Kuda ćemo sad? Ne znamo!

Jelena Vukašinov
Objavljeno 05.05.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 21 mins

Nedelja, 28. april 2019. godine

Nedelja. Prerano probuđeni, bezbrižni, ali teški. Glavobolja je prisutna, svi su užurbani, do 9 treba da izađemo iz soba. Trenutno je 8.20. Predugačak dan, a naizgled nedovoljno energije. Mladi, umorni u Španiji. Nešto tu nije u redu. Spustili smo kofere, uzeli kroasan u desnu ruku, čašu vode u levu – prva pomoć ujutru. I krenuli ka Figerasu, rodnom gradu Salvadora Dalija. Muzej je sam konstruisao, svaki detalj je za života osmislio i drugačije od ostalih ostavio narednim generacijama u amanet. Pronicljivo, intrigantno. Sve je u glavi. Muzej nema kustosa, Dali je verovao da (njegovu) umetnost svako treba da vidi svojim očima, svojom dušom. U pravu je. Gledamo drugačije, različite stvari nas oblikuju, formiraju kao ličnosti, različito doživljavamo (stvarnost). Samostalno zaroniti u umetnikov život i rad.

Kao po običaju, (nadrealno) malo vremena. Protrčavamo kroz prostorije, čekamo redove da makar delić genijanosti uhvatimo i sačuvamo negde u sebi. Vremenska ograničenja, nije nešto što mi je blisko. Nešto ipak ne možeš ograničiti, ukalupiti. Nemilice izlazimo iz muzeja, usput šaljem Nemanji poruku kako bismo se sreli makar na ulazu/izlazu. Opet ne uspevamo, drugi put. Mudro je prespavao sinoćnu žurku. On nastavlja ka Barseloni, mi ka Nici. Pančevo je naš grad. Povratak. Ručak. Još o s a m sati do polaska. Odlučujemo da popijemo kafu kod „Ćika”, pored bazena. Ljoret danas miriše na kišu. Nakon toga smo krenuli u šetnju, tačnije kupovinu poklona. Doneti nešto iz svakog mesta na kom si, poneti i fizički nešto, sačuvati delove dana. Života. U Italiji sam pre koji dan uradila sve što je trebalo: jela picu bez pribora, popila kafu, pojela sladoled, kupila vino i zamislila želju. Rim mi ostaje u sećanju kao posebno mesto, negde sam pročitala da je Rim muzej na otvorenom, i više od toga!

Nina i ja delimo nedelje na one sunčane, dobre za dušu, obećavajuće i na one manje dobre, melanholične, nostalgične, teške. One odlučujuće raskrsnice naših puteva. Kuda dalje? Sve to stane u nedelju. Kao jedan kraj. Kao misao o novom početku.

Danas je to bio početak.

Ponedeljak, 29. april 2019. godine

Jutro u Francuskoj. Na pumpi. Opet je rano i opet smo malo spavali, ali omladina ne mari. Sem što nam fali struje i interneta. Šta nam se to desilo? Da li smo zaista toliko čvrsto vezani za telefone, mreže, virtuelni svet? Mislim o pitanju, ali odgovor imam ispred sebe, ispred četiri utičnice konstantno zauzete.

Žene se mahnito presvlače, spremaju se i jedva uspevaju za 20 minuta (premalo vremena za 55 žena autobusa broj 17). Dovršavaju u autobusu, zakopčavaju košulje na stepenicama. Ali, lepe su. U Kanu su, pomalo ih greju sunčevi zraci koji se tek probijaju, ali im oči otvara luka puna luksuznih jahti. Filmski festival koji svake godine okuplja mnoga poznata svetska imena svakako je prva asocijacija na ovaj grad. Pored toga, to su luksuz, glamur, sjaj i sklad. Ukoliko to sve može da se spoji. No, kažu da Kan spaja nespojivo. Divan grad, nema „lošeg dela”, bar ga nisam uočila. Aristokratski. Jedino što nam uvek nedostaje je vreme. Tako i ovde, nakon kratke priče o dvorani u kojoj će se uskoro održati 72. Filmski festival i šetnje, nastavljamo ka Nici.

