Seven songs in seven days

Marina Mikša
Objavljeno 17.02.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 10. februar 2019. godine

Prolećni dan u februaru. Po prvi put u ovoj godini vidim sunčevu svetlost koja obasjava puste ulice grada. Hodam, dišem, razmišljam. I kreću da mi se motaju stihovi Bobby Hebba u glavi:
Sunny, yesterday my life was filled with rain…
Sunny, you smiled at me and really eased the pain…
Ova pesma nastala je samo dva dana nakon smrti njegovog brata, kada je ubijen i predsednik Kenedi. Mračna pozadina krije se iza vesele i bezbrižne melodije koja je obeležila 20. vek u R&B muzici. Kako Sunce zalazi, vazduh postaje oštriji i opet osećam zimsku melanholiju i pustos življenja u Srbiji. Slepi vođa iz Domanićeve pripovetke opet drži utopijski govor u centru grada. Iste večeri pojavljuje se niz snimaka i poruka u kojima se vidi da su građani ucenjeni otkazima da bi došli na taj miting. Svakim danom osećam se vise poniženom kao stanovnik ovakve zemlje koja je izgubila osećaj za humanost. Jedino me raduje muzika. Vratila sam se kući i krenula da vežbam pevanje po svom dnevnom programu. To će me to odvesti na pravi put, u neku bolju i zdraviju sredinu. „Polako napredujem”, kažem sebi, „mnogo je izazova predamnom. Treba ostati fokusiran na stvari koje me interesuju.”

Ponedeljak, 11. februar 2019. godine

Miris kafe. Zvuk blago raštimovanog stratokastera. Pevušim: „I feel for youuu, You know I looove you”, akordi u višim pozicijama daju zvonak čist ton karakterističan za funk. Ovaj veliki hit komponovao je Prince za Chaku Khana, a tu se pojavljuje i legendarni Stevie Wonder, ovaj put u ulozi mog omiljenog usnog harmonikaša. Tri muzičke zveri izvanrednih sposobnosti napravile su pesmu koja je dugo bila glavna tema televizijskih reklama i koja je Chaki, takođe bubnjarki za one koji ne znaju, donela nagradu Grammy za najbolji vokalni R&B performans. Počinjem da shvatam veličinu ove pesme svirajući je. Kada se uđe u njenu harmonsku analizu, gubi se komercijalni karakter i ostaje suština. To je ona magija koju osećam dok čujem samo gitaru i svoj vokal. Više nema veštackih sintova. Tu je ogoljena srž pesme.

U dodiru sa velikim delima iz oblasti muzike, filma i književnosti dolazim u dodir sa spiritualnošću. Hranim svoj duh umetnošću i to me inspiriše i ispunjava. „Ars longa, vita brevis”, mislim se, „bolje da se naštimujem, ipak…”

Nikad nisam naučila da koristim trzalicu, valjda je to zbog stalnog ličnog kontakta sa instrumentom. Zato ne mogu da odsviram mnogo, ali „dobijam na autentičnosti u tonu”, bar tako misli Alex, gitarista sa kojim trenutno sviram u Dalai Mami i još nekoliko mojih prijatelja muzičara. Razmišljam o tome kako sviram već 12 godina, od svoje jedanaeste. Gitare su uvek bile po kući, zahvaljujući mom ocu koji je oduvek želeo da bude muzičar, ali videvši da nema stabilnog finansijskog oslonca u muzici kao poslu, ipak se odlučio za neku „sigurniju” profesiju. Sada mi deluje smešno što sam prve akorde naučila gledajući sajtove o tome na internetu. Naravno, prve pesme iz moje sobe odsvirane su na staroj akustari. Tada je električna gitara imala neku mističnu simboliku za mene, dok danas samo nju i sviram, ona je moje ratničko oružje. Doživljavam je kao deo sebe.

Danas vadim sećanja iz ormana uma i slažem ih sistematski, introspektivno shvatam neki svoj put na planeti Zemlji. Razmatram nove mogućnosti odlaska iz Srbije. Možda treba ići ka mestu gde se Sunce rađa, a ne tamo gde umire. Svi planovi se iskrivljuju kada shvatiš da si samo ljudsko biće sa čvrstim konceptima i da je put koji slediš možda već zacrtan, samo ga treba ispratiti. Sada shvatam reči Josepha Campbella, mitologa od koga sam naučila mnogo o življenju. Postoji dobra metafora o čoveku koji se uspeo na pogrešne merdevine, jureći za ciljevima koji su mu bili nametnuti, a ne za onima koje je zaista želeo da postigne. Mislim da je to glavni problem kod nas, jer nemamo zdravu psihologiju umetnutu u društvo. Svi tragamo za novcem, statusom, sigurnošću, a zapravo jako malo radimo stvari koje nas ispunjavaju i čine da budemo ono što zaista jesmo.

Utorak, 12. februar 2019. godine

Kupila sam karte za koncert Nik West, basistkinje koja je sarađivala sa Princom. Crna amazonka na basu, jedna od muzičarki kojoj se divim. Nastupiće 23. marta u Bitefartcafe klubu, jedva čekam! Nikad nisam držala bas u ruci, ali sigurno ću jednog dana; jedan od životnih ciljeva je da se oprobam u slepingu. Funk rules! Slušam njene obrade popularnih pesama i nailazim na kaver trenutno poznatog izvođača u R&B svetu Musique Soulchilda, čiju stvar sam i sama obradila nedavno sa dragim kolegom gitaristom Vladimirem Tubićem. „Just friends” je zapravo tema nastala na navedenu pesmu „Sunny”. Tu dolazim i vraćam se na jednu od najbitnijih stvari u pevanju po mom mišljenju, a to su riffs and runs. U prevodu su to kraći ili duži muzički pasaži koji čine pevački vokabular. Ovo je jedna od stvari na koju sam bacila fokus pre pola godine, a zapravo ih pevam prirodno oduvek jer od malena slušam blues. Tu se ogleda moja pevačka snaga, te sam nedavno krenula da radim i na tome ozbiljnije. Ovakav tip pevanja naziva se stručno melizmatično pevanje, a najviše o tome možemo čuti u crnačkoj crkvenoj muzici gospel.

