Nedelja u slavu lažnog proleća

Zorana Fara
Objavljeno 24.02.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 17. februar 2019. godine

Udaj se za gos’n Faru. Juče sam napisala domaće zadatke za Nedelju. Ustadoh baš rano. Kafu sam popila, ručak skuvala. Pričinjena je manja šteta u vidu sletanja tanjira s burekom u paramparčad.

Krenuli smo u šetnju i na putu do grada sinak je polomio tricikl i napravio od njega formulu. Ipak, nije više bila u voznom stanju, te smo se u suzama oprostili od nje. Uhvatili smo mnogo sunca, još su mi uši kao u pečenog praseta. Dođosmo kući, ja i dalje u radnom raspoloženju napadam toalete. Taman kada sam pomislila da će gospođa Devica u meni ovog puta morati da izvini i da neću stići da usisam 170.000 kvadrata, gos’n Fara Mudri je video kako se izvrćem u toaletu punom kiseline i kao svako pravo muško uzeo usisivač i krenuo u akciju. Sinak je bio presrećan, jer se desila opšta akcija, a i kada neko usisava, to je znak da će on moći da se bavi prostorijama koje izvođač usisavanja neće moći da isprati. U svrhu isceljivanja Device, malo sam isfušerisala tuš-kabinu.

Kada sebi daš previše zadataka, podeli ih sa ukućanima – biće oduševljeni. Dakle, sledeći put smanji doživljaj ili se jednostavno udaj za jednog gos’n Faru.

Ponedeljak, 18. februar 2019. godine

Danas sam videla fotografiju devojke nestvarne lepote. Neke fotografije, mirisi i slike događaja bace vas u neko drugo vreme… Autobuska stanica u Pančevu neizbežno se nalazi u sećanju svakog srednjoškolca, studenta iz okolnih sela i Pančeva.

Devedesetih godina, čim kročiš u stanicu, nađeš se u magli duvanskog dima pomešanog s mirisom alkohola i nesređenog toaleta u suterenu. Ne daj bože da te stigne nužda. Podrazumeva se da u to vreme nemaš ni ćoravog u džepu za kafu, tj. za WC kafića. Ako hoćeš da sedneš na klupu, paziš da ne sedneš na čoveka koji spava. U jednom od tih čekanja autobusa, prilazi mi devojčica i prosi. Sećam se da sam buljila u nju kao da sam videla čudo. Bila je nestvarno lepa, imala je otprilike šest godina i ošišanu kosu do glave. Sećam se njenih bistrih, zelenih očiju i oštroumnosti u pogledu. Videla sam stid u njoj kada je zatražila novac. Tada sam radila u Muzičkoj školi u Pančevu, a posle tog susreta, prilazila mi je u kafiću preko puta škole. Svaki put, videla sam taj stid koji je napada kada treba da zatraži novac.

Prošlo je nekoliko godina, ja sam se preselila i dobila posao u Muzičkoj školi u Vršcu. Imala sam plavookog učenika koji je upisao prvi razred, radili smo godinu dana i sledeće godine je njegova sestra poželela da upiše klavir. Došla je sa roditeljima da se upoznamo. Došla je sa hraniteljima. Na vrata učionice ušla je devojčica duge kovrdžave kose i bistrih zelenih očiju. Časovi su počeli, a mene je uhvatio pundravac i neizdrž, i počela sam da se pitam odakle se znamo? Pozvala sam hranitelje i saznala detalje.

Kao fleš, setila sam se! Stidljiva devojčica sa stanice, iz grada, ušla je u moju klasu. Mislim da sam se stresla kao da sam prste stavila u šteker – pomešalo se uzbuđenje sa radošću, tugom, saosećanjem i ko zna čime još. Istina, tog dana na autobuskoj stanici videla sam čudo.

Utorak, 19. februar 2019. godine

Gledam jedan simpatičan romski par u mojoj ulici. Žive u kući na uglu koja je dugo bila napuštena. Onako, sablasna. Sad su se u nju, rekla bih, uselili muž i žena. Muškarac i žena, to su sigurno. Svakog dana prolazim tuda, i sada je umesto zatarabljenih prozora odjednom otvoren prozor, sa zavesom koja liči na list kupusa za sarmu. To su, valjda, devedesete. Sećate se tih zavesa. To treba da ide u muzej.