Panoramski razgledamo obalu, a zatim, oni hrabriji, kreću stepenicama ka vidikovcu, 389 stepenika (da, neko je brojao) do fenomenalne panorame grada. Nije bilo teško i nije trebalo hrabrosti, samo manje lenjosti pojedinaca. Veći deo dana provodimo na kamenoj plaži razgovarajući o izletima na kojima smo bili prethodnih dana.

Imamo još nekoliko sati do polaska, neorganizovano šetamo ulicama i tražimo pravo mesto za večeru. To podrazumeva utičnicu i internet…

Monako nam je sledeća destinacija. Dočekali smo Andrein rođendan s pogledom na državicu u kojoj gotovo da nema kriminala. Razmišljam koliko je ovaj podatak naučno-fantastičan za naše prostore, mada svašta možete čuti na nacionalnim frekvencijama, pažljivo slušajte! Možda saznate nešto novo. Živimo u zamagljenom prostoru predugo.

Možda nekada nešto.

Utorak, 30. april 2019. godine

Desetog dana našeg putovanja većina apsolvenata je uspavana. Kada smo stigli u Hrvatsku, zvanično znamo da smo blizu kuće. Svaki povratak (kući) je poseban. Koliko god jedva čekali odlazak iz iste, toliko smo nostalgični za domom, porodicom, prijateljima. Da li uopšte moguće otrgnuti se i otići u nova jutra? Vredi li sve to tamo koliko ovo malo ovde? Nikada ne dolazim do odgovora. Premda, ni na jedno pitanje ne dajem odgovor apsolutno da ili apsolutno ne. Lela je u Americi, sada već godinu dana. Postojala je mogućnost i velika želja da odem ove godine, ali obaveze, možda i neorganizacija mojih planova za ovu godinu su mi to onemogućile. Viđamo se virtuelno kada nam se poklopi slobodno vreme. U poslednje vreme ređe. No, uvek smo jedna drugoj u mislima. Ne postoje te daljine koje bi mogle da utiču na naše prijateljstvo. Dogodine.

Put je relativno dobro prošao, brzo za nas uspavane: deset dana, četiri države, devet gradova, četiri jezika. Dok prebrojavam, čujem kako u zadnjem delu autobusa vršnjaci igraju neku igru, pominju dame, žandare, ubice… meni nepoznata, čudno. Prespavala sam uputstva i veći deo puta. Nekada nisam mogla da zaspim u autobusu, ali, valjda se prilagođavam i ovim uslovima.

Stigli smo. Roditelji s nestrpljenjem čekaju poslednjeg putnika autobusa broj 17. Sledi put kroz Beograd, tačnije tatina vožnja. Iako ne priznaje, ne snalazi se najbolje, okriviće lošu klimu u automobilu ili dve žene kojima je orijentacija slaba tačka, ukoliko promaši skretanje. Navigacija stop! Prepričavam im kuda je sve prošao i šta se sve desilo putnicima autobusa broj 17. Počevši od višečasovnog čekanja na graničnim prelazima, preko obilaska Verone noću, metroa koji nije u funkciji, snalaženja po gradskom prevozu uz vozače koji se služe samo maternjim jezikom, obijanja autobusa u sred Rima, krstarenja Mediteranom… Još nije gotovo, ostali smo na sedmom spratu broda koji nas je odveo od Rima do Barselone.

Konačno ležem u svoj krevet. Puštam muziku kao ritual pred spavanje. Čujem tek koji stih:

Those were the days my friend,
We thought they’d never end
We’d sing and dance forever and a day
We’d live the life we choose
We’d fight and never lose
For we were young and sure to have our way.

Skladno. Laku noć.

Sreda, 1. maj 2019. godine

Kasno jutro. Budi me tetkin glas, kao i mnogo puta do sada kada dođe u prepodnevnim časovima, ali ne smeta mi. Ustajem delimično odmorna, bez muzike, baterija na laptopu se ispraznila. S osvrtom na tetkine avanture iz mladosti na istom putovanju zanimaju je svi detalji. Pijemo kafu i jedemo orasnice. Mama priča o Markovoj skromnosti i njihovoj zajedničkoj kupovini prethodnog dana, što se inače ne dešava. Obično nas dve kupujemo sve potrebno i nepotrebno, rekao bi neko od ukućana. Kaže da joj je prijalo malo promene. Nije navikla da se ne ubacuje u korpu. Danas neću otići do Deliblastke peščare, tamo su Olja i ostatak velikog društva iz Alibunara. Videćemo se sutra. Zbog neorganizacije, umesto da sam 11. dan u Veneciji, danas sam u Pančevu, pored kamina.

