Ni na nebu, ni na zemlji!

Brigita Katona
Objavljeno 11.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Nedelja, 4. oktobar 2020. godine

Buđenje, jutro. Kafa na terasi.
Negde u gradu Torontu.
Napolju, za promenu, tišina, mir! Haleluja!
Oblačno je, kao da će kiša. Vazduh, svež, prohladan.
Deluje prijatno za šetnju.
Ostalo mi je još dva dana, od dvonedeljnog karantina, po povratku u Kanadu.
Ovih dana, sedeći kod kuće, shvatila sam da mi ne smeta mnogo što ne izlazim.
Definitivno sam kućni tip!
A, i šta može da se radi? Nabavka hrane, i šetnja, isto.
Mada, nedostaju mi izlasci sa mojim ljubimcem.
Imali smo lepe šetnje, odlaske u parkove, na reku, po svim vremenskim uslovima, na minus 20, po snegu i ledu.
Lepi su to momenti. Još lepši kad uspem da ih „uhvatim”!

Već je podne. Ceo dan nešto organizujem, čeprkam po kući.
Uvek više ideja, nego što realno može da se postigne.
Ispade mi iz knjige presovana ljuta papričica. Ko zna kad sam je stavila da se suši!?
Stavljam je u ram, pa na zid. Da joj se divimo. Lepo.
Dok sam bila u Srbiji, ohrabrio me otac da gricnem ljutu paprika ponekad! Auuuu!

Nedelja, kasno popodne, svraća Bryan, da izvede Lokicu u šetnju.
Na brzaka sam ga kontaktirala da mi pomogne oko psa.
Uskočio je kad sam shvatila da nema zezanja s karantinom!
Šetaće mi psa za novčanu nadoknadu.
Mentalna pauza!
Po ko zna koji put shvatam da sam sama!
I uvek zaboli.
Moram da priznam, prvih dana karantina sam izlazila da prošetam psa, preko požarnih stepenica.
Dok me zdravstvena služba za praćenje, nije iznenadila telefonskim pozivom. J
Podsetili me da je važno da se ostane kod kuće.
Shvatim da nema zezanja.
Informišem se o karantinu, pogledam internet.
Piše, često šalju policiju na vrata. Edukativan razgovor!
Ne treba mi to.
I uhvati me malo frka. Hiljadu misli leti po glavi.
Smešna situacija.
Pozovem par ljudi da popričamo o tome. Smejemo se. U šta se društvo pretvorilo!

Ostatak dana provodim kod kuće, šta ću?!
Internet, klopa, čitanje.
Javlja se drugarica iz Pančeva. Kaže, uporno je zove vlasnik kuće u kojoj smo odseli na Divčibarama, traži da napišemo recenziju.
Od kad su recenzije obavezne!?
Ne volim kad ljudi insistiraju i dave!
Izmešani su utisci. Šta da kažem? Da je bila buka i da nismo imali privatnost! Nisam sigurna da bi to voleo da čuje.

Veče. Razmišljam o sutrašnjem danu. Ponedeljak. Posao.
Hm!
Koliko bi vremena trebalo da mi dosadi i sedenje pored mora!?
Da li bi mi ikad dosadilo da sam na večitom odmoru?
Na Face-u nailazim na interesantnu ideju, vlasnik neke radnje objavio:
„Na odmoru sam, vraćam se kad se odmorim!”