I dok gledam Nik West, podseća me na očuvanje forme tela. To je žena koja radi jogu na stejdžu dok svira ultrazahtevne rifove na basu. Zaista zapanjujuće izgleda ceo njen performans.

Uzimam svoj joga program Jasona Cardella i krećem u akciju na tatamiju. Prošlo je nekoliko meseci od kako sam poslednji put radila redovno. Nadam se da ću uhvatiti kontinuitet.

Sreda, 13. februar 2019. godine

Ustajem. Pijem dve čase vode i kafu. Radim jogu. Vežbam pevanje. To je moj modus vivendi. Volim kada mi ovako počne dan, baš onako kako zelim, ne žurim na fakultet. Sreda je dan kada inače imam mnogo slobodnog vremena za bavljenje onim što me ispunjava. Tad je idealno vreme i za gledanje filmova dok radim neke vežbe na gitari ili pevam.

Pomalo usput gledam nastupe sa ovogodišnjeg Grammy-ja. Ovog puta je to Lady Gaga, ultrapro muzičar pre svega, sa svojom pesmom „Shallow” iz filma „Star is born”. Totalno ludački pokreti na stejdžu, u pompeznom kostimu, sa pre svega velikim hitom. Tu je i Mark Ronson, koji je takođe radio na muzici za ovaj film.

Ono sto je glavna misao dana jeste pitanje profesionalnosti u muzici kao poslu i kompromisi koje pravimo zbog masovne kulture. Svi mi na prvu loptu reagujemo na ono što vidimo jer slika govori mnogo više od reči. Prisećam se 2008. godine: imala sam 12 godina, na TV-u se pojavljuje izveštačena plavuša u šljaštećem kostimu sa mnogo šminke na licu. Moćna koreografija sa desetak plesača, sve izgleda ekstremno skupo u spotu. Hiperproduciran nehuman vokal peva: „Just dance, gonna be okay, da da doo-doo-mmm”. Prva pomisao, mene, tinejdžerke koja prolazi fazu metal-rocka je: „Ovo je bezveze. Kič i šund!”

Da, to je ista Lady Gaga, koju sam prihvatila tek posle deset godina gledajući film „Star is born”, koji toplo preporičujem svakom, a pogotovo muzičarima. Tek sada shvatam da je ona virtuoz na klaviru, pevač sa snažnim vokalom, songwriter i veliki performer pre svega. Tek sada, kad sam je prepoznala kao muzičara. Ovaj primer mi je ukazao na to da ne treba potcenjivati popularne izvođače današnjice bez obzira koliko jeftino izgledali, jer nažalost đavo komercijalnosti uzima umetnost pod svoje. O tome je pevao i Robert Johnson kada je „prodao dušu”.

Četvrtak, 14. februar 2019. godine

Skrolujem po fejsu. Svi postavljaju statuse na temu Dana zaljubljenih. Odjednom mi iskače moj post od prošle godine gde objašnjavam antičku pozadinu toga. U Rimu su se od 13. do 15. februara održavale Luperkalije, praznik posvećen rimskom bogu Luperku koji je ekvivalent Panu u grčkoj mitologiji. Verovalo se da boginja Junona Februata tokom ovog perioda baca ljubavne čini na mlade i neoprezne. Za vreme svetkovina odavala se počast vučici koja je odgajila osnivače grada Romula i Rema. Rituali čija je svrha bila duhovno „očistiti” grad i doneti plodnost i zdravlje, održavali su se ispred pećine Luperkala.

Skrećem pogled na Instagram i igrom slučaja nailazim na jednu mladu pevačicu sa jazz akademije, koja je obradila pesmu „Love” Musique Soulchilda i opet dolazim do toga kako će nam trebati još narednih 200 godina da shvatimo crnačku muziku. „Zašto stalno čujem jednu patetično-bolesnu emociju kod naših pevača, koju je do vrhunca doveo na primer Massimo?”, pitam se. Mislim da odgovor treba iskopati u psihologiji društva. Stalni ratovi i krize su nas doveli do toga da se osećamo zgrčeno i da ne znamo više šta je normalno ispoljavanje emocija.

Pronalazim idealan film za danas: „Lobster” Jorgosa Lantimosa, crna satira koja prikazuje besmisao čvrste koncepcije o vezi i braku.

Petak, 15. februar 2019. godine

Stiže mi poruka od prijatelja koji me pita da li bi snimila vokal za pesmu „Tomorrow iz filma „Annie” koja ce se pojaviti u reklami. Puštam stvar i slušam: Beatles harme sa modulacijama. „Not my cup of tea”, ali mogla bih da unesem malo bluza i da to zazvuči zanimljivo. Uzimam gitaru. Sviram. Sati prolaze.

Subota, 16. februar 2019. godine

The eagle flies on Friday
Saturday I go out to play
Danas ću samo ovo zapisati u svoj dnevnik, žurim na svirku.

Kantautorka je pevačica i gitaristkinja koja trenutno svira pod imenom Dalai Mama.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)