Na relaciji London – Pančevo

Objavljeno 04.09.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 28. avgust 2022. godine

Tatina bašta na selu. Korpa puna paradajza… a paradajz, krupan, mesnat, rumen, puca od zdravlja da sve prašti. Zanosno miriše uprkos tome sto su nam želuci već otežali od silnog voća koje smo pokljucali (malinice, smokvice…) i sažvako-posrkali (kruškice)… Deca crevom zalivaju dedinu baštu, pa zatim jedno drugo, a iz creva šiklja duga prelivajući se u svim mogućim bojama. Ovog puta bila sam spremna – sa kupaćim kostimima i papučama za kaljugu koju će napraviti od travnjaka. Zalivanje im nikad ne dosadi, pa ih posle nekog vremena mamim da igramo žmurke… da ne bi vaskrsli Panonsko more u bašti. Ali, ništa lepše od skrivanja po džungli od voća i povrća, po šupama i zaturenim ćoškovima, iza smokve i živice, i ribizlinog grma, pa još kad te baba i deda traže… Eto, tu na selu su konačno naučili dobro da se skrivaju.

Ponedeljak, 29. avgust 2022. godine

Vratili smo se u London. Pregledamo namirnice koje smo dobili, kao i obično, iz našeg kvalitetnog online supermarketa. Jednoličan polumetraš krastavac u najlonu kao i uvek. Ali bez roka trajanja. Rok trajanja od skora više ne postoji, ne. Odsad se namirnice njuškaju, pipkaju, proučavaju lupom da nam ne promakne koja spora buđi. Tako se država sprema za skupu i dugu zimu. I oskudnu. Kažu biće manjka krompira zbog izrazite suše… Ovog leta su engleski parkovi i travnjaci prvi put bili sprženi… Toliko o spontano zelenoj i bujnoj engleskoj travi i veštim baštovanima. Antilope bi se osećale kao kod kuće. 

A ja se i dalje i osećam i ne osećam kao kod kuće. Naravno, gde su deca i muž – tu je dom. A opet, gde su mama i tata, dragi rođaci i stari prijatelji, gde sam odrasla, tu je isto dom. Vodim decu na igralište u našem kutku džinovskog Londona. Sve vrvi od dece i roditelja. Kakofonija jezika bruji unaokolo… arapski sa svojim grlenim ‘h’, španski (“Que quieres, pequeña?”), poljski, engleski… mi sa našim srpskim… Lepa je ta raznolikost, prija mi. Stoga, život u manjem engleskom „monolitnom” gradu ne bi bio za nas. Nikad neću zaboraviti kako nas jedan badža nije pustio da uđemo u „pub” da se počastimo pivom (bez dece, to je bilo pre dece) jer nas je čuo da pričamo srpski. Promumla badža: “The pub is full, no space”. U gradiću nedaleko od Londona (dakle nije ni nedođija u pitanju). Jes, sutra malo. Trećina kapaciteta popunjena – vidi se kroz prozor. Ne bi ti više ušla unutra ni da mi platiš, neotesani stvore.

Utorak, 30. avgust 2022. godine

I dakle, sve vrvi od dece, ali školskih drugara ni otkuda. Tako uvek, i tokom školske godine. Gde li se zabiju? Šta li ta deca rade? Ako hoćeš da se družiš, možeš, ali zakaži “playdate”. Jao “playdate”… i “sleepover”… Pada mi mrak na oči od ovih „institucija”. Od playdate-a se očekuje da ti tuđe dete/deca dođu u kuću, bez svojih roditelja, i druže sa tvojom decom. A onda druga strana uzvrati na isti način. Možda. A za sleepover vadiš i naduvavaš dušek, pereš posteljinu i ugađaš za večeru i doručak detetu koje inače živi na 10 minuta od vas. I tako ono malo slobodno-dragocenog vremena koje imaš da provedeš uz svoju decu (ubi nas radno vreme od 9-5 ili 9-6 plus jednočasovno putovanje kući iz kancelarije)… to malo slobodnog vremena provedeš gajeći „zabavište dece” u dečijoj sobi. Naćuljenih ušiju, da sve ide kako treba… Stoga se radije opredeljujem da se s vremena na vreme nađemo sa školskim društvom i njihovim roditeljima napolju: u parku, na igralištu ili na livadi. Svako nek se brine o svom podmlatku (žedno li je, gladno li je, smeta li mu nešto) – hvala lepo.

Ali, ni odabir društva nije lak. Najbolji drugari/ce moje dece ne dolaze obavezno u paketu sa roditeljima koji nam odgovaraju. I obratno. Roditelji sa kojima „kliknemo” ne dolaze uvek u paketu sa drugarima koja deci odgovaraju. I ajde sad, budi pametan.

Najbolje nam pašu naši stari drugari (iz naših rodnih gruda ili sa fakulteta) iz Londona i okoline, a od onih novih to je uvek neka duša slovenska, ili potomak starih Rimljana, Acteka i Helena. Dakle, ništa bez braće Grka, Italijana, Meksikanaca, Španaca i naravno, Rusa, Poljaka i Ukrajinaca…

Pančevo, scena sa raspusta od pre neki dan, igralište iza mamine i tatine zgrade: ‘„Ej, ko hoće fudbal?!”, vičem, visoko podignute lopte u rukama. Odjednom se sjatiše deca iz komšiluka i započe dinamična utakmica. Ćerka i sin igraju – uživaju. Pucaju golovi… grle se sa svojim suigračima. Ajmo sad između dve vatre. Sedim po strani, gledam i uživam. Ovde je druženje tako lako.