N. se javlja u 14.30, dogovaramo se šta ćemo da radimo. Odlazim kod nje, provodimo sate međ’ „filozofskim” razgovorima uz kafu i crnu čokoladu. Treba da dokupimo sir i da odemo kod Tine. Deca su još uvek budna, javljaju se Nini. Čekam na red da se upoznamo. Njihov način upoznavanja je drugačiji od formalnog pružanja ruke. Njih troje, jedan po jedan, skaču u zagrljaj i maze se dovoljno dugo dok ne procene da ste se zvanično upoznali. Čista sreća. Dok ih mama ne pošalje u krevet, vreme je za spavanje. Tina secka gibanicu i sir dok Nina i ja sa kuhinjskog šanka dajemo moralnu podršku i jedemo neukusan, suvi badem. Odlučujemo da popijemo kafu, iseckamo jagode, stavimo (neitalijansko) vino u frižider i počnemo sa razgovorima o životu prethodnih deset dana vodolija i riba. Žene sebi ugađaju. Dolazi i Deksi, umesto za daljinski upravljač uhvatio se svog oružja. Gitare (ili smo mu suptilno dodale).

Dobio je različitu čašu za vino, istih više nema, veseli trenuci u ovoj kući su ih odnele. Možda nam i ne treba potpun sklad.

Noćas te riječ ne sluša,
Ne dolazi do mene…

Četvrtak, 2. maj 2019. godine

Doručak. Tetka je pravila punjena jaja, mama ih ne pravi od bombardovanja. Pijemo kafu i slušam njene planove za letovanje i kasnije za Nemačku. Tamo radi, kalkuliše kada će ići, koliko će ostati i da li joj se sve to isplati. Učenje nemačkog joj je u početku teško išlo, sada svakodnevnim učenjem vrlo dobro napreduje i savladaće još jednu „prepreku” koja joj se našla na putu u 54. godini. Vratila sam se kući. Još uvek se ne osećam potpuno odmorno, tuširam se i odlučujem da pogledam Bertolučijeve „Sanjare”. Dugo mi je na listi i ovo popodne se čini kao pravo. Priča o mladima `60-ih koji se bore sa stvarnošću ili protiv nje. Da li se život treba živeti ili sanjati? Racionalista sam, gledam na ovo kao na univerzalnu priču o mladosti, kulturi, borbi. Svakodnevica sa kojom se susrećemo u Srbiji nije drugačija, i danas želimo kulturu, a ne nasilje, knjige, a ne oružje. Samo što je naša borba nevidljiva. Odnosno, rezultati su nevidljivi. Čini mi se.

Veče provodim sa Oljom i Badijem, nismo se videle deset dana, duže nego na šta smo navikle. Prepričavamo prethodne dane jedna drugoj i prisećamo se prošlogodišnjih putovanja i praznika. Godine su iza nas. Godine su ispred nas.

Today I have no words for you, all I have is silence.
We were born to live, my dear
Not to merely exist

Petak, 3. maj 2019. godine

Prvi radni dan. Petak. Nije navika, ali takav je kalendar. Pre početka nastave, pijem kafu sa Anom. Dušan i Jovana imaju još malo vremena za telefone i tablete. Odlazimo u školu u 13.15, danas imamo četiri časa. Prvi je dan, znači da je prvi čas fizičko vaspitanje. Šta god radili, ne uzimajte deci čas fizičkog vaspitanja! To je njihovo vreme, slobodna disciplina kojoj se neopisivo raduju. Dušan me ubeđuje kako se ne plaši golubova i kako se više ničega ne plaši, ali moram da ga pitam da li se plaši i čega. Naši mali rituali, kao i čokoladna užina posle drugog časa. Čitamo pesmu Milovana Danojlića „Dunja”, mislim da mu se dopada i to ime, pored nepravilnog oblika voćke. Pažljivo ponovo sluša, nije raspoložen da čita. „Miris koji nas uvek iznova seća da negde – van zemlje – postoji sreća i da smo, pre nego što smo na zemlju pali, sve već videli i sve već znali”. Danojlić peva o ukusima, mirisima, bojama, približava susret s prirodom. Dobar izbor pesama za ovaj uzrast. Prelazimo na likovnu kulturu. Povezujemo sadržaje, crtam trešnju i dunju. Volim(o) vizuelene podsticaje, pokazujem mu sliku dunje. Ceo čas smo slikali dunje. Više Dušan nego ja, samo se ugledao na primere. Dobio je peticu. Opravdanu. Ani nismo ni rekli, pročitaće u (Jeleninom) dnevniku. Poljubac za mamu. Brzo je prošlo, odlazim kući. Dan je loš, težak i pogodan za alergiju. Popila sam lek i u košulji legla, čisto malo spustila glavu. Probudila sam se nekoliko sati kasnije. Jedan od najlošijih osećaja – buđenje nakon predugog spavanja posle podne. Propustila sam dogovor sa Makom da pijemo kafu i igramo jamb, nismo baaš dugo. Naučila je da treba da me pozove u slučaju da nestanem, jer, telefon je ostao u torbi. Ko se i nadao čvrstom snu u 17 časova… Svi planovi moraju da se ostvare, ne volim da ih menjam, niti da ih kvarim, kako sebi, tako ni drugima. Moja greška, dobila sam minus. Oprostiće mi.