Ponedeljak, 5. oktobar 2020. godine

Danas još sedim unutra, pa, od večeras može vanka!
Razmišljam, koliko je neodgovorno putovati za vreme pandemije?
Ovde, u Kanadi, jasno mi je šta misle.
Ljudi su poslušni. Treba da se sedi kod kuće, to je to. Veruju vlastima.
Nisam se baš hvalila skorašnjim putovanjem u Srbiju. Oni koji su moraju da znaju, saznali su.
Ja sam ipak iz Srbije.
I danas je 5. oktobar!
Što se tiče putovanja, putovaću koliko mogu.
Avion je bio prazan. Kao da se vozim prvom klasom.
Ne treba svet da stane, sa koronom ili bez nje.
Život uvek nađe put. Kao voda.
Pitanje poverenja u državu?!
Ovde, na severu Amerike, puno emigranata i izbeglica.
Svi zbunjeni, uplašeni!
Nit’ smo informisani, niti znamo jezik dobro.
Nismo baš sigurni da li imamo pravo da negodujemo.
Treba da budemo zahvalni što smo tu!?
Šta imaš da zapitkuješ!
Srećan si da imaš posao. Nema se vremena za politiku.
Radi se. S posla na posao.
Treba da se placaju krediti.
Veruješ, ne veruješ, niko te i ne pita!
Druga, treća generacija, koja se rodila ovde, ima prostora za neku drugu priču.
Mada, mislim da i rođeni ovde, ne postavljaju mnogo pitanja.
Imam utisak da u Srbiji ljudi više „pametuju”, svi sve znaju, imaju mišljenje o svemu!
Baš komentarišem sa sestrom, kao da su svi doktori!
Ne kažem da je to loše. Samo primećujem.
Tako je bilo i pre korone.
Mnogo se priča, ćaska po kafićima, tu se stvara znanje.
Nas ovde drže u neznanju!
Nema šta da se pita.
Zna se ko šta radi!
Prvih dana pandemije, konferencija za štampu u Torontu, jedna, jedina, dnevna. Svi smo to čekali.
Telekonferencija. Novinar  mora da prođe dva moderatora, da bi moglo da se čuje njegovo pitanje!
Ima prava na dva pitanja. Ubrzo veza počne da krči, drugo pitanje se i ne čuje.
I klik. Isključen!
Dva lekara. Glave im u papirima.
Jedan se preznojava, i gubi glas.
Druga doktorka kao da je krenula na promenadu!
Nije sigurna ni koliko ima preminulih tog dana!
Iznenađena je pitanjem? Traži po spisku, sabira po bolnicama.
Ja sam se toliko nervirala. Gledam ove vaše emisije, to se ispituju lekari, profesori.
Znaš kad bi ovde lekar trošio puno vremena u nekoj emisiji!
U Kanadi, ode to u neku drugu krajnost.
Jako šturo. Skoro da nema informacija!
Odeš kod lekara, nema šanse da ti objasni šta je sa tvojim zdravljem.
Nisi studirao medicinu, što bi ti pričali.
Pacijent ne treba mnogo da razume. I kažu, da nemaju vremena za priču.
Moj specijalista drži leđa okrenuta kad priča, k’o robot.
Uvek ista pitanja, uradi ove, one testove. I to je to.
Moram da gledam naše kanale da bi se informisala J. Ne znam kako to vama zvuci?
Ali, takvo je moje iskustvo.

Došlo veče. Ispratili smo zabranu.
Prvi izlazak, posle deset dana!
Odoh u kratku šetnju!

Utorak, 6. oktobar 2020. godine

E, danas je već drugačije.
Mogu napolje. Al’ neću! Ne da mi se.
Pobrkala sam datume! Dani su mi isti.
Radim dokumetaciju za posao.
Kompjuter neće da mi primi 7. oktobar.
Šaljem email IT-u, nešto nije u redu sa sistemom.
Kažu, ne mogu unapred da sačuvam podatke.
Ups! U redu je. Moja greška.
Svima se to desilo. Šest meseci sedimo kod kuće.
Jedan prijatelj mi kaže, ja znam koji je dan, utorkom kod nas nose đubre.
Ovde, kod mene nose đubre svaki drugi dan.
Nikako da upamtim koji su to dani, samo znam da prave užasnu buku!

Tokom dana, čujem se sa tatom, kao i svakog dana od početka pandemije.
Naučila sam ga da koristi Whatsapp kad sam bila u Pančevu!
Danas nema događaja. Ali, dobro sam. Drži me entuzijazam.
Celo jutro sam na telefonu sa klientima.
Jedan od klijenata me zvao zabrinut. Nestao mu socijalni broj/broj lične karte.
Rešavamo tako što kontaktiramo Kreditni biro. Stavljamo upozorenje na taj lični broj!
Inače, Toronto je preplavljen prevarantima.
Uglavnom varaju preko telefona u poslednje vreme.
Kriminalci iz Afrike, Indije zovu, lažno se predstavljaju, lažno prete, traže pare.
Kreativni su.
I mene ne zaobilaze ti pozivi.
Trgnem se malo na trenutak! Bez obzira što znam da je laž.
Koriste nasnimljene poruke, spominju zatvor, deportaciju, da se obavezno javiš poreskoj službi zbog dugovanja, ili policiji, puno nabacanih, intimidirajućih reči, bez smisla!
Zamisli nekog ko je i malo nesiguran!
Uhvate ljude, traže im lične podatke, broj računa, traže da im pošalju novac na Itunes, Western Union, pod izgovorom da će da spreče neku nepostojeću komplikaciju.
Nekoliko mojih klienata se opeklo, i to dobro. Za hiljadu, dve.
Policija ne može ništa. Ti prevaranti su većinom smešteni u Nigeriji ili Indiji.
Međunarodni kriminal.

Uveče odlazim u lepu šetnju sa Lokicom. Idemo u park.
Ona radosna, valja se po travi, trči. Uživamo.
Na polasku kući, žena nas upozorava da je pre nekoliko dana tu videla kojota.
Moram da budem obazrivija, imam malog psa.
Bilo je mnogo slučajeva da su kojoti napadali male pse i decu.
Hodamo do kuće. Prijatno mi je napolju. Nisam dugo šetala.
Restorani prazni. Samo još po neko sedi napolju.
Prolazimo pored „apoteke” za marihuanu.
Izdaje se na recept. Eto, i to čudo postoji ovde.
Razmišljam, trebalo bi konačno da se raspitam o proizvodima od konoplje. Probala bih nešto od toga. Verujem u tu biljku.
Ne znam šta je CDB. Koje su komponente. Čega ima u tim kremama, sprejevima.
Dobro, znam sta je THC.
To da mi bude ovih dana domaći zadatak.

