe, mnogo grožđa.
Odradila sam smenu.
Možda sutra stari buvljak, možda sa Mazom neka duža šetnja. Ne čitati vesti, samo komentare ispod njih.
Zahladnelo je, a neću da prihvatim. I dolaze dani kada se pali grejalica i nose duple čarape.
A sutra? Sutra je taj predivan dan, slobodan dan.
Dan kada nema alarma, dan za grljenje, za ispod ćebeta toplo, dan kada može šta god.
Autorka je, bez obzira na sve, srećna