Subota, 4. maj 2019. godine

Radna subota. Nastava počinje u 12, prvi čas – fizičko vaspitanje. Jedna učenica ima povređenu levu ruku, ostali odlučuju da će se dobacivati samo desnom. Tračak optimizma da nije sve toliko loše. Dušan me pita da li ga volim. Reči su moje oružje, ali ne znam kako bih odgovorila, a da to bude potpuno.Odgovaram mu sa dve reči, uzvraća mi, a zatim počinje da se smeje i dobija stidljivo rumenilo na licu. Sledi pitanje kada će užina i može li da dobije mafin. Naravno, samo da ima krema! Niko više ne uživa u (čokoladnoj) hrani od njega. Potpisujem. Veseo je, subota je, a njemu energije ne manjka. Kao ni njegovim „drugarima”. Voli da provodi vreme sa njima. Nije mu jasno zašto sve mora on i zašto stalno mora da čita i piše. Radije bi slušao „Patrolne šape” na španskom. Njegove reči su „Germiša” i „Senjore”, Ana sprema putovanje u Meksiko, ali bi on radije u Deksiko (Dexy Co). I tako ukrug. Ponovo me ubeđuje da se ne plaši golubova i da moramo da zalepimo sličicu goluba pored ostalih životinja. Tako i bi. Nakon poslednjeg časa, pakuje stvari, podiže stolice i krećemo da jurimo golubove, pošto ih se ne plaši. Krenuo je odlučno. Do izlaznih vrata. Sakrio se veselo iza mene, držeći me za ruku. Čista sreća, drugi deo. Deca leče. Stižem kući. Pogledala sam snimak koji mi je Lela poslala, ne stižem da joj pišem. Razilazimo se, zbog posla, obaveza… Ništa nije opravdano. Zvaću je sutra. Mislim na nju. Završavam pisanije koje sam započela, odužilo se. Već kasnim. Farbanje kose, kupanje, sređivanje… Dogovorila sam se sa Makom da pijemo kafu, ponovo, ako stignem. U 19 časova. Stižem malo pre 20 časova. Kaže da je znala. Previše kritika upućeno mom kašnjenju. Popraviću, obećavam! Samo još malo da poradim na svojim planovima, planerima, organizaciji. Uspeću. Pitam ih da li će ih pokloni na trenutak utišati. Potkupljujem, nije dobro, vodiću se onom da cilj opravdava sredstvo. Hvala Makijaveliju! Ali, samo u ovom slučaju! Prepričavam događaje iz prethodnih dana u pet minuta i odlazim Tekici u ruke. Šminka me, dajem joj 15 minuta, ne požurujem je. Olja dolazi uskoro. Idemo do grada posle dužeg vremena. Treba da uradim još milion stvari, da završim dnevnik, da odlučim šta ću obući, da uvijem kosu… Žene. Tina mi je zapretila: „Ako ja mogu sa troje dece da stignem, možeš i ti da ne kasniš!”. Dovoljna pretnja. Stići ću.

Sedmica u redovima, rečima, dnevnicima. Već je subota, završavam omiljenim stihovima.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Sutra je nedelja.

Autorka je zamišljeni optimista. Očarana, ponesena, zaluđena, zanesena.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)