Oko te kuće se stalno nešto radi. Krči se neki korov, popravljaju vrata i slično. Taj par srećem povremeno. Oboje izgledaju vitko i pokretno, neprestano nešto čiste i špartaju ozbiljnu kilometražu. Imaju mačke, komada dva, boje dve. Stoje kao svetionici na zidu. Kad god prođem, pozdravim jednu od njih i pomolim se da mi ne skoči na glavu. Imaju mačke te fazone.

Jednom sam srela taj par u ulici koja vodi do bolnice. Ja nailazim, a on u gipsu sa štakom, ona hoda pored njega. Ona ga zavitlava što se skršio, rekla bih, on psuje što ga zavitlava. Rano ujutru dok se mimoilazimo, ja se smejem toj igri, i oni pukoše od smeha. Zaigrali se i završili u gipsu. Danas sam nju videla potpuno pokislu. Bez kapuljače. Uglavnom, srećni su, a i kuća im napreduje.

Sreda, 20. februar 2019. godine

Danas je bio sunčan dan. Šetam ja tako i lovim sunčanu stranu ulice. Zbunilo me proleće u februaru. Ma čudno je. Sunčano, a nedovoljno toplo da ga proglasiš prolećem, al’ daj šta daš kad se već javilo. Hladan vetrić opominje da je još februar i da proleće ipak nije.

Izašla sam kao majmun crvenog dupeta, samo što sam ja crvene face. Dermatolog je dao terapiju koja, izgleda, radi čudno. Prošetala sam gradom, javio mi se čovek kog ne poznajem, bar ne bih rekla da ga znam na ovom svetu,možda je to nuspojava dermatološkog recepta.

Volim jednu ulicu iako su me nekom prilikom gađali klinci jajima s terase. Uvek prođem pored iste zgrade i uvek pomislim na jaje – kao, valjda neće. Fini su. Kad šetam sa sinkom, imaju respekta. Istina, sećam se da sam i sama gađala sa sprata pokojnu baba Linu nekim zelenim bobicama. Volim tuda da prođem, volim tu staru zgradu, žbunje koje je živo i zimi, smokvu, i makar me strefilo jaje, prođem pored, jer me podseti na nešto toplo. Četiri metra topline. I uvek se pitam: ko u zgradi živi? I često se sa sobom kladim da su penzioneri.

Uđem kod Kineza, uljudno se javim sa „dobar dan” i konačno nađem drvene kocke. Na putu do kase, čovek na štakama pomeri se da prođem… On se radi mene pomeri da prođem. Pod utiskom tog gesta bila sam i kad sam izašla. Svratila sam potom u „Lilly”. Kasirka se još malo pa izvinila za četiri proizvoda koja stanu u šaku a koštaju boga oca, pravdajući mi cene. Mislim da je nova. Malo kasnije, prođoh pored žene koja prodaje kokice, zamalo da se ne javim, ali javih se. Jer žena koja prodaje kokice bitna je žena. Sinak baš tu ispunjava svoje želje. Obične kokice, začinske kokice i tako to…

I krenem kući u lažnjak prolećnoj noći. Uđem u ulicu i počnem da razmišljam, a malo i da kukam. I podignem ruku, stavim je na usta, zaustavim to i proslavim trenutak. Tiho, bez igde ikog, baš pored omiljene zgrade, rezidencije jaja, spremne za paljbu. Stigoh kući, donesoh kocke… čujem: „Mama, puno ti hvala što si mi kupila ove kocke”. Dalje ne može da se napiše. To onako ostane da pulsira u nama.