Sreda, 7. oktobar 2020. godine

Po sred srede!
Buđenje!
Prelazimo iz carstva snova u dnevno magnovenje!
Teško mi je danas jutro.
Događaj od predhodne večeri me nagnao da razmišljam o gubicima.
Izađem u šetnju, i odjednom mi bljesne misao koju sam davno čula, i o kojoj sam s vremena na vreme razmišljala.
Shvatala sam i tad, da je moćna poruka.
Ali, danas mi dođe kao spas! Ipak sve ima smisla.
Nothing real can be threatened. Noting unreal exists.
Herein lies the peace of God

A Course in Miracles, Helen Schucman
Na toj sam se misli „vozila” ceo dan!

Jesen. Najlepše godišnje doba u Kanadi.
Dolazi long vikend. Dan zahvalnosti.
Thanksgiving. Lepše zvuči na engleskom.
Volim taj praznik. Provodi se u krugu porodice, najbližih prijatelja, nema poklona, nema Božićne gungule.
Sezona pita i supa od bundeva!
Priroda prelepa. Drveće u magičnim bojama.
Moraću da se častim jednim vikendom u prirodi, dok ne počne sneg.

Posao. Ručak. Čujem se sa tatom.
Dobro sam. Odlično.
Znate, kad ste „baš na mestu” ne treba vam ništa. Ni motivacija, jer ste motivisani, ni za jesti, ni za piti.
Sve mi je potaman! I više od toga!
Hvala Bogu!

Četvrtak, 8. oktobar 2020. godine

Danas me čeka ispunjen dan.
Shvatam da sam u frci.
Da l’ ću sve da stignem!?

Poslovne obaveze prebacujem za drugi dan.
Zbrinjavam Loki, žurim kod zubara. Tamo sve prolazi bezbolno, samo čišćenje zuba.
Izlazim iz ordinacije, počela je kiša.
Trčim do voza. Idem u predgrađe. Sestri u posetu. Rođendan joj je.
Na poslednjoj metro stanici me čeka Marija, moja Maki.

Kažem joj da sam u vozu čula tinejdžere kako se svađaju, kazu „yo, yo”.
Dobro sam raspoložena, drži me euforija od predhodnog dana.
Zezam se, pitam je šta „yo” znači u žargonu?
Objašnjava mi da kad se svađaš, tako krećeš komunikaciju.
Yo, zašto si uradio ono ili ovo? J
Smejemo se.
Radujem se što je vidim.
Kod moje sisterke večera, torta.
Srećna sam što smo zajedno. Dugo se nismo videle. Dva meseca skoro.
Veče završavamo gledajući snimke „America Got Talent”.
Roberta, desetogodišnja buca iz Toronta nas je rasplakala!
Dete ima moćan glas! Neverovatno!
Maki me vozi kući. Prisećam se kad smo se prvi put videle, pre dvadesetak godina, rekla mi je da je ona Spice Girl! Danas je Spice Girl, velika devojka.
Stižem kući, preumorna!

Petak, 10. oktobar 2020. godine

Danas je prezentacija, koliko je sati, ovde, koliko u Evropi, računam.
Rođaka iz Britanije me pitala da budem na Zoom-u. Reklamira produkte od konoplje.
Pristala sam. Obično zaobilazim takve stvari. Ali, ovo me interesuje.
Posao sam svela na minimum. Imam puno sitnih obaveza sa strane.
Pokušavam da pomognem našem starijem čoveku koji ima problema sa stanodavcima. Traže da se iseli.
Tražimo besplatnog advokatskog pripravnika da ga zastupa.

Moram da pregledam tekst i slike. Obećala sam Živkoviću.
Puno posla danas.
Sve to vreme moj dobri psić čeka, osluškuje i prati. Divno stvorenje.
Kasno popodne, izlazimo u šetnju.
Konačno predah!

Subota, 11. oktobar 2020. godine

Dobro jutro, dobar dan!
Ponovo sam u gužvi.
Računam vremensku razliku Kanada-Srbija.
Srbija je šest sati unapred.
Poslala sam tekst noćas. Da li treba neka korekcija?
Žurim na voz. Idem kod drugarice.
Ne znam da li može da se kaže da ona živi u Torontu, ako je 50 km od grada!?
U svakom slučaju, čeka me ona i put.
Namaste!

Autorka živi u Greater Toronto Area već dugo godina.
Rođena u Pančevu gradu.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)