Sreda, 31. avgust 2022. godine

Pripreme za ispite se nastavljaju. Moje desetogodišnje dete je vredno radilo skoro dve godine, čak i tokom leta, da spremi ispite za ulazak u srednju školu. Srednja škola u Engleskoj počinje ranije, sa sedmim razredom… A ispiti se polažu na samom početku šestog (a treba spremiti unapred i gradivo šestog razreda za ispite)… Glupost. Pa šta će dete onda raditi poslednjeg razreda osnovne škole ako već sve glavne stvari zna? Ona je već izgubila motivaciju u petom, žalila mi se redovno: ništa novo ne učim iz matematike i engleskog… više ste me naučili ti i tata. A učiteljica je hvali na sva usta.

Ne moraš da polazeš ispite za srednju školu. To nije potrebno za većinu srednjih škola. Ne moraš, ali i dalje mi se vrte po glavi reči muževljevog kolege, inženjera, iz Kembridža: „Koliko god da se trudim, teško mi je da odaberem studente za naš odsek koji nisu iz privatnih srednjih škola”. Vidi se to i po rezultatima sa ispita na kraju srednješkolskog školovanja – najviše najboljih rezultata postižu deca iz privatnih škola i izuzetno dobrih državnih (uglavnom selektivnih gimnazija). Stoga mi pucamo na (državne) gimnazije i sluđeno flertujemo sa idejom privatnih (majko moja!). A i jedne i druge zahtevaju ispite.

Četvrtak, 1. septembar 2022. godine

Koliko god da je vredna, pametna, i zrela u nekom pogledu… u nekom drugom je nezrela… Pa ima svako pravo na to kao desetogodišnjakinja. Ali to njih ne zanima… one „nastavnike” i „pedagoge” sa druge strane ispita. „Pa pogledaj dobro, ovde piše podvuci reč – REČ – a ne frazu niti rečenicu”, ponovo je opominjem… „A jesi li se setila da napraviš pasuse u svom eseju? Oduzeću ti poene ako nisi…” Ne samo što moramo da se učimo kako da uspemo uprkos nezrelosti, već se moramo učiti kako da uspemo na ispitima uprkos loše sročenim pitanjima. Pitanje iz jedne odlične privatne škole na testu engleskog jezika glasi nekako ovako:

„Koja od ovih opcija ne ukazuje na to da ovaj lik nije bio…”

Ma daaaj… dupli negativ?! Jel’ treba da se razume tekst ili upetljano pitanje? Majstore, ko ti dade dozvolu?!*****

A kako samo kvalitet ispita varira od testa to testa, od škole do škole… Pa ne vucite me za jezik… Na primer, jednoj je gimnaziji veoma važno da dete može da pročita i razume gusto kucani tekst od tri stranice i uradi 30 i kusur pitanja za 30 minuta. To je jedva minut po „komadu” teksta i pitanju. Šta se tu testira – brzina zaokruživanja? Za druge testove imaju samo 25-30 sekundi po pitanju. Za proveru – vremena nema.

Mužu je dosadilo da me sluša kako gunđam i psujem kad naiđem na neku glupost u testovima, pa mi je zabranio da se vokalno izražavam. Ali eto i on je posustao – pre neki dan mi reče: „Ej, zamisli šta im idioti traže u ovom pitanju!”

Petak, 2. septembar 2022. godine

I juče i danas su bili ispiti. Izašlo dete na oba. 

Dok je čekamo nestrpljivo da izmili kroz školsku kapiju, prisluškujemo male veterane koji se pridružuju svojim roditeljima: „Odlično sam uradio, bilo je lako!”, kaže jedan. „Paaa, nisam baš siguran za neka pitanja, valjda je OK”, promrmlja druga. „Jaoj, bilo je strašno, sigurno sam sve izgrešio”, očajava treći. Zaista ne znam šta da očekujem od moje zvrnze. ENO JE! ENO JE! KAKO JE BILO?!

Hvala Bogu te izgleda da se dobro oseća. Kaže da je dobro uradila. Da li jeste ili nije, ne zna se, videćemo, ali bitno je da oseća samopouzdanje i polet. Čeka je još nekoliko ispita za još nekoliko škola u narednih nekoliko meseci. Maraton.

Subota, 3. septembar 2022. godine

Dečiji rođendan smo proslavili u Srbiji, sa rođacima i prijateljima iz Pančeva, Beograda i onim našim dragim „gastarbajterima” iz Londona koji su isto na raspustu kod baba i deda. Divno je bilo, iako, čini se, kratko. Kad ljudi nađu vremena da dođu da te vide, pa makar i na pola sata ako igrom prilika ne može duzž, srce je puno i na mestu.

Danas rođendan slavimo šetnjom po Hampstead Heath-u, prelepom parku i šumi, uz sladoled i šetnju sa dobrim prijateljima. Mislimo na sve vas, mamu, tatu, babu i dedu, ujaka, ujnu, tetku, braću i sestre od ujaka i tetke (i insistiram i na engleskom da ih tako zovem – jer ne, nisu samo “cousins”)… mislimo i na drugare iz Pančeva i Beograda. Svi ste tu, sa nama, danas.

Autorka je doktor (lingvistike), istraživač, dugo živela i odrastala u Pančevu, dok je stipendija nije odvela do Engleske na poslediplomske studije, gde i danas živi, radi i igra se

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)