Četvrtak, 21. februar 2019. godine

Dakle, strefilo me nešto što liči na grip. Ustala sam sa grlom crvenim kao juneća šnicla. On meni: „Ne izmišljaj!”, ja njemu: „Kurvo lažljiva! Boli me celo telo, ne prolaziš”. Muž je upravo izgovorio da VŠ picerija ima akciju, kupiš nešto, dobiješ gratis nešto. Mislim da sam se bogato udala. Zašto? Zato što jednostavna misao danas puno košta. Ja sam valjda dobila gratis.

Sinak je danas dobio novi bicikl. Mislim da ga vozi kao pas konzervu na repu. Ali neka, ukapiraće da mu je mama kreten koji se plaši da ne padne s njega, pa mu je kupila manji bicikl. Kao, jako smo radosni novom malom, premalom, preraslom bajsu. Mudri gos’n Fara ništa nije komentarisao, samo je našao rešenje – podigneš sedalni deo i korman i uoopaa, bajs dobija smisao. Eh, to je sreća. Mogao je da mi kaže: „Dobro, bre, majku mu, imaš li ti oči?”. Ali nije. Imam, ponekad. Al’ Ti ih imaš češće, hvala svim svecima.

Petak, 22. februar 2019. godine

Šteta je ne iskoristiti sunce, pa makar bio pod gripom, bangav i poluslomljen. Kaže meni sinak: „Mogli bismo u kafić, odavno nismo bili.” Ja odgovaram: „Stvarno bismo mogli.”

Ulazimo u skoro prazan kafić-poslastičarnicu. Za jednim stolom tri bakice, sve lepe, našminkane, negovanih frizura i sa ešarpama. Razmišljala sam o parfemima koje koriste… Piju kafu, toliko se zarazno smeju jer ne umeju da se jave na Viber. Sinak je to primetio i počeo da se smeje. Sednemo. Posle nekoliko minuta ulaze ljudi. Prvo stupa žena pedesetih godina sa roditeljima, a nešto kasnije, po mojoj proceni, čovek sa svojom suprugom i majkom. Desila se neka posebna energija između roditelja i dece.

Sinak se toliko radovao i raspričao. Pitao me je čega sam se sve plašila kada sam bila mala? Zanimljivo je da nisam mogla da se setim nijednog straha. Izgleda da su deca večeras izvela svoje roditelje u kafić. Inače, sinak četvorogodišnji uspeo je da plati račun.

Subota, 23. februar 2019. godine

Subota. Iako je subota, meni je sve vreme pažnja na sutrašnjem danu – Gospođi Nedelji.

Nedelja je uvek topla i podseća na porodicu. Na supu, pire, sos i piletinu iz bakinog plavog tiganja. Podseća na kolače s višnjama ili jabukama, na poslepodnevni odmor i šetnju, na goste koji svrate. Na dugu igru dok domaći zadaci vrebaju.

Sutra ću kuvati sa sinkom. Pravićemo supu, krompir, sos, salatu od rukole sa ananasom i piletinu kao iz bakinog tiganja. Pomoliću se da proba. Negde predveče, osetićemo da dolazi ponedeljak i radosna energija opada. Možda nam je to ostalo iz školskih dana, kada je ponedeljak bio noćna mora.

Mnogo volim da kuvam, i pošto je sutra nedelja, kuvaću sa puno ljubavi i malo psovki. Kad prsne ulje, umesto sto ti majki j…., reći ću: „U slavu nedelje!”. I kuvaću rano. Pošto ustajem rano, umiću se i staviću melem od 14 samoniklih biljki. Onako… pristavila je ručak i pila kafu dva sata, i slagala puzle. Kuća izgleda kao da je prošao tajfun, ali nema veze, kuvaću baš tako. A dok se kuva ručak, možda ću srediti taj tajfun, možda ću napisati neko slovo, a možda igrati fudbal napolju. Ovo poslednje deluje kao najrealnije.

Posle ručka ću zapaliti mirišljavi štapić, sinak će birati, i gušterisaću na suncu. A kada budem osetila da nadolazi „ponedeljak sindrom”, pisaću i srediti toalete – klin se klinom izbija. Leći ću rano, jer ponedeljak je stari lisac, ponizno ću ga dočekati.

Autorka je dnevni posmatrač